„Srbin u Njujorku“ (satirični putopis, sezona druga)

S02E01

Život nema reprizu, ali neke njegove epizode ipak imaju, među vama, dragi moji prijatelji, verovatno još ima onih koji se sećaju da sam pre sedam godina neko vreme boravio u Njujorku o čemu sam sačinio satirični putopis pod nazivom „Srbin u Njujorku“, koji je potom neko vreme bio vrlo popularno štivo diljem interneta, u Veliko Jabuci pisao sam ga dan za danom pa su se u Srbiji nastavci čekali kao serija (prim. Mirjana Rašić), mnogi su me tada pitali hoće li od toga nastati knjiga, a ja sam samo odmahivao glavom, pisao sam za svoju dušu i znao znao da u tih 11 delova nema dovoljno materijala za knjigu, ali sam duboko u sebi ipak priželjkivao da se preko bare otisnem bar još jednom, pa da tom rukopisu udahnem možda i novi život.

Sedam godina sam odolevao iskušenju, ali kada muškarac počne da se približava pedesetoj, hteo ne hteo krene da svodi životne račune i broji neostvarene želje, u mene je želja bezbroj ali kad su putovanja u pitanju u ličnoj „baket listi“ stoji da bih do kraja života voleo još da vidim, Moskvu, London, Rim i Vaštington, u Rusiji mi je ove godine objavljena knjiga pa umalo da tu želju brzo ispunim, međutim meni u inat Putin napade Ukrajinu, London mi je i dalje preskup posebno jer im viza košta ka pola putovanja, o Rimu i Svetoj stolici sam čuo sve najbolje ali računam ima vremena, Večni grad će valjda još neko vreme biti tu, a Vašinton, što Vašington, pa zbog Bele kuće, Kapitola i ostalih centara američke i svetske moći koje sam viđao samo na televiziji i filmu, a nešto me vuče da ih vidim i uživo, baš kao što bih ponovo voleo da vidim i Njujork, grad koji je na mene ostavio popriličan utisak i o kome svakome spremnom da me sasluša pričam naširoko i nadugačko kao da sam u njemu proveo večnost, a ne ubogih desetak dana.

Fejbukovci koji su ispratili prvu sezonu moje reportaže znaju da u ovom gradu imam rođake, sestričinu i zeta saobraćajne inženjere koji su se pre desetak godina odvažno usudili da napuste Srbiju i sreću potraže preko okena i gle, stvarno su našli, ali posle mnogo rada i odricanja doduše, u međuvremenu su dobili američke „papire“, ali i dva sina, koji meni, ni krivom ni dužnom, ispadoše unuci i prevremeno načiniše dedom. E toj porodici sam se onomad nametnuo kao gost, a gde je jednom tu je i drugi put, zar ćeš opet da opterećuješ ljude svojim prisustvom pitala me je užasnuto žena kada sam joj saopštio svoj naum da ponovo idem u Njujork, slušaj, rekao sam, prošli put sam išao kad se rodio Vuk, a ovog puta idem kad se rodio Leo, ne ide da deda decu razdvaja, naljutiće mi se ako ne dođem, a drugo, desetogodišnja američka viza ističe mi za samo tri godine, dukate žežene sam za nju dao, zar sad tako da propadne.

Radi šta hoćeš, odmahnula je ona rukom i ja sam uradio, obazrivo sam se raspitao kod sestričine jesu li ona i njen muž radi mom kambeku, ona je oduševljeno (ili je bar tako izgledalo) rekla da jesu i rečeno-učinjeno, 14. februara ove godine obradovao sam sebe poklonom u vidu avionske karte do Njujorka, gde piše da na Dan zaljubljenih čovek ne može sam sebi nešto da pokloni, nije li samozaljubljenost najvernija verzija ljubavi?

(nastaviće se)

S02E02

Slučaj je hteo da i ovoga puta kupim kartu sa datumom poletanja kao i pre sedam godina, da takođe presedam u Amsterdamu i istom kompanijom odatle letim za Njujork, u svemu tome video sam srećan prst sudbine, još kada sam rođacima napomenuo da bih se bar na dva dana inokosno otisnuo i do Vašingtona da vidim Belu kuću, a oni rekli da je to i njihova neostvarena želja i predložili da idemo zajedno, mojoj sreći nije bilo kraja, sve se razvijalo kako se samo poželeti može.

Dani do putovanja su se približavali brzo, na internetu sam pratio uslove koje je Ujka Sem propisao da se u vreme korone može ući u njegov zabran, ništa komplikovano, pelcovan sam vakcinama koje Američka agencija za lekove baš i voli, testiraću se dan pre putovanja, vizu imam, dakle ništa ne može da pođe po zlu, mislio sam preduzimajući sve mere opreza, dve cele godine pandemija me je zaobilazila iako sam joj prkosio igrajući fudbal u balonu i odlazeći u teretanu, neće valjda sad pred put da me pohodi i pokvari mi planove, ponekad bih se zapitao nabijajući čvršće masku na lice i trpeći malo i podsmešljive poglede novopečenih antimaskera u gradskom prevozu, no, nijedna žrtva nije prevelika kad čovek nešto zacrta.

Ali, ali.

Bio je četvrtak noću, tačno pre desetak dana, kada me je probudio tup bol u glavi, u prvi mah sam pomislio da je obična glavobolja i odmah popio „kafetin“, taj dragulj farmaceutske kuće „Alkaloid“ iz Skoplja, što me je nelagode ratosiljao toliko puta, međutim, ove noći nije delovao i odnekud sam znao da je stvar ozbiljna. Pre tridesetak godina imao sam slične bolove u glavi koje sam rešio dvema uzastopnim operacijama od kojih su mi iznad obrva zauvek ostali ožiljci, a ne čelu ružna rupa, posle čega je moja savršena lepota zauvek okrnjena, e te noći sam znao da se isti problem vratio.

Kada su saznali da nameravam put Njujorka moji prijatelji pitali su me imam li tamo kakvu promociju knjige, a ja sam samo odmahivao glavom, i knjiga i promocija mi je preko glave, idem tamo samo za svoju dušu ponavljao sam, međutim na manje od tri nedelje pre puta iz štampe je izašla moja nova knjiga satiričnih priča, (za koju do danas ne zna samo onaj ko je zadnje tri nedelje proveo u komi), a sa njom i obaveza da je predstavim u medijima, knjiga ne može sama da pronađe put do čitaoca pisac joj u mnogome mora pomoći kako zna i ume, u prapočecima svojih medijskih pojavljivanja gostovanja na televiziji sam dočekivao sa izvesnim uzbuđenjem, sada ih, međutim, smatram delom posla i neodložnom obavezom, tim pre što i dalje smatram da sam više pismen nego usmen te da moji javni nastupi ne odišu originalnošću već su uglavnom gomila opštih mesta bez većeg značaja.

Elem, bol u glavni nije minuo čitave noći, ujutru sam nastavio da se kljukam lekovima, ali je zajeb bio u tome što sam tog prepodneva morao na televizisko gostovanje povodom pomenute knjige i to ne jedno već dva, slučaj je opet umešao prste da istog dana u razmaku od samo dva sata snimam „Šarenicu“ na RTS i budem gost kod Zorana Kesića u „24 minuta“, srećom oba studija su na Košutnjaku skoro jedan do drugog, pa ću nekako da preguram, mislio sam pokušavajući da ignorišem glavobolju.

Za gostovanje u „Šarenici“ obukao sam košulju sa ruskom kragnom, ipak je to državna televizija, u toj emisiji sam gost bar dvaput godišnje pa garderoba iz mog fundusa sve teže zadovoljava potrebe, no kad Šarenac vazda može da bude u teget odelu mogu i ja da dvaput budem u istom, tešio sam se vozeći ka studiju dok mi je jak bol pulsirao u glavi.

Znao sam da to neće na dobro.

(nastaviće se) 

 S02E03

U „Šarenici“ sam prvi put gostovao još za vakta Žike Nikolića, svoje sekunde delio sam sa profesorkom „Megatrend univeziteta“ Ekstra Nenom, ne sećam se šta je bio povod, ali se sećam da mi voditelj nije dozvolio više od par reči, posle je g. Seljak preleteo u, kak novinari maštovito vele, „ružičasto jato“, a stvar se za mene popravila znatno, urednica „Šarenice“Aneta i voditelji Ana i Šarenac uvek su odlični domaćini i svojski se trude da isprate moju sve gušću književnu produkciju, tako je bilo i ovog puta, dozvoli su mi čak da pročitam čitavu priču, lepo smo se ispričali i ja sam, trljajući glavu već ozbiljno opterećnu bolom, seo u auto i odvezao se samo stotina metara dalje do „Avala filma“, gde se nalaze studiji koje zakupila „Junajted grupa“, a kojima se snima „24 minuta sa Zoranom Kesićem“. Bio je to četvrti put da gostujem u toj emisiji, ali uvek imam tremu kao da je prvi, od gosta se zahteva da bude vrcav, pametan i duhovit, a meni je problem i 1/3 toga, u suprotnom će ga Tviter publika izmasakrirati na mrtvo, u kolima sam se presvukao u moderniju verziju sebe, shvativši da moje gostovanje na RTS-u i „Novoj“ liči na Vučićevu spoljnu politiku sedenja na dve stolice, u politici i promovisanju knjiga nema ljubavi, već caruje samo goli interes, kao da čujem Vožda, elem, do ulaska u studio glava me je već toliko bolela da su to primetili i tamošnji organizatori i ekspresno mi dali nekakav lek da se malo skoncentrišem, dočim je brižni Zoran sa svoje strane moj nastup progurao napred, preko reda, tako da sam sve brzo završio i otišao kući.

Istu noć završio sam i na hitnoj službi u Vinči gde sam dobio injekciju protiv bolova i savet da malo odmorim, ali tu mojim medijsko-marketinškim aktivostima nije bio kraj čekalo me je unapred dogovoreno gostovanje kod Ivane Zarić i nije dolazio u obzir je jednoj tako divnoj osobi otkažem, srećom poslali su auto po mene pa je i taj razgovor prošao kako treba, ona ima redak talenat da „otvori“ gosta pa sam mleo i preko svake mere.

U nedelju, Prvog maja, svi su poranili na uranak, pa sam poranio i ja, ali ne u Košutnjak na roštilj, već sam konačno shvatio da je đavo odneo šalu pa uranio kod lekara opšte prakse u domu zdravlja u Kaluđerici, tamo se desila scena za pamćenje, doktorka me je prepoznala, rekla da je pročitala dve moje knjige i zamolila da joj se potpišem na jednoj iz fioke, nisam mogao da se ne nasmejem, dok sam ja njoj potpisivao knjigu, ona je meni pisala uput za bolnicu „Dragiše Mišović“ gde sam se obreo istog prepodneva i zahvaljujući jedno divnoj osobi, inače svojoj poznanici, ekspresno stigao do snimka glave i analiza krvi, i jedno i drugo su pokazali da slučaj nije tragičan, ali da ću morati da primam injekcije i pijem gomilu lekova.

Varate se ako mislite da je to sve, vrlo brzo dobio sam poziv od Marije Kilibarde da knjigu predstavim i u njenoj emisiji, moja turneja četiri televizije kao četiri skakaonice, nije imala kraja, pod injekcijama i lekovima otišao sam i tamo, jedno oko je polako počelo da mi se zatvara, ali se to na televiziji nije videlo, posle sam se kiselo smejao kada sam ispod moje i Marijine fotografije video komentare da mi se oči cakle, možbiti da je i od njenog prisustva, ali pre bih rekao od hemije koju već danima guram u sebe, Marija je inače veoma prijatno iznanađenje za mene, pozitivniju, iskreniju i otvoreniju osobu odavno nisam sreo.

Za sve to vreme mislio sam samo jedno, hoće li bolovi bar toliko da uminu da ću moći da krenem put Njujorka i nije li se u moj organizam podmuklo uvukla korona napravivši haos, ne budem li na testu negativan put ću morati da otkažem, a ko zna hoće li novog ikada više da bude.

Dva dana pre puta i dan posle snimanja prilog za „Kulturni dnevnik“ (u pravu su bili oni koji su se pribojavali da ću uskoro početi da iskačem iz frižidera kao neki), obreo sam se na Fruškoj gori, dečji list „Neven“ iz Novog Sada pozvao me je na manifestaciju „Književne staze“, ni to nisam imao srca da otkažem, otišao sam u društvu Nikolete Novak, poznatog dečjeg pisca, ali još poznatijeg beogradskog veterinara, kada me je videla onakvog odmah me je odvela do najbliže apoteke i savetovala šta od biljnih preparata treba da kupim, poslušao sam je i odmah uzeo terapiju, normalni ljudi imaju svog izabranog lekara, ja imam svog izabranog veterinara, ali tako mi i treba kad sam konj koji ne miruje.

Svojim zdravstvenim stanjem vas više neću opterećivati i ovoliko je verovatno bilo nepotrebno, namera mi je bila samo da naslikam kako u životu često nije onako kako na televiziji izgleda, reći ću samo da sam na testu za koronu prošao sa odlikom, kontrola u bolnici mi je dala zeleno svetlo za put, pa sam se u utorak u cik zore otisnuo put aerodroma „Nikola Tesla“, vozio me je moj dobri drug Nine, koga sam bezobzirno i na prepad nagovorio da pristane na ranoranilaštvo, beogradski aerodrom i ja se nismo videli dugo, ali smo se u međuvremenu obojica znatno proširili, ja u predelu struka on u svim pravcima, hoću li uspeti da se snađem i dokopam se amsterdamskog aerodroma „Šipol“, pitao sam se još bunovan, ako sa američkom vizom u starom pasošu i potvrdama o vakcinacijama i koroni u novom, u tome uspem, sam ću sebi da

Čestitam  i dodelim titulu – Zmaj od Šipola!

 S02E04

Red za „čekiranje“ na beogradskom aerodromu beše već poveliki i odmotavao se beskrajno sporo, ipak moj slučaj bi rešen da ne može bolje, uvaženi su mi svi traženi dokumenti, dodeljena „bording“ karta, pa sam na miru navalio na tri sendviča spremljenih još noćas, mogao sam, reći ćete, nešto da prezalogajim i u aerodromskom restoranu, ali sudeći po tamošnjim cenama to će morati da sačeka da dobijem bar šesticu na lotou, elem, pasošku kontrolu takođe sam prošao iz prve i uputio se ka „gejtu“, (akcija „Čuvajmo srpski“ izgleda još nije stigla do Surčina), koji ispade dalje nego što sam se nadao, francuski investitor dograđuje beogradski aerodrom brže nego crnogorski zgrade po Vračaru, KLM-ov omanji avion već bi parkiran i uskoro se ukrcasmo.

Na sedištu do mene već sedeše lepuškasto devojče sa tetovažom duž podlaktice, sva je prilika imaćemo zajedničku temu za razgovor jer i ja imam tetovažu koju, doduše, nikada nisam upoznao uživo jer mi se nalazi na leđima, jednom ću vam ispričati kako je do toga došlo prilično je smešno, cimerka i ja jedno drugome učtivo klimnusmo glavom i to otprilike beše sve čega se sećam jer sam protivno svojim navikama odmah utonuo u san, gomila lekova koje sam prethodnih dana uzimao i hronična nesanica uzeli su danak.

Probudio sam se nekoliko minuta pre sletanja u Amsterdam, taman na vreme da probam sendvič prilično odvratnog ukusa i saznam da devojka kraj mene ipak nije toliko mlada koliko sam mislio, bez da je pitam reče mi da ima trideset godina i da ide „na brod“ da radi kao pomoćnica konobara, poželeh joj sreću, mirno more i velike bakšiše, te se po sletanju aviona rastadosmo u zdravlju i veselju.

Moje veselje bi kratkog daha, jer sam se prisetio da mi valja ući u avion za Njujork, a to je pre sedam godina bila rizična rabota, jer su pre ukrcavanja mrgudni službenici, verovatno američke imigracione službe, iako još na holandskom tlu, vrlo drsko ispitavali svakog putnika kojim povodom ide u SAD i ima li nameru da se ikad vrati kući, još se sećam kako me je neki tip tada pitao da li sam oženjen, a kada sam mu rekao da jesam, zašto na put idem bez žene, jesi li mi ti tašta, sećam se da sam pomislio tada, ali to naravno nisam rekao naglas jer bi mi odmah zalepio odbijenicu, ta neprijatna situacija urezala mi se u pamćenje pa sam se ovoga puta pripremio za još i goru, i posle sedam godina još sam bio oženjen, ako li opet naletim na onog tipa ne znam kako to da objasnim, međutim ispostavilo se da je moj strah neopravdan, približivši se traženom gejtu prvo što sam video bila je ogromna Afroamerikanka (politička korektnost je moje drugo ime), kako sa veoma podignutom a i onako prekratkom suknjom sedi okrenuta ka meni, „Delta“ baš ume putnicima da poželi dobrodošlicu, pomislio sam obradovan, moja sreća bi još i veća kada sam shvatio da imigrancionih kerbera ovoga puta nema, nestala je i barijera za pretres pri ulasku u avion, ljubazna službenica od mene je zatražila samo da svojeručno potpišem da nemam koronu niti sam bio u kontaktu sa nekom ko je ima, što sam rado učinio, u redu, izvolite u vozilo.

Tako sam našao put do američkog samaljota, nadajući se da će to poći za rukom i mom koferu u koji sam spakovao flašu rakije kao poklon zetu, ako li se u transportu razbije sva garderoba mirisaće mi na šljivovicu što će mom izgledu donekle dati muževniji izgled i ujedno obradovati sve moje pretke po muškoj liniji koji su većinu svojih života mirisali baš tako.

„Erbasov“ avion prava je grdosija sa četiri sedišta u sredini i po dva sa strane, sve zajedno oko trista putnika prima, mene je dopalo da sedim na jednom od dva izdvojena, nevelika sedala, koga će mi sudbina ovoga puta dodeliti za komšiju, pitao sam se nadajući se osobi manjih gabarita, nisam ni završio misao kad mi priđe stjuardesa na čijem je reveru pisalo Kristina, „Imate sreće, gospodine, sedište do vas biće prazno, reče mi dražesno se osmehujući, automatski se nasmejah i ja i mal’ je ne ponudih da sedne kraj mene kad se umori, odlično, dakle, biće ovo komforan let, ali tek što to pomislih na vidiku se pojavi mladi bračni par sa dvoje male dece, na tečnom hrvatskom se svađajući još u dolasku, pogađate već da su seli u četvorosed do mene, Srbe i Hrvate zar je moguće razdvojiti?

U naslonima svakog sedišta nalaze se ekrani na kojima putnik dokolicu može prekratiti gledanjem filmova i serija ili slušanjem muzike za čije potrebe od domaćina dobije nove slušalice, ja se odlučih za filmove, ali ubrzo shvatih da sam većinu već ilegalno gledao, šta ću raditi narednih sedam sati, pitao sam se nadajući se bar nastavku svađe mladog bračnog para, ali ko meni za inat oni zakopaše ratne sekire i posvetiše se deci. „Žao nam je ali tokom leta nećete biti u prilici da koristite internet“, dopre iz zvučnika informacija koja sneveseli sve putnike, sedam sati bez interneta je za modernog čoveka kao sedam godina Tibetu, ali ja je prihvatih sa monaškim mirom, nek se Fejbuk snađe malo i bez mene kako zna i ume.

Nebeski konobari ubrzo počeše sa serviranjem prvog obroka, iznenadih se što umesto plastičnog escajga dele nož, viljušku i kašičicu od drveta, „pastu ili piletinu“, pitala me je Kristina i ja se odlučih za ovo drugo što beše katastrofalan izbor, slobodno mogu reći da ništa odvratnijeg ukusa nisam probao, prelaznu ocenu dobi samo sladoled na čijoj etiketi se nalazila kravica slična onoj iz PKB-a, brže bolje spakovao sam sve u ambalažu i vratio donosiocu, e moji Amerikanci kad smo mi Srbi jeli zlatnim kašikama vi niste ni postojali, eto vam vašeg drvenog escajga daleko mu lepa kuća!

Narednih sedam sati proveo sam naizmenično kuckajući po laptopu, gledajući seriju „Prijatelji“ i sa izvesnom bojaznošću razmišljajući o neočekivanoj izmeni rute mog puta, do koje je došlo u poslednji čas, a o kojoj ću vam pisati u narednom uključenju.

(nastaviće se)

 S02E05

Kad sam prošli put leteo za Njujork prizemljio sam se na aerodromu „Nuark“, što mi je zvučalo kao Njujork sa siromašne, ovoga puta međutim kartu sam kupio do JFK-a, što sam naivno smatrao izvesnim unapređenjem, zar se radnja u svim filmovima ne događa upravo na aerodromu nazvanom po ubijenom predsedniku Kenediju a skoro nijedna na Nuarku ili La Gvardiji, na američko tle stupam dakle u velikom stilu, po prvobitnom planu trebalo je na izlazu da me sačeka sestričina, ali mi se veče pre puta javila sa pitanjem da li ipak sa aerodroma mogu sam da dođem do Gornjeg Menhetna, gde će biti nova tačka susreta.

Bojim se da će to da mene da bude preveliki zalogaj, rekao sam iskreno, meni je još uvek teško da shvatim gde su Gornji i Donji Milanovac, a kamoli Menhetni, ma lako je, uveravala me ona, čim uzmeš prtljag pronađeš takozvani air train, interni voz koji te doveze do stanice Howard Beach, posle toga se ukrcaš na metro sa oznakom A, dovezeš do 175 ulice i tu se nađemo. Orijentacija u prirodi mi nikad nije bila jača strana zaustih da kažem, ali sestričina dometnu da su na taj način do njih pre neki dan stigli drugi gosti, bračni par sa Miljakovca, kad to čuh u meni proradiše kaluđerački ponos i inat, kad su se Miljakovčani snašli zašto ne bi i sin Kaluđerice – smatraj da smo se dogovorili, rekoh sa mnogo samopouzdanja i zalupih Viber.

Kada sam oko 1 p.m. po lokalnom vremenu sleteo na JFK od mog samopouzdanja nije ostalo baš mnogo, tim pre što me je na pasoškoj kontroli čekao red od bar dvesta metara, zmija ljudi se protezala koliko ti pogled dobacuje. Pasoška kontrola na aerodromima u USA daleko je od formalnosti, šalterski službenici imaju pravo da vam bez obrazloženja lupe odbijenicu i automatski vas vrate kući ako im se zbog nečega ne dopadate, prikupio sam sav svoj šarm i kuraž i stao u red u kome ću provesti dobrih sat i po vremena pre nego sam se našao pred bradatim policajcem koji me je odmah pitao koliko novca imam kod sebe, što, da nećeš da mi pozajmiš malo, pomislio sam brzo, ali se još brže uzdržao da to i ne kažem, promrmljao sam da u kešu imam toliko i toliko dolara i evara, a na računu još i nebrojeno mnogo, bestidno preuveličavši svoj imetak, bradonja me je potom fotografisao, uzeo otiske prstiju i u pasošu napisao da se iz Amerike moram povući u narednih šest meseci i ni dana više.

Onda je lupio pečat i ja sam osokoljen ušao u zemlju slobode i demokratije hitajući u susret mom koferu kome mora da se zavrtelo u glavi od kruženja po traci, tako je i bilo, čekao me je sam samcit kao sirak tužni bez iđe ikoga, susret bi emotivan s obe strane, pritom ništa nije mirisalo na prosutu rakiju, dobro je.

U svojim putovanjima po Evropi trbuhom za kruhom susretao sam se sa raznim aerodromima, najveći od njih beše onaj u Frankfurtu, ali se i on ispostavi malešnim naspram grdosije kakav je JFK, piste, avioni, kargo centri i ostala prateća galanterija protezala su se u nedogled, samo bez panike momče, rekoh sebi i moć autosugestije upali iz prve, nije prošlo mnogo pronašao sam znak za air train, uz stepenice, niz stepenice i evo ga, ukrcah se bez muke očekujući da vožnja potraje samo koji minut, međutim u Americi nema ništa ni malo, ni kratko, vožnja se oduži na dobrih dvadeset minuta dok ne stigosmo Hauardove plaže koja, odmah da vam kažem, nije nikakva plaža već obični, bezlični terminus. Kako ću da siđem u metro kad nemam kartu pomislih, ali moju nedoumicu preseče brkati starčić koji mi za cenu od deset dolara u kešu otvori vrata, a na moje pitanje gde je karta, samo odmahnu rukom, korupcija je majka svih zemalja sveta, svejedno, svukoh kofer niz stepenice i za koji tren ukracah se u kompoziciju koja je možda videla i bolje dane ali je to bilo poodavno, limena starudija nije mi ulivala nimalo poverenja, baš kao ni reno megan glumca Janka Radišića s kojim smo se lani uputili ka Beču, a koji se pokvario već u Novom Sadu, ali to je druga priča.

Iskren da budem pojma nisam imao koliko je aerodrom udaljen od mog odredišta, ali sam verovao da vožnja metroom ne može da potraje dugo, koliko sam se samo prevario shvatio sam posle sat vremena vožnje kada se kraj putovanja nije ni nazirao, po slobodnoj proceni JKF je od Njujorka udaljen kao Novi Sad od Beograda, proći ćeš kroz Bruklin, onda kroz donji i gornji Menhetn, i skoro kad stigneš do Vašington bridža, eto te kod nas, glasila su kratka uputstva moje sestričine, što sam ja razumeo kao da treba da prođem kroz Veliki i Mali Mokri Lug i iskrcam se na Ustaničkoj, stvarnost zapravo bi sasvim drugačija, brzom brzinom vozili smo se činilo mi se u nedogled, dve gospođe koje su sa mnom pošle još sa aerodroma to nije mučilo, mlele su i smejale se naizmenično, u jednom trenutku moje nestrpljenje doseže vrhunac pa jednu od njoh upitah koliko još imamo do 175. ulice, ona se opet nasmeja i reče, samo još pola sata, kad tad nisam iskočio iz kože nikad neću.

Pazi šta želiš možda ti se želja ostvari, glasi jedna mudrost, ja žarko sam želeo da konačno izađem iz ove kompozicije i želja mi ostvarila kroz desetak minuta, ali ne onako kako sam zamišljao, metro je jednostavno stao na jednoj stanici, otvorio vrata i dalje se nije pomicao, prolazili su minuti ja sam nervozno cupkao a svi ostali putnici kulirali, trajalo je tako sve dok iz napuklog zvučnika nije dopro glas šofera: „Voz ne može dalje, izađite napolje i pređite na liniju koja ide pored nas“, šta je sad bilo pomislio sam užasnut, da se nije neko iz Čačka ili Smedereva opet parkirao na šinama, stanite, braćo, da zajednički zanesemo malo zadnji kraj, umalo nisam povikao, ali ostali su već napuštali vagone, šta ću sada sunce ti lebovo, pređite sa nama u drugi, rekla mi je ona nasmejana gospođa očito primetivši moju nelagodu, jel mogu s njim pitao sam, a ona samo klimnu glavom i izgubi se u masi. Javni prevoz u Njujorku ima običaj da se kvari čim ja stupim ma njegovo tlo, tako sam pre sedam godina izbačen iz minibusa odmah pošto smo prošli tunel „Linkoln“, samo pukom srećom pronašao sam svoje odredište na Tajms skveru, razumem da istorija ima potrebu da se ponavlja ali zašto uvek meni.

Drugi voz beše mnogo moderniji od prvog, imaš mapu stanica i displej pride, što me je u prvi mah obradovalo a onda užasnulo, ispalo je naime da ta linija uopšte ne ide do 175. ulice, već samo do 168., kako ovu promenu da dojavim sestričini, srećom, na stanicama metroa postoji bežični internet, istina loš ali vrši posao, u dve poruke se sporazumesmo da me ipak čeka stanicu ranije.

Kad sam konačno izašao sunce me ogrejalo dvaput, prvi put kad sam udahnuo nadzemni vazduh, a drugi put kad sam ugledao dragu sestričinu, kako si putovao, upita me ona, ne može biti bolje rekoh, Njujork je za mene pročitana knjiga, ajmo pravo kući da popijem malo šećera i vode.

Preko Vašinton bridža ubrzo stigosmo u Nju Džersi, zadnja pošta Fort Li, krajnje simpatično mestašce koje ću vam opisati kasnije, naš stan beše na desetom spratu otmene zgrade sa čuvarem na prijavnici, kako uđosmo tako se strovalih u fotelju, ne prođe mnogo stigoše i domaćin i njegovi gosti s Miljakovca, eto vam pametnjakovići, stigao sam i ja sam samcijat mal ne rekoh, šalu na stranu, kapl koji za ovu priliku neka ostane anoniman, mi odmah bi simpatičan, muški izdanak se identifikova kao inženjer u „Putevima Srbije“, kad to čuh nešto me štrecnu preko srca, jel možeš ti, prijatelju, da mi proširiš Smederevski put bar za još jednu saobraćajnu traku, upitah bez okolišanja, ta deonica više nije u našoj nadležnosti, odgovori on, šta ti je državni službenik čak i preko okeana drži se činovničkog pravila „nismo nadležni probajte na šalteru do nas“, ali dugi su deset dana, ćeraćemo se još.

(nastaviće se)

 S02E06

Prvog jutra mog boravka u Njujorku probudio sam se u šest, džet leg li je, adrenalin li je, ko bi ga znao, šta ću sad da radim kad svi drugi spavaju, pomislio sam, ali baš tada se iz druge sobe ukaza moj zet u sportskoj opremi koji me upita hoću li s njim na krosfit, šta ti je to krosfit, pitao sam, to je kombinacija trčanja i vežbi snage i izdžljivosti, objasni on strpljivo, slušaj, reko, ja sam poslednji put vežbe u cik zore radio ’91. a i tada samo par dana dok me nisu poslali u rat, no i to mi je bilo bolje nego da radim žablje skokove i gušterov let u čizmama, poći ću s tobom ali samo kao gledalac i navijač, dobro, kako hoćeš, reče on i pogodba bi sklopljena.

Spustismo se u garažu i uđosmo u tojotu sijenu, automobil veličine manjeg autobusa, koji se na našim drumovima ne može videti, ima sedam sedišta, prepun je elektronike i košta kao dvosobni stan na Karaburmi, beše mi baš ugodno kad me zapljusnu miris novog i još jednom se obradovah što mojim mladim rođacima u tuđiji ide tako dobro. Vozili smo se dvadesetak minuta među vozilima sličnog gabarita, ovde je svako drugo vozilo malo je reći – džip, pre nego što stigosmo u, ajde da kažemo, sportski centar, čiji srž činiše ogromne dve vežbaone sa milion tegova i sprava, otuda već izlaziše pojedinci koji su svoj trening upravo završili, pa kad ste tek vi ustali braćo Amerikanci, pomislio sam iznenađen, oduvek sam mislio da jutarnji džoging a potom zajednički porodični doručak i odlazak na posao nakon što poljubiš ženu i decu samo holivudski filmski mit, a ne stvarnost, kod nas u Srbiji se članovi domaćinstva ujutru bar tri puta posvađaju na krv i nož pre nego raziđu kod koji, o gimnastici i ljubljenju nema ni govora. Šta je dalje bilo, da, moj zet me ljubazno predstavi sportfit kouču, on još ljubaznije upita hoću li i ja da vežbam, ja samo odmahnuh glavom i stavih ruke na dupe, međunarodni znak starih i iznemoglih osoba, pa se on posveti stalnim mušterijama, muškarcima i ženama od kojih neki behu i moji ispisnici ali in veri gud šejp, videlo se da na ovim jutarnjim radničkim sportskim igrama nemaju neopravdanih izostanaka. Narednih sat vremena dok se moj zet znojio i ponosno predstavljao Srbiju u takmičenju sa desetak učesnika različitih rasa, boja i porekla, ja sam gluvario otud i odovud, izašao sam čak i napolje i prošetao po fudbalskom terenu, da je bar bilo nekoga pa da na američkom tlu pokažem svoju veštinu s loptom međutim plejgraund beše pust, ja ipak bez lopte načinih par finti za slučaj da neki lovac na talente negde vreba iz prikrajka, na kraju ipak odustadoh i vratih se u čekaonu.

Vreme leti kad se neko drugi znoji i muči, pa uskoro trening bi završen, moj zet bi zadovoljan učinjenim pa se u dobrom raspoloženju vratismo u stan gde su nas već čekali ostali članovi domaćinstva, šta planiraš danas da obiđeš u Njujorku, upita me sestričina, ja samo slegoh ramenima, trebalo je najpre da rešim enigmu kako da iz Fort Lija (koji nije u srodstvu sa Brus Lijem op. aut.), uopšte stignem na Menhetn, e , tu mi u pomoć priskočiše gosti iz Beograda i ljubazno ponudiše da mi prvi dan budu vodiči i ja odmah pristadoh.

To se u narednih dana ispostavi kao odlična odluka, jer se Miljakovčani pokazaše kao izuzetno prijatno i požrtvovano društvo, jedni drugima pokazivali smo kutke Njujorka koje do tada nismo videli, ispostavi se da su prilično izdržljivi u pešačenju i čak imaju lep smisao za humor, sve u svemu, vrlo retko smo se razdvajali, što je kasnije dovelo do zbližavanja kome se nismo baš nadali, ali o tom, potom, nije ono što mislite.

Po ceni od dva dolara autobus nas je prevezao preko Vašington mosta do početne metro stanice, tu kupismo nedeljne karte po ceni od 34 dolara, što i vama savetujem ako dođete u Njujork i imate nameru da se često vozite podzemljem. Naše prvo odredište beše 42. ulica i kad stigosmo izronismo tačno ispred zgrade „Njujork tajmsa“, gde dođoh na ideju za mali performans, slikanje sa „Večernjim novostima“ uz nos konkurenciji, nosio sam se mišlju da čak uđem unutra i poklonim im primerak, ali se srećom ipak uzdržah, ćirilica ovde baš nije najpopularnija ovih dana. Slikao sam se i sa svijom novom knjigom satiričnih priča „Ništa nije smešno“, koja je nedavno izašla u izdanju „Lagune“, ne znam da li sam vam to do sada pomenuo.

Tajms skver beše baš onakav kakvim ga pamtim samo sa manje turista i egzibicionista, korona još mnoge putnike namernike obeshrabruje da dođu u Veliku jabuku, grad u kome se i ovih dana nose maske u svim zatvorenim prostorima iako naredbe nema, već je sve na nivou preporuke, gde ćemo sada upitasmo jedni druge i brzo dođosmo do konsenzusa da možemo kuda želimo ni ne sluteći da će nam se taj lakomisleni stav debelo osvetiti. Ušli smo u Brodvej i pešačili nogu pred nogu upijajući energiju ovog grada koja se oseća u vazduhu, svaka nova ulica nadahnjuje i izaziva radoznalost, naš prvi cilj beše hotel „Njujorker“, što baš on, čitaoci koji su ispratili prvu sezonu ovog putopisa znaju da se u prizemlju tog hotela nalazi mali memorijalni kutak posvećen našem Nikoli Tesli, prošli put sam slučajno nabasao na njega, a ovoga puta sam želeo da ga pokažem svojim novim prijateljima, rečeno-učinjeno, posle pola sata pešačenja obresmo se u hotelu i siđosmo u prizemlje, sve je i dalje stajalo kako i pamtim, hteo-ne hteo čoveku navru emocije kada uđe ovde i vidi kako Amerikanci odaju počast dečaku iz Smiljana koji se jednoga dana sa polupraznom torbom stvari i punom glavom snova i ideja uputio preko okeana.

Tu emocijama ne bi kraj, iz hotela smo se zaputili pravo pred srpsku crkvu u 34.? ulici, koju je pre par godina zahvatio požar nanevši joj opekotine zbog koje je morala da bude zatvorena, stigavši tamo videli smo da su radovi na obnovi u toku, kad spazih građevinsku skelu i mešalicu za beton uhvati me nostalgija za Kaluđericom, taj zvuk prepoznao bih među hiljadu, još da se odnekuda začuo i hilti zaplakao bih se ko kiša.

Njujork nas je mamio dalje pa smo odlučili da se spustimo do Sohoa i još dalje čak do memorijalnog centra posvećenog žrtvama 11. septembra, mogli smo doduše ići i metroom, ali to bi bilo suviše lako, usput smo kupovali bezalkoholne napitke, u jednom navratu i pivo i to u limenkama veličine XXL, od 0,7l tačnije, rekoh vam već da u Americi neme ničeg malog ni običnog. Soho je umetnička četvrt i to se vidi na prvi pogled, pregršt galerija, ateljea, salona i kafića, svedenija arhitektura i ljudi neobičniji od ostalih, prepešačismo i njega te ubrzo stigosmo do nekadašnjeg Svetskog trgovinskog centra. Kada sam prošli put bio na ovom mestu jako me se dojmio spomenik koji su napravili na mestu gde su se zakucali avioni kamikaza, i sada beše tako, u međuvremenu je sagrađena i druga zgrada bliznakinja ali i neobična, bela građevina čudnih lukova koja spolja ne izgleda impozantno ali je iznutra prava grdosija u koju su smešteni luksuzni butici i podzemni železnički čvor, zaista objekat čijem arhitekti treba čestitati. Ja sam i u takvom metežu ipak uspeo da pronađem toalet, na čemu i meni treba čestitati, ali to je već fakultativno.

Sada idemo do Bruklin bridža, predložiše moji saputnici, tamo je berza njujorških suvenira koji se mogu kupiti po povoljnim cenama, nije me trebalo više nagovarati, ustadoh na noge sve teže, pa pravac most. Pre sedam godina na ovom mestu priveske i magnete prodavala je samo jedna Kineskinja i to ikognito, a danas je to pravi buvljak, za par dolara može se kupiti koješta, fotografije, igračke, slike, privesci…prodaju ih tipovi zapravo totalno nezainteresivani za prodaju, nepoštena mušterija može pregršt drangulija da strpa u džep i mirno odšeta dalje a da oni ni prstom ne,

mrdnu, ipak, to niko ne čini, na ovom mestu igra se na poštenje i, gle, poštenje se isplati.

Hajmo do Kineske četvrti i Male Italije, pade naredni predlog i on bi jednoglasno usvojen, kao da treba da odemo od Liona do Đerma a ne da pešačimo ko zna koliko, ipak posle izvesnog vremena stigosmo i tamo, Kineska četvrt mi se nije dojmila nimalo kao uostalom i ništa kinesko osim Kineskog zida, dok mi je italijanska četvrt odmah prirasla srcu, pregršt italijanskih zastava, mali restorani sa slatkim baštama i zalizanim konobarima, romantična muzika i čavrljanje gostiju, zgrade sa zarđalim požarnim stepenicama daju ovom mestu šmek zbog koga nije teško zamisliti snimanje „Priču sa zapadne strane“ već iza prvog ćoška.

Sad idemo kući, odlučismo ali to beše lakše reći nego učiniti jer stanica metroa beše podaleko, a naš korak sve sporiji, znate li da smo danas prešli skoro 15 kilometara reče muški bračni drug, čiji inženjerski mozak na brzinu izračuna pređene korake iz aplikacije u kilometre, mojim nogama to nije trebalo ni govoriti jer sam se ulicama vukao kao prebijen, gomila lekova koju sam prethodnih dana ubacivao lopatom u sebe uzela je danak. Elem, u Fort Li stigli smo za sat vremena i ja sam se odmah strovalio na krevet misleći da više nikada neću ustati, ali tada moj zet izgovori čarobne reči: „Hoćeš li sa nama na bazen, imaju i saunu i đakuzi?“ i kroz moje izmučeno telo prozuja nova snaga, bazen u Njujorku, say no more, man., moji prijatelji u životu i na Fejsbuku znaju da bazen u mom životu ima kultni status – gremo.

Tamo smo stigli posle vožnje od pola sata hajvejom, (u ovom gradu je sve na pola sata vožnje), beše to stvarno impozantan sportski objekat sa košarkaškom dvoranom, ogromnom teretanom, prodavnicama, kafićem i naravno bazenom u koji zamalo da mene i inženjera ne puste jer kod sebe nismo imali nikakva dokumenta niti smo slutili da će nam pored kupaćih gaća trebati, srećom sam u telefonu imao fotografiju svoje lične karte, vil ju spel jor nejm, ser?, zamoli me devojka sa prijavnice i ja bez greške konverovah ćirilicu u engleski alfabet, ok, izvolite ući.

Pet meseseci uzastopno išao sam u teretanu u Vinči i za to vreme postigao izvestan napredak skladnosti svog tela, ali me prošli mesec uhvati mrzovolja te odustadoh od vežbanja, pa se moji mišići vratiše u prirodnu mlitavost, a stomak ponovo nadođe kao testo, da sam samo znao da ću u Njujorku ići na bazen vežbao bih do iznemoglosti, ovako sam se američkoj javnosti predstavio u kupaćim gaćama ne baš u reprezentativnom izdanju, elem, dok zet, unučić i Miljakovčanin odoše u bazen ja odmah izabrah đakuzi u kome već uživaše dve mlade Afroamerikanke, ostvaruje li se to moj američki san, pomislih ulazeći u više nego toplu vodu, još kad ona podebela izađe iz vode a ostadosmo samo zgodna i ja sve krenu na dobro, moja cimerka je u ruci držala masivni telefon i ja a pomislih da je to radi selfiranja i pućenja kako je kod nas u Srbiji na bazenima običaj i red, ali ne, ona je čitala knjigu, i ja sam pisac, zamalo ne rekoh, i mojih knjiga ima u elektronskom izdanju, jeste da su na srpskom ali mogu vam ih na licu mesta prevesti, taman što sam sve to zamislio romantični trenutak se sruši kao kula od karata, u bazen uđoše dva debela Mađara i počeše da čavrljaju na svom maternjem jeziku što upropasti atmosferu, jeste da je moja knjiga „Pisma iz Srbije“ prevedena na mađarski i da su mi Mađari tamo jednom upriličili lepu promociju na svom tlu, ali ih baš ne simpatišem naročito, koliko puta su mi se samo njihovi carinici na Horgošu zamerili do koske, plus mi se televizor koji sam prošvercovao iz Mađarske pokvario pre roka, a sad još i ova dvojica tuljana, braćo veliko-Srbi ako ikada planirate da napadnemo Mađarsku i proširimo srpsko carstvo bar do Segedina i Moruhalum banje računajte na mene, ovu propast iz đakuzija samo krv može da spere.

(nastaviće se)

 S02E07

Sledećeg jutra probudilo me je kucanje na ulaznim vratima, ko li to može biti, da nisu američke imigracione vlasti ipak odlučile da mi uskrate gostoprimstvo i došle da me deportuju, pomislio sam bunovan i ustao da otvorim, bila je to ipak moja sestričina lica oblivenog znojem, gde si ti bila tako rano, pitao sam, išla sam na krosfit reče ona, znači i ti si se odala fiskulturi zaključih ne bez griže savesti, nije ni čudo što američki sportisti na olimpijadama osvajaju pregršt medalja kad im i obični građani od sabajle trče k’o zečevi.

Bračni par sa Miljakovca, pak, spavao je čvrsto i neodustajno, što me je malko utešilo, nisam dakle jedina lenština u kući, uostalom, čekao nas je drugi dan šetnje po Njujorku, opet ćemo ići zajedno, tim koji dobija upale mišića ne treba menjati.

Nisam vam to pomenuo, ali evo sad ću, da bi se iz Ford Lija stiglo do početne stanice metroa linije A i dalje na Menhetn, potrebno je preći Vašington bridž, a to se čini automobilom ili autobusom, neki čak idu i pešice, no s obzirom da je most dug 2,3 kilometra, to je dug i besmislen napor.

Ako se ide kolima putarina košta 16 dolara i plaća se samo u jednom pravcu, zašto?, pitao sam, pa zato što moraš da se vratiš, pa nema potrebe da se plaća dvaput, tako se štedi i na vremenu i na ljudima na naplatnim rampama, objasniše mi ovu krajnje pragmatičnu i neobičnu odluku, ali tu nije kraj neobičnostima, punu cenu putarine plaćaju samo oni koji se u kolima voze sami ili sa još jednim saputnikom, ali svako vozilo u kome ima troje i više ljudi plaća samo šest dolara, dakle ušteda nije mala. Zbog toga ovde postoji nešto što se zove „carpooling“, vozači koji se voze sami zaustavljaju se na autobuskim stanicama pre mosta i primaju u svoj automobil ljude koje potom prevezu preko mosta besplatno, a zauzvrat uštede deset dolara, Amerikanci izgleda vode poreklo od Srba, pomislio sam kad sam prvi put za to čuo, kako ste se samo dosetili da prevarite sistem, svaka vam čast braćo, sledeći korak je da vas naučimo da stavljate magnete u strujomere pa ste na konju.

Nas troje turista krenuli smo s namerom da se preko mosta prevezemo autobusom, što košta nešto manje od dva dolara, ali na moj predlog odlučismo da isprobamo već pomenuti karpuling, biće ovo još jedno neobično iskustvo iz Njujorka, rekao sam ja poletno, što moji saputnici nisu baš dočekali sa oduševljenjem, ali s obzirom da se radi o finim i pitomim ljudima izgleda da nisu imali srca da me sputaju, što se često ispostavi kao greška jer je moj entuzijazam ponekad kao nenavođena raketa, nikad se ne zna gde će da eksplodira.

Samo što smo došli do autobuske stanice ispred nas se zaustavi crni automobil sa istim takvim vozačem, ja ga upitah jel stao zbog karpulinga on klimnu glavom i nas troje uđosmo u kola. Tako smo u nepoznatom gradu seli u kola nepoznatog čoveka i otisnuli se ka manje-više nepoznatom mostu, niko ni reč nije progovarao, samo je iz zvučnika dopirala lepa pesma na španskom jeziku, valjalo bi s neznancem prozboriti koju reč, pomislio sam, ali mi nije padalo na pamet šta bih rekao, Miljakovčani na zadnjem sedištu takođe nisu imali ideju, tako smo u tišini stigli do naplatne rampe na kojoj je vozač službenici na šalteru rekao lozinku: „Carpool“ i prošao sa odbitkom, ja sam se taman spremao da nešto konačno prozborim kada je vozač odjedanput i ničim izazvan počeo glasno da peva podražavajući glas iz zvučnika, u tome se ubrzo uneo toliko da je pevao je i prvi glas i prateće vokale, bogami ćemo mi ovde morati da platimo muzički dinar, pomislio sam ja naglas, ali me niko nije čuo, bračni par je bio zabavljen nagonom samoodržanja, a drajver je pevao sve u šesnaest, nisam vam to rekao ali u ovom gradu nije retka pojava da vozači u kolima pevaju koliko ih grlo nosi, prava je šteta što Amerika ne učestvuje na „Evroviziji“, glat bi pobedila, elem, reka Hadson ispod nas je tekla svojim tokom dok smo je prelazili, par minuta kasnije zamolismo vozača da stane kako bismo izašli, što on odmah i uradi, uzdravlje dobri čoveče, srećan ti put, ako li ikad poželiš da se prijaviš za emisiju „Nikad nije kasno“, lično ću zvati tzv. Peju da te preporučim.

Iz metroa smo izašli kod Central parka, to beše odlična odluka jer je to mesto dražesno u ovo doba godine, na hiljade ljudi dolazi da se prošeta, rekreira, vozi bicikl ili trotinet, provoza se u konjskoj zaprezi ili piknikuje u prirodi. Pre nego započesmo današnju turističku turu svratismo u prodavnicu po osveženje, međutim to beše japanska samoposluga u kojoj sam od svih artikala prepoznao samo koka-kolu, red beše podugačak, nisam ni znao da toliko Japanaca živi u Njujorku, kad stigosmo na kasu videh da sinovi Zemlje izlazećeg sunca račune plaćaju putem ručnog, pametnog sata, e Srbine gedžo, pomislih i gurnuh ruku u džep u koji sam od džeparoša i sebe čuvao gotovinu, evo, ne treba kusur rekoh i izađoh, od japanskih novotarija imam fobiju još od kako sam u Franfurtu odseo u nekom njihovom hotelu pa ni ve-ce šolju u kupatilu nisam umeo da otvorim bez da skinem aplikaciju sa interneta.

Moji saputnici me prijatno iznenadiše odlukom da do Ruzveltovog ostrva dođemo nekom vrstom žičare za koju važi karta iz metroa, pogled iz gondole na Menhetn zaista bi fantastičan i u odlasku i u povratku, stigosmo čak i da se spustimo do okeana koji zamirisa kao more, beše to baš lep trenutak, gde ćemo sada, upitah egzaltiran, idemo u podzemnu železnicu i pravac Koni Ajlend, vodimo te na plažu, rekoše moji novi drugari i tako i bi.

Vožnja podzemnom železnicom do tamo potraja skoro sat vremena, vozili smo se i nadzemno i podzemno, neke stanice behu sasvim bezlične, a neke su obogaćene mozaicima i izgledaju sasvim kjut, mi izađosmo na poslednjoj taman usred ogromnog luna parka koji je u ovo doba zatvoren, par desetina metara napred beše šetališe a iza njega ogromna plaža koju je zapljuskivao okean.

Ja kad vidim vodu sav se uzbudim i dobijem nagon za svlačenjem, voda na mene deluje kao i žene, iako vreme ne beše baš za kupanje izuo sam se imidijetli i zagazio u Atlantik, beše to baš lep osećaj, plaža na Koni Ajlendu je peskovita i čista, širine polovine fudbalskog igrališta, pesak je kao naša „nula“ za malterisanje, s druge strane su restorani i kafići, a voda, voda nije ništa naročito, kao more u Paraliji kad je loš dan, ipak Njujorčani leti ipak hrle ovde bežeći od sparine i žege, kad nema kiše dobar je i grad.

Slikasmo se do besvesti naravno, biti u Njujorku na moru zar je mala stvar, ženski deo bračnog para sa Miljakovca se još juče pokaza kao dobra u toj raboti, na njenim fotkama sam odreda ispadao mršaviji bar za pet kila nego što uistinu jesam pa sam je odmah proizveo za svog ličnog fotografa, kad konačno foto sešn bi završen vratismo se na šetališe i naručismo čizburgere koji koštaju 10 dolara ič, nakačismo se na internet te obavestismo vaskoliku javnost gde smo, a onda nastavismo šetnju do dela za koji su nam rekli da ga mahom naseljavaju Rusi i stvarno bi tako, čudan je osećaj u sred Amerike čuti toliko ruskog, čak su i imena kafana i i drugi natpisi na ruskom jeziku, a vrhunac bi kada se jedna vrata na restoranu „Tatjana“ otvoriše i iznutra dopre glasna ruska pesma, u trenutku kada se Bajden i Putin zagrevaju za novi hladni rat Rusi u jednom delu Njujorka prave žurku sa sve živom muzikom, nije li to dražesno.

Tada već bi vreme da se polako vraćamo kući ali pre toga odlučismo da popijemo po pivo, gde ćemo, kako ćemo, rešenje se ukaza samo od sebe, ispred nas iskrsnu nekakav dragstor, samo što uđosmo unutra ugledasmo nebrojene limenke piva iz celog sveta, meni odmah privuče pažnju ono robne marke „Bojan“, ko li se usudio da pivu da moje ime bez da me pita, štrecnuh se, malo li je što mi kradu aforizme po Fejsbuku a sad još i ovo, ispostavi se da je pivo poreklom iz Poljske, naravno da sam odmah kupio dva komada, kako ćemo da ih otvorimo, upita me inženjer sa Miljakovca, inače poreklom iz Raške, ništa ne brini prijatelju umirih ga, moje iskustvo ispijanja piva ispred kaluđeračkih prodavnica dođe do izražaja, dok si rekao keks otvorih poklopce i navrnuh flašu, voleo bih sada da vidim izraz lica svoje majke koja misli da joj sin u Njujorku gostuje u najmanju ruku u Karnegi holu, a ja u stvari pijem pivo iz ispred njujorške zadruge, najbolje je kad roditelji nikad ne saznaju neke istine o svojoj deci, ambalažu stavih u ranac za uspomenu pa se popesmo u metro u kome saznasmo da se Konstrakta plasirala u finale, ako ima dana kojima ni sekund ne bih promenio onda je to ovaj.

Kroz sat i po vremena stigosmo kući, most ovogaputa pređosmo autobusom, kako smo ušli tako nas moj zet dočeka iznenađenjem, umesto prekosutra, sutra ćemo krenuti put Vašingtona, ali će nam prva stanica biti Atlantik siti gde ćemo i prespavati.

Nije li Atlantik siti mlađi brat Las Vegasa, grad svakolikog graha i kocke, upitah ja, tačno tako, reče moj zet.

Super.

(nastaviće se)

 S02E08

Ima dana koji se čoveku urežu u sećanje pa ih posle pamti do kraja života, naredna dva koje ću pokušati da vam prepričam svojim rečima verovatno će spadati u tu kategoriju, ali dosta sa uvodom pređimo odmah na razradu i zaključak, elem, kao što sam vam u nekoj od prethodnih epizoda već najavio bilo je planirano da jedan vikend provedemo u Vašingtonu, ali nas je zet prijatno iznenadio odlukom da najpre posetimo Atlantik siti, presedanje je sve obradovalo a naročito mene, jer sam o ovom gradu čuo da je grad kocke i greha, dakle sve najbolje, put ovog grada krenuli smo u kasno popodne, nas petoro odraslih i dvoje dece vozilo marke tojota sijena primilo je bez ikakve muke, vožnja bi usporena ali prijatna jer smo u kolima na raspolaganju imali sedam sedišta, internet, televizor u boji, klimu i sve što već sleduje, bio je petak pa je izlaz iz varoši bio zakrčen poprilično, svi auto-putovi ovde imaju pet ili šest traka, ali u špicevima ni to nije dovoljno.

Tek posle stotinak kilometara gužva se malo razredi pa smo jurnuli brže, iako ovde gotovo sva vozila imaju preko dve hiljade kubika i bog te pita koliko konja, vozi se veoma pažljivo i u okviru propisane brzine koja iznosi 50 do 60 milja na sat, nema dakle divljanja kao na autobanovima širom Evrope, barem ja nisam bio svedok nijednog. Zet nam nije rekao u koji hotel idemo i šta nas tamo čeka, hteo je da se iznenadimo, i stvarno, kada smo posle tri i po sata stigli, bili smo iznenađeni veoma, pred nama je stajao hotel egzotičnog imena „Tropikana“ za čiji opis će mi ovde zafaliti reči, oni od vas koji su bili u Las Vegasu verovatno će znati o čemu govorim, to je najveći hotel koji sam u životu video, sastoji se od četiri kule i nebrojeno spratova i soba, samo mu garaža ima na hiljade parking mesta ali i pored toga mi jedva nađosmo jedno, petkom uveče se izgleda čitava istočna obala sjati ovde.

Kada smo se brzim liftom spustili do recepcije zapljusnuo nas je žamor gomile već pristiglih gostiju, bljesak fluorescetnih svetala, žubor velike fotane, umjetne palme i drugi najrazličitiji kič, verovali ili ne, hotel ima i svoje veštačko nebo koje tako dobro urađeno da sam do pred zoru bio uveren da je pravo, gledao sam unezveren okolo i bio uzbuđen kao dete u Diznilendu, jedva sam čekao da se čekinujemo pa da okruženje detaljeno istražim.

Prijavljivanje ispade teže nego što smo mislili, mašina za chek in nas je tri puta odbila pa smo bili prinuđeni da to uradimo na starinski način, ali to beše lakše poželeti nego učiniti, ispred recepcije je bio podugačak red, no niko se nije nervirao, Amerikanci redove i inače primaju sa gandijevskim mirom, za sve ovo vreme nikada nisam čuo da neko cupka ili gunđa, nema ni onih tipova „samo da nešto pitam“, jednostavno se strpljivo sačeka i to je to.

Kad se konačno prijavismo i nađosmo lift za našu kulu popesmo se na deseti sprat i uđosmo u dve spojene sobe, ispade da ću ja hotelsku smeštajnu jedinicu deliti sa bračnim parom sa Miljakovca, verovatno svoj romantični odmor nisu baš tako zamišljali, ali šta je tu je, sobe behu veoma udobne i prostrane svi smo okruženjem bili toliko zadovoljni da od nekuda izvadismo flašu crnog vina i ubrzo zapevasmo u petoglasu, za silazak u kockarnicu odlučio sam da obučem plavu košulju s ruskom kragnom, što domaćini, nadam se, neće shvatiti kao provokaciju, malo je reći da sam bio elegantan, zamislite sada Džejmsa Bonda kad ulazi u kazino, eto takav sam bio ja samo bez smokinga, kose i „berete“, brzim liftom se spustismo u prizemlje i zakoračismo u svet kocke.

Na ovom mestu će mi opet zafaliti reči ali ću se valjda snaći i sa ovim kojim raspolažem, plus objaviću i fotografije pa ćete videti i sami, pred nama se ukazaše na stotine slot mašina koje blještaše neverovatnim bojama i sjajem, stolovi za rulet i blek džek, elegantne hostese sa poslužavnicima punih besplatnog pića za igrače, a igrača, koliko ti duša hoće, kocka se i staro i mlado i zdravo i bolesno, zgodno i nezgodno, istog trenutka znao sam da i ja moram da okušam sreću.

„Zar ćeš stvarno da se kockaš?“, upita me zet ne bez prekora u glasu, on u ovaj grad dolazi bar jednom godišnje, ali ga hazardne igre ne privlače baš mnogo, naravno da hoću, odgovorih, kako da unucima objasnim da sam bio u Atlantik sitiju a da ni dolar nisam spiskao, idem pravo za neku mašinu.

Kockarskog entuzijazma mi nije manjkalo, ali znanje jeste, naime, pojma nisam imao kako se igra na svim tim blještavim čudima, pokušao sam da kibicujem druge igrače i tako otkrijem tajnu, međutim, nije mi baš pošlo za rukom, koja li je tajna ove igre, sve bi mnogo drugačije od poker aparata po kojima sam lupao „veća-manja“ nekada davno u kafiću „Boem“ u Kaluđerici. Na kraju me strpljenje izdade pa novčanicu od deset dolara gurnuh u prvu slobodnu mašinu i sedoh na stolicu, how difficult could it be, pomislih i otpočeh igru koja je trajala ne više od dva minuta, nemate više kredita kao da čujem aparat za „Bus plus“ – game over.

Mojih deset dolara nestadoše kao da ih nikada nije ni bilo, pa više nego razočaran ustadoh sa stolice, Džejmsu Bondu se ovo nikada ne dešava, naprotiv, ali tako biva kad se bez neophodnog znanja čovek uđe u kockarnicu, tu pehovima ne bi kraj, pijući crno vino iz velike čaše uspeo sam da se ispolivam po košulji, čime moja elegancija zadobi ozbiljan udarac, ali se iz košulje pojavi fleka u obliku broja jedan, nije li to neki znak, pomislih i odmah mi sinu – to je simbol da treba da pređemo na rulet.

To što je za rulet stolovima bila poprilična gužva nije nas obeshrabrilo ali jeste podatak da najmanji ulog košta 25 dolara, prosečna plata u Srbiji jeste se vinula u nebesa, ali što je mnogo mnogo je, u taj čas dobismo pomoć stranog kapitala, zet odluči da se uključi sa nešto keša, šta ćemo, kako ćemo, brzo se dogovorismo da svi uložimo po šaku dolara i napravimo konzorcijum, daj žetone za sve pare, doviknuh ja krupijeu i sedoh za sto za kojim je u tom trenutku neki tip već igrao sa bezbroj uloga i gubio očito velike svote iz minuta u minut.

Hoću li odmah sve pare da stavim na jedan, broj koji se na mojoj košulji ukazao kao lik sveca na kori drveta, ipak odlučih da neću već izabrah drugo rešenje, prvi žeton stavih na crveno i već posle par sekundi kuglica se zaustavi na crnom – ćorak. Pa dobro, pomislih, i Dostojevski je podosta gubio na kocki, ako ga već ne mogu doseći po književnom talentu, možda mogu po gubitku na kocki, pre par godina sam u Visbadenu posetio kockarnicu u kojoj je nesrećni Fjodor gubio iz noći u noć i na kraju, kažu, klisnuo bez da plati dug, lepo je koračati stopama tako velikog čoveka.

Na stolu za rulet zameni se krupije, ali inženjer iz Raške zameni mene tvrdeći da će imati više sreće i gle, to se ispostavi kao tačno, već u sledećoj ruci dobismo dva žetona! Naša radost zbog dobitka bi tolika da nam priđe neki bradati čovek i upita odakle smo a kad mu otkrijsmo naše geografsko poreklo on reče da je bivši američki marinac koji je služio na Jadranu i Bosni, „prepoznao sam vas po jezku“ reče vrlo prijateljski i nastavi da čavrlja, mani me se čoveče, pomislih, ne volim da se intimiziram s marincima, i ja sam bio vojnik u Bosni pa s tim ne smaram ljude po kockarnicama, okrenuh mu leđa pa se opet posvetih ruletu, ovoga puta pogađala je gospođa M sa Miljakovca i gle – opet smo dobili, oduševljenje postade još i veće, sledeće ruke se prihvatih ja i stavih žetone na crno – opet pogodak! Da prebrojimo koliko imamo, opa, u plusu smo 100 dolara, hoćemo li da igramo još ili odustajemo, većina odluči da je vreme da žetone unovčimo i taktički se povučemo s bojišta, jedini koji je bio protiv, pogađete već, bio sam ja, uveren da me je noćas krenula kockarska sreća te da bih se obogatio samo kad bi mi dopustili. Krupijeu dadosmo znak da nam je hazarluka za večeras dosta i on se ljubazno oprosti od nas za razliku od onog marinca koji nije prestajao da melje, čoveče ako ti je već do vojske dođi u Srbiju imidijetli, kod nas će, kako čujem, opet uvesti vojni rok, imaćeš tri obroka i marendu pa se igraj vojske koliko te volja, ako treba dobićeš i državljanstvo kao Stiven Sigal i Adrijana Lima, samo nas se otkači, leba ti.

Na blagajni unovčismo žetone i slikasmo se s dobitkom, sve se može kad se Srbi slože, gde ćemo sada, pravac diskoteka odlučismo jednoglasno, da u sred kockarnice nalazi se noćni klub isred kojeg već stajaše stotinak mladića i devojaka, i mi malo postajasmo u redu, ali nestrpljenje prevagnu, idemo u kafić tamo se red ne čeka odlučismo i stvarno, ubrzo smo sredstvima kazina platili sebi piće i duže od sat vremena igrali okretne igre, a da se ja ipak vratim za rulet i još jednom stavim na crno, pitao sam se glasno, ali me još jednom kompanjoni odgovoriše, idemo sad u diskoteku gužva se razišla, naredi vođa puta i mi ga odmah poslušasmo, već na malo nesigurnim nogama dođosmo do ulaza gde su nam uzeli po 15 dolaza za ulaz i lupili nevidljive pečate na desnoj šaci, možda bih vam i ispričao šta se unutra izdešavalo da se ne držim pravila „šta se u Atlantik sitiju desi u diskoteci to ostaje Atlantik sitiju u diskoteci“, a i valja mi se jednom vratiti kući.

(nastaviće se)

 S02E09

O Atlantik sitiju vam više nemam šta reći, to je grad napravljen da goste što duže zadrži u kockarnicama i izvuče im zadnji cent iz džepa, trebalo bi samo da vidite „Cezarovu palatu“ pa bi vam sve bilo jasno, ispred svakog hotela se doduše nalazi široka peskovita plaža koju zapljuskuje okean, članovi naše sobe prošetaše njome i bi nam sasvim prijatno, ali baš tada poče kiša pa se vratismo u „Tropikanu“, gde, zaboravih vam to reći, korona ne postoji, ako li u Njujorku devet od deset osoba nosi maske, u Atlantik sitiju ih ne nosi niko.

Iako bi tek prepodne mnogi ranoranioci su već iskušavali sreću na kockarskim mašinama i stolovima, mi smo svoj komadić fortune potrošili sinoć pa nam na pamet nije padalo da im se pridružimo, ostatak naše družine bi na hotelskom bazenu, zvali su i mene ali sam začudo odlučio da odbijem brčkanje i odem u šetnju, gubim li ja to svoj naacionalni identitet, zapitah se ne bez bojazni, ubrzo se i kupači vratiše, te odlučismo da nastavimo put Vašingtona.

Od Atlantik sitija do glavnog grada ima dva i po sata vožnje, ali se pređu tri države, iz Nju Džerzija se uđe u Delaver, onda u Merilend i završi u Vašington D.C. gde je smešten istoimeni grad koji se meni dopade već na prvi pogled, a na drugi će još i više.

Naš hotel „Meriot“ bi u 12. aveniji i zahvaljujući gospođi iz zvučnika navigacije i dvojcu na prednjim sedalima pronađosmo ga brzo i lako, iz njega izađe uniformisani livrej i preuze ključeve od kola a nas uputi na recepciju gde sve takođe bi završeno glatko pa se obresmo u sobama, ispade da ja opet delim sobu sa bračnim parom, koji je svoj očaj zbog neplaniranog uljeza skrivao sasvim vešto, ako li se jednoga dana raščujem kao pisac pa „Meriot“ meni napravi spomen kutak kao „Njujorker“ Nikoli Tesli, tamo će sigurno pisati „U ovom hotelu spavao je B.LJ. sa bračnim parom s Miljakovca jer nije imao novca da doplati za jednokrevetnu sobu“, što će mnoge posetioce dirnuti do suza, enivej, na brzinu se raspakovasmo pa pravac u grad.

Kad sam pre par meseci rešio da dođem u Vašington o ovom gradu znao sam tek da se u njemu nalaze Bela kuća i Kapitol i ništa više, blagu predstavu nisam imaš šta da očekujem i čemu da se nadam, ali me je već prvi susret sa njim razoružao potpuno, grad koji leži na reci Potomak znatno se razlikuje od Njujorka, evropskiji je, zgrade su niže i lepše, odiše otmenošću u bogatstvom, svi trotoari su popločani, zelenilo je posvuda, besprekorno je čisto i uredno, gužve nisu velike, a ljudi već na prvi pogled deluju negovano i imućno, miris novca i moći oseća se na daleko.

Naša mala ekspedicija najpre stiže do Trga Lafajet, gde izdaleka ugledasmo zgradu „Vašington posta“, mene odmah obliše milina i zavist, a potom, odatle skrenusmo ka Beloj kući, koja, gle, ne bi nimalo daleko i već posle nekoliko minuta obresmo se ispred crne, metalne ograde koja dom američkog predsednika deli od običnog pučanstva. Lagao bih ako ne bih priznao da me je obuzelo izvesno ubuđenje, toliko puta sam na filmovima, serijama i vestima gledao ovo zdanje, a sad sam na licu mesta, gomila turista takođe je delila moje impresije pa započe bitka za što bolje mesto za slikanje, ali avaj, ispade da su sva podjednako loša, jer su rešetke neumoljivo stajale između objektiva i predmeta naše pažnje, ovde bi trebalo napraviti nekakav vidkovac za potrebe turista kao što je Banjska stena na Tari, predložih poluglasno, ali me niko od ostalih posetilaca ne podrža, u redu je već sam navikao da se moje vizionarstvo ignoriše, ali kad-tad će Turistička oragnizacija Vašingtona doći na moje, živi bili pa videli. Ruku na srce, Bela kuća uživo ne deluje uživo tako impozantno kao na televiziji, kao kad devojku upoznaš preko Instagrama pa je posle sretneš bez filtera, Travnjak je zaista je uredan, (kažem „iza“ jer se ispostavi da smo joj se primakli otpozadi), fontana je isto lepa, zdanje je doista belo i liči na jedan svadbeni restoran na ulazu u Požarevac, ali zašto su zastave na krovu spuštene na pola koplja, zapitasmo se, da se nije, ne dao Bog, gospodinu Džou nešto desilo, niko ne umede da nam odgovori pa sa izvesnom zebnjom nastavismo dalje, pu, pu, samo neka ide po redu.

Prvo smo prošli kraj više nego ogromne zgrade američke vlade koja nosi ime Dvajta Ajzenhauera, a onda se ispred nas ukaza poznati obelisk, čije je zvanično ime Vašingtonski spomenik, idemo do njega, rešismo jednoglasno i trud se isplati, sa spomenika opasanog državnim zastavama pruža se predivan pogled s jedne strane na Kongres, a sa druge na Linkoln Memorijal, idemo i tamo, odlučismo osokoljeni što su u ovom gradu od 800 hiljada stanovnika razadaljine znatno kraće nego u Njujorku.

Pre spomenika Abrahamu Linkolnu nailazi se na memorijalni centar posvećen američkim žrtvama u Drugom svetskom ratu i to zaista vredi videti, impozantan je, u centru se nalazi ogromna fontana, odaje utisak snage i iskrenog pijeteta prema žrtvama, njih oko 460 hiljada ako sam dobro zapamtio. U blizini tog spomenika su i spomenici Amerikancima izginulim u Koreji i Vijetnamu, svi su veoma maštoviti i upečatljivi, Ameri u koji god rat da uđu posle prave dirljive memorijale, brine me jedino to što na ovom mestu ima još praznih parcela…

Prirodni nastavak ovog spomenika je bazen dužine dva fudbalska igrališta, svima poznat iz filma „Forest Gamp“, kada Tom Henks gazi vodu do kolena ne bi li došao do svoje voljene Dženi, ovo mesto je inače poznato i po tome što je Martin Luter King tu 1963. održao svoj čuveni govor „I have dream“ na kraju Marša na Vašington.

Ispred Linkoln memorijala bi poprilična gužva, u Vašingtonu je izgleda vreme matura pa su devojčice u raznobojnim haljinama i njihovi vršnjaci u smokinzima okupirali svaki pedalj platoa slikajući se za uspomenu, neki đaci su došli u pratnji svojih roditelja, krajičkom oka uočih bar dve majke kojima bi valjalo čestitati detinju maturu što bi ovaj svečani čin učinilo još svečanijim; mlađi pak razredi došli su ovde na čas istorije u prirodi, nastavnik ih je okupio u podnožju memorijala i rešetao pitanjima o Linkolnu, ja sam znao odgovore na tri od pet, ali se nisam usuđivao da se javim, tako mi propade prilika da zablistam na otvorenoj sceni. Uz veliki broj stepenica popeo sam se poletno i ugledao zaista impozantan spomenik 15. američkom predsedniku, možda ću u nastavku teksta da se ponavljam, ali gotovo SVI spomenici na koje sam tokom ove turneje naišao su prava remek dela koja kod posetioca izazivaju poštovanje i divljenje, hteo to on da to prizna ili ne, da je sreće pa da naši stručnjaci iz Skupštine grada jednom dođu ovde i nauče nešto o tome kako se odaje počast istoriji.

Napolje sam izašao taman da uočim kako se na platou odvija prosidba uživo, mladi Afroamerikanac beše kleknuo ispred svoje izabranice, dok su sa galerije bez daha to sve pratili njihovi prijatelji očito unapred upućeni u stvar, recitacija bogami potraja, ali na kraju devojka reče glasno DA, što izazva buru oduševljenja među gledaocima, aplaudirao sam i ja, nek vam je deco sa srećom.

Već beše pao mrak pa odlučismo da obilazak Kapitola odložimo za sutra, tako i bi, odmah posle doručka i odjavljivanje iz hotela (koje se obavlja putem smart televizora u sobi), krenusmo dalje, moje oduševljenje otmenošću i čistoćom Vašingtona nije jenjavalo, odlično bih se ovde uklopio tim pre što ovde svaki drugi čovek vozi električni trotinet, a u Njujorku tek retko ko, elem, upečatljivi prizori smenjivali su jedan drugi, prvo sam se slikao ispred „Vašington posta“, onda ugledao Nacionalni muzej, pa Muzej mornarice, da bi iznenada ispred nas iskrslo sedište FBI, naravno da smo iskoristili priliku da se slikamo ispred zgrade koja nosi ime DŽ.E. Huvera, kojom prilikom sam ja zaboravio flašicu sa vodom u žardinjeri ispred ulaza, nadam se da momci u crnim odelim a i naočarima za sunce to neće pogrešno protumačiti.

Kad smo se već sasvim primakli Kapitolu primetih mnoštvo parkiranih autobusa, već postavljenu svečanu binu i buljuk policajaca, prizor mi odnekud bi poznat, nije valjda da SNS i ovde ima miting, presekoh se, srećom nije bilo to već se danas u Americi slavi Dan sećanja na policajce poginule na dužnosti, praznik koji okuplja policajce iz čitave države, zato smo ih od jutros u paradnim uniformama sretali širom grada. Malo sam bio razočaran što neću videti Kapitol izbliza, ali mi se raspoloženje popravi kad videh kako me u obližnjem parku dočekuje tridesetak policajaca na konjima postrojenih u vrstu, znao sam da se u Americi cene književnici ali ovo je izvan svakih očekivanja, hvala braćo, nije trebalo.

Za binom poče program i moj zet reče da misli da govori lično predsednik Bajden, prepoznaje ga po glasu, ja samo odmahnuh glavom, meni su svi muški američki glasovi isti, bilo mi je samo drago što je Džo dobro, idemo prema Džefersonovom memorijalu, naredi sestričina i mi se ustremismo tamo, koračali smo nogu pred nogu razgledajući ostale zgrade adminstracije i kulture, Sminsonijan muzej je pravo čudo, baš kao i Ajzenhauerov memorijal, sve beše mirno i uobičajeno dok najednom policajci na motociklima ne počeše da upozoravaju prolaznike da ostanu na trotoarima i ne stupaju na kolosek, šta se zbiva začudismo se svi, odgovor stiže za manje od minut, pravo pored nas prođe povorka predsednika Bajdena, koji se beše vozio u svom blindiranom vozilu pod nadimkom „zver“, srećom sam snimio sve jer mi niko ne bi verovao, „Pristavi kafu, sad ćemo da dođemo“, zamalo ne viknuh za Bajdenom, jer smo uistinu nameravali da ponovo posetimo Belu kuću, ali ovoga puta sa glavnog ulaza, u tom cilju nastavismo dalje jedva svesni da smo upravo prisustvovali prizodu koji se vidi jednom u životu a često i ređe, pravili smo se ravnodušni kao da predsednika SAD viđamo svako jutro u piljari, „Ova tvoja knjiga se sama piše“, reče mi inženjer iz Raške u poverenju, ja samo klimnuh glavom i nastavih dalje, za svog vakta video sam uživo nekoliko predsednika, Tadića, Nikolića i Vučića čak i po više puta pa mi to nije knjigu donelo, a teško da će i sada „Idemo dalje, deco“, kao da začuh glas Dragana Nikolića iz istoimene serije, tako i bi, posle dugog pešačenja obišli smo Džefersonov i Ruzveltov memorijal, kao i spomenik Martinu Luteru Kingu, dobar vam stojim da ih vredi videti, priroda tom delu grada je fantastična, čitava obala uz reku Potomak je jedan veliki, čisti park, Vašington na vodi očito nije angažovao iste arhitekte kao i Beograd, na kraju dođosmo i do prednje strane Bele kuće, koja beše još udaljenija za slikanje, između nas i nje isprečiše se ograda i pojedinac na čijem je reveru pisalo „Secret servis“, pa kako bre dečko tajna kad vam na reveru piše ko ste, pomislih ja, prisetivši se Nušićevog Aleksa Žunjića, dosta je bilo za danas, preseče najednom zet i mi se složismo s njim, i onako smo od jakog sunca izgoreli i pocrveneli toliko da bi nas glat primili u Muzej američkih Indijanaca, pravac u auto i kući.

U Njujork smo stigli pred ponoć i dok su svi ostali odmah zaspali moj kompanjon iz Raške i ja smo ostali na terasi da uz vino premotavamo dan, to je jednom momentu otelo kontroli toliko da smo u dva po ponoći iz sveg glasa pevali, ostali stanari mora da su uživali u tome, što me podseti na besmrtnu anegdotu koju mi je još ranije ispričao ovaj duhoviti čovek, prepričaću vam je sada bez dozvole autora, elem, kada je prošli put bio u Njujorku posetio je jedan karaoke lokal, pa kad je došao red na njega da odabere pesme koje bi otpevao on je na komadiću papira napisao dve želje: „Moje je srce violina“ i „Stani, stani Ibar vodo“ i to na ćirilici, konobarica je papirić uredno odnela di džeju, i ubrzo donela odgovor da tražene numere trenutno nemaju, ali da će iz već sutra biti na repertoaru, pa kad su ga drugari Njujorčani pitali zašto je napisao baš te dve pesme, on je iskreno odgovorio: „Ja druge ne umem da otpevam“.

(nastaviće se)

 S02E10

Jutro posle našeg povratka iz Atlantik sitija i Vašingtona počelo je sasvim obično, ukrasilo ga je to što se moj najmlađi rođak konačno odobrovoljio i došao kod mene u krevet da mu čitam bajku o nekakvom čudovištu, slikovnica dakako beše na engleskom i ja sam se rado prihvatio tog zadatka, ali s obzirom na moj izgovor bilo bi pravo čudo da Leo išta od pročitanog razume, no, dobro, zahvaljujući mom jedinstvenom naglasku skaska je verovatno dobila i još neočekivaniji zaplet nego što je njen pisac hteo, a nije li to smisao svake bajke.

Tokom boravka u Americi moj oskudni engleski pokazao se, gle, sasvim dovoljnim za sporazumevanje sa domorocima, najviše zahvaljujući tome što je ovo zemlja doseljenika niko ni ne očekuje da vam izgovor bude perfektan, znate li i tek osnovni nivo razgovori će teći kao voda ladna, meni pak to nije bilo dovoljno nego sam na Tajms skveru zablistao i na nemačkom, kada da mi je bračni par Nemaca čestitao što nosim gornji deo trenerke nemačke fudbalske reprezentacije, „Majnšaft“, dobaciše mi u prolazu, a ja spremno odgovorih „Ja, ja“, drugi put sam svoje poliglotstvo pokazao na Koni Ajlendu koje su preplavili ruski doseljenici, jednoj gospođa što mi je ljubazno pridržala vrata rekao sam: „Spasibo“, a ona je odvratila: „Pažalusta“, dakle istina je, kad čovek zna strane jezike sva su mu vrata otvorena.

Za ovaj dan imao sam jedan tajni plan koji sam smislio još u Beogradu, naime, kada sam pre sedam godina bio u Njujorku i šetao Central parkom primetio sam umetnike koji crtaju karikature ili portrete prolaznika, baš kao što je to slučaj kod nas na moru na Monmartru, ali me život odvukao dalje, otišao sam u posetu Metropoliten muzeju, a kad sam se posle par sati vratio u park karikaturisti behu netragom nestali, izgleda da i njujorški umetnici imaju radno vreme od najn to fajv. Takav epilog me je tada jako sneveseliio, bio mi je poslednji dan u Njujorku i za popravni nije bilo vremena, mada na svom radnom mestu imam kontakt sa mnogim srpskim i inim karikaturistima od kojih su me neki i nacrtali, žarko sam želeo da imam i karikturu ispod koje bi pisalo „Cental park“, NY City, godina ta i ta, priznajem rob sam uspomena, ponekad sam setimentalan kao učiteljica u penziji.

U grad sam i ovog jutra krenuo sa bračnim parom sa Miljakovca, ali smo se na nekoj tački rastali jer se kod gospođe M. poslednjih dana probudio kupoholičarski instinkt, sve duže se zadržavala u dućanima, a sve manje u turističkim turama, pa se naš trio privremeno pocepao tako što je 2/3 otišlo u šoping, a 1/3, to jest ja, u Central park.

Central park je stotinama puta videli u filmovima i serijama i baš je takav, smešten u sred Menhetna predstavalja, kako to novinari kažu, pravu zelenu oazu grada, dimenzija je ogromnih i čoveku valja odvojiti čitav dan da obiđe sve njegove staze i bogaze, jezera i jezerca, fontane, igrališta i koješta još, za sunčana vremena pun je Njujorčana i turista koji tu trče, voze bicikle, šetaju, slušaju muziku, igraju bejzbol (čija pravila ja neću shvatiti još za dva života), ili se prosto izležavaju na livadama. Ja uđoh iz pravca zoološkog vrata, ali uskoro uhvatih kosinu ka poznatoj ruti, želeo sam da najpre opet posetim fontanu za koju mi onomad čovek na informacijama ponosno reče da liči na Versaj, a usput pronađem i nekog portretistu koji bi mi ispunio davnašnju želju.

Sve bi da ne može bitibolje, dan sunčan i lep, posetilaca koliko ti duša hoće, muzika dopiraše sa svih strana jer mnozina odličnih muzičara ovde za bakšiš pokazuje svoj talenat, šetao sam nogu pred nogu i ubrzo došao do željenog mesta, pogled na fontanu je zaista predivan, stotine ljudi su se tiskale i fotografisale, u blizini sam primetio u mladu i mladoženju u svečanim odelima, ljudi izgleda imaju neidrživ poriv da se venčavaju u mom prisustvu, fotografisao sam se i ja i to tako što sam jednu Kineskinju zamolio za uslugu, nisam vam to pomenuo, ali Amerikanci su totalni antitalenti za fotografisanje turista, zamoliš ih lepo da te slikaju ispred kakvog znamenja i još rukom pokažeš da nisi važan ti, već taj spomenik, fotana ili šta već, oni s razumevanjem klimnu glavom i okinu par snimaka, ali kada kasnije pogledaš kako je ispalo obično vidiš sebe u gro planu slikanog kao za ličnu kartu, a od pozadine ni traga, vrlo čudno za narod koji je izmislio „Instagram“. Zato vam toplo savetujem da na putovanjima za fotografisanje uvek angažujete Azijate, bilo da su mladi ili stari, uvek daju sve od sebe, slikaju vas do besvesti i još posle pitaju kako vam se dopada, ako li samo primete da niste zadovoljni foto sešn rade iz početka, divni ljudi, zaista. U nastavku se nalazi šarmantno jezerce kojim se romantični parovi voze čamcima, kad to videh romantika namah spopade i mene, ali otrežnjenje bi brzo, niti imam svog para, niti znam da veslam, mom čamcu trebao bi čamac za spasavanje, ostajte zdravo, odoh ja dalje.

Kada taj važni posao završih dadoh se u potragu za karikaturistima i ne prođe mnogo ugledah trojicu ali svi već bejahu zauzeti mušterijama, jedan je portretisao slatku devojčicu, drugi debelog Meksikanca, a treći ljubavni par u obliku dva muškarca pribijenih jedan uz drugog kao iz „Petrijinog venca“, koji li će da završi prvi pitao sam se i ispade da je portret potonje dvojice već pri kraju, kad im majstor pokaza crtež, obojica se oduševiše, biće to divna uspomena zacelo, ubrzo se digoše i odoše, a ja bojaživo priđoh umetniku, možda se on specijalizovao samo za ovu vrstu klijenata a ja u svom dijalektičkom razvoju još nisam dosegao taj stupanj, može jedna karikatura, upitah, on klimnu glavom, cena 15 dolara, dil, pogodismo se u dve reči i ja sedoh naspram njega na već toplu klupu.

Umetnik beše obučen sasvim skromno, ali nije to bilo ono što me je zagolicalo, njegovo lice učini mi se nekako poznatim, zasigurno nije Amerikanac, a ni Azijat ili hispano, i odjednom mi rešenje ove zagonetke puče pred očima samo od sebe, „Odakle ste?“, upita ga, a on odmah odgovori: „Albanija“, mal’ ne pljesnuh rukama „Ha znao sam!, ispade mi iz usta ta glupa rečenica, srećom pa me nije pitao kako sam znao, jer bi objašnjenje bilo još gluplje, „Vi ste antropolog“, pitao bi on, „Ne, ja sam šovinista“, morao bih posramljen da priznam, „Kosovo ili baš Albanija?“, moja radoznalost ipak nije mirovala, „Albanija, jedan grad na moru“, odgovori on, a ja onda dometnuh da sam iz Srbije, na šta on ostade ravnodušan kao sam rekao da sam sa Grendlanda, ipak, mene je čitav prizor fascinirao, Albanac crta karikaturu Srbina u srcu Njujorka, nije li to karikatura sama za sebe, E. Rama i A. Vučić bi bili oduševljeni ovim, njihova ideja otvorenog Balkana zaživljava u praksi, doduše 7.000 kilometara dalje, ali ipak.

Sem što mi je u nastavku rekao da bolje govori grčki nego engleski, te da je nekada davno bio vlasnik radio stanice, dalji razgovor potpuno zamre, crtao me je celih 45 minuta, za koje vreme su šetači kraj nas prolazili sa osmehom na licima, neki su mi čak i dobacivali da baš ličim na karikaturu, a drugi hvalili umetnika sa „Good job, man“, na kraju posao bi svršen i umetnik mi pokaza finalnu verziju, ja klimnuh glavom, ali nisam bio baš zadovoljan, na crtežu ispade da sam ćelav i da imam veliki podvaljak, što ne odgovara stanju na terenu, ipak izvadih novac i platih, u dnu je pisalo Central park, Njujork, maj 2022. , baš kako sam i hteo.

Iz parka sam se spustio do Pete avenije, moje omiljene ulice u Njujorku, u kojoj se stalno nešto dešava a u stvari ništa, prvo se zaustavih kod „Tramp tauera“, sedišta Donalda Trampa ispred koga neki tip Trampovih gabarita, a sa maskom na licu da liči na bivšeg predsednika, naplaćivaše fotografisanje turistima pet dolara po slici, hvala ne treba, ipak radoznalost mi ne dade mira pa pored livrejisanog čuvara uđoh u zdanje koje iznutra odisaše bogatstvom, korak po korak stigoh do memorijalne sobe posvećene Trampovom predsednikovanju, jeste da sam koliko juče u Vašingtonu bio počastvovan što je demokrata Bajden prošao kraj mene, ali srpska politika sedenja na dve stolice i ovoga puta dođe do izražaja, slikao sam se i pored Trampove republikanske predsedničke značke, u opasnim scenama odmenjujem Njegovu ekselenciju Marka Đurića, jeste da sam evo već dva meseca apolitičan, ali samo za domaće potrebe. Otišao sam potom i do njujorške javne biblioteke, koja izgleda otmeno i grandiozno, „Imate li knjigu satiričnih priča „Ništa nije smešno“, htedoh da pitam za recepcijom, ali se suzdržah, umesto toga besplatno iskoristih restrum i izađoh napolje, dan je već bio na izmaku, a valjalo mi je još koješta videti, najpre sam svratio do Brajant parka, zelenog dragulja na uglu Pete avenije i 40. ulice, o tom parku pisao sam i prošli put, izuzetno prijatno mesto sa ogromnom livadom na sredini, na koju kad je lepo vreme polega i staro i mlado, a posebno mi je drago što jedan ugao parka nosi ime našeg Nikole Tesle, za koga kažu da je često ovde uživao u prirodi i društvu. U Brajant parku odigrah partiju šaha sa jednim starijim gospodinom koji sa već poređanimi figurama čekaše prvog prolaznika željnog igre, dok smo povlačili poteze pitao me je odakle sam, a kad sam rekao, reče da zna sve o Jugoslaviji i ratu, i nećete verovati, nije jedini, uprkos verovanju da su Amerikanci u najmanju ruku nezaiteresovani za svet van svog, mnogi od njih znaju za naše podneblje, rat je izgleda bio izvanredan marketinški potez putem koga smo se pročuli širom planete.

Potom sam se ponovo sreo sa Miljakovčanima, gospođa M. je nosila dve kese u rukama, ali se uprkos tom teretu kretala lako i poletno, što nije ni čudo jer se radi o prijatnoj i veseloj prirodi, koja pritom pravi jako ukusne sendviče, što pre višekilometarske šetnji po gradu jako dobro dođu.

Zahvaljujući njihovom predznanju posetio sam i prošetao takozvanim „Skaj lajnom“, stazom napravljenoj na bivšoj trasi njujorškog nadzemnog metroa, na stotine ljudi šetaju tom zelenom trasom u centru grada, ideja da se tako nešto izgradi je više nego odlična, iako se na prvi pogled čini da je ovo grad automobila, betona i stakla, vrlo često čovek naleti na skrivene parkove, igrališta i druga prijatna mesta, voleo bih da mogu da vam dočaram atmosferu u Dambo parku i Domino parku u Bruklinu, napravljene uz sam Ist river, to je stvarno nešto.

I prošli put sam posetio Njujoršku berzu na Volstritu pa poželeh da to učinim i sada, miris novca privlači mnoge turiste koji ovde dođu da se fotografiđu misleći da je bogatstvo zarazno, a šta tek reći da metež oko „Bika sa Volstrita“, spomenika oko koga se tiska na stotine ljudi, kad sam stigao ovde nisam očima mogao da verujem koliki jer red da bi turisti uhvatili bika za testise, jer to po legendi izvesno donosi novac u bliskoj budućnosti, među okupljenima najviše beše Azijata, lažu vas, braćo, htedoh da kažem, prošli put kada sam bio i ja sam poput vas pomazio bronzanog bika po mudima, ali mi se imovinsko stanje nije popravilo ni za jotu, da bi se čovek u Srbiji obogatio potreban je čitav komplet.

(nastaviće se, ali kraj je blizu)

 

 S02E11

Prema Americi sam ravnodušan kao i prema svakoj drugoj zemlji na svetu, lično mi je nejasno kako neko može da voli čitavu državu ili ceo jedan narod, ja na primer ne volim ni sve svoje krvne srodnike a kamoli narod koji mi nije ni rod, ni pomoz’ Bog, umesto toga vezujem se za određena mesta i ljude koji su mi iz nekog razloga postali dragi, a to obično nema veze sa geografskom ili nacionalnom pripadnošću već za lepe trenutke koje sam proveo na (sa) njima. Nisam, dakle ni rusofil, ni anglofil, Srbija mi je najbliža srcu mada i za nju često nemam lepu reč, trudim se da svet oko sebe posmatram kao zajedničku avliju u kojoj nekako treba da živimo zajedno dok nas smrt ne rastavi.

S toga ću sebi dati za pravo da napišem koji redak o Njujorku i njegovim stanovnicima, uveren da to činim nepristrasno kao puki posmatrač a nikako zainteresovana strana, ali vi ipak redove koje slede uzmite sa delom opreza, ako ne i skepse, može biti da sam pojedine stvari pogrešno video i razumeo, moguće je i da je moj boravak ovde prekratak za neki valjani zaključak, jedno je, međutim, sigurno, pisaću vam samo o pojavama koje sam video svojim očima, a nikako po sistemu „reče mi jedan čoek“.

Počeću o naselju u kome sam proveo najviše vremena, zove se Fort Li i nalazi se u Nju Džerziju, od Menhetna ga razdvaja samo reka Hadson i Vašington most preko nje, radi se o slatkom mestašcu koje nastanjuju blago imućni ljudi, uglavnom uspešni Južnokorenci i ostali Amerikanci. Fort Li neka bude samo primer, mada ono što ću o njemu reći važi i za ostala naselja u blizini, sva su manje više slična kao jaje jajetu.

Prvo što mi je upalo u oči kada sam stigao jeste neverovatna čistoća i komunalni red, za razliku od Menhetna gde prolaznik može naići na sve i svašta, manja stambena naselja su besprekorno uredna, na trotoarima ne može ni papirić, od asfalta na ulicama pa do mobilijara sve deluje novo ili bar savršeno održavano. Travanjaci su posebna priča, tokom čitavog svog boravka ovde nisam mogao da ih se nagledam, ispred svake kuće ili na javnim površinama su prosto neverovatni, ne znam šta im rade i kako ih održavaju ali na njima nema ni maslačka, toliko su savršeni da sam u nekoliko navrata proveravao da nisu veštački, isti utisak odaje i ostalo ukrasno rastinje, prosto me je iritiralo koliko je sve pod konac. Ta urednost se dakako plaća, ali vredi svaki cent.

Kuća ima različitih, manjih i veći, lepih i manje lepih, ali je svima zajedničko da su im dvorišta uredna, travnjaci (opet) besprekorni i da se na svakom parkingu nalaze bar dva automobila, od kojih su u mnogo slučajeva oba ogromni terenci, američke ili japanske proizvodnje. Kad smo već kod automobila pomenuću da trenutno litar benzina ovde košta oko 145-150 dinara, kao i da mnogi voze hibride, koji se jedva čuju kad prolaze. Čovek se isprva čudi zašto Amerikanci voze toliko velika kola, ali kada malo sponzna veličinu ove zemlje i relacije koje se prelaze postane mu malo jasnija ta želja za snagom i poudanošću. Sem mercedesa i be-em-vea, ovde evropskih marki automobila skoro da i nema. Vožnja i ponašanje u saobraćaju je posebna priča, ljudi voze izuzetno pažljivo i sporo, zaustavljaju se daleko pre raskrsnice i neverovatno su strpljivi, za sve ovo vreme nisam čuo da je neko zatrubio, a o nekom većem incidentu da i ne govorim, ponašaju se razumno i kao da imaju svo vreme ovog sveta. Ponavljam, ovo važi vožnju u stambenim naseljima, već u samom Njujorku, gde su gužve mnogo veće, događa se da neko legne na sirenu, ali su i tada vrlo strpljivi, čak i kad im prelazite ulicu na crveno oni ne reaguju, možda vam u sebi psuju majku, ali se to bar ne čuje. Na raskrsnicama u blizini škola ili vrtića stoje uniformisani ljudi sa „stop“ tablama u rukama i dodatno upozoravaju vozače da uspore, njih za ovaj korisni posao plaća opština.

Iz nekog razloga vozači imaju obavezu da imaju samo zadnju registarsku tablicu, pa na prednjoj strani često stavljaju zanimljiva i duhovita rešenja, inače, prisustvo svakojake policije u čitavom Njujorku je jako primetno i često preke svake mere, policijskih automobila ima posvuda, čak i u srcu Menhetna mogu se videti specijalci sa dugim cevima, zašto, Bog te pita. Nepisano je pravilo da policija ne zaustavlja vozače zbog „rutinskih provera“, bićeš zaustavljen samo ako si napravio neki prekršaj, ali pomenuh to već, iako svi voze automobile sa bezbroj konjskih snaga ja bar nisam primetio nikakvo divljanje u saobraćaju, niti vožnju ludačkim brzinama, kao što je to slučaj kod nas i u Evropi. Mesta za parkiranje ima dovoljno, što nije ni čudo jer je svaka, pa i najbeznačajnija ulica, šira od Smederevskog puta. Biciklističkih staza ima sve više, čak i u srcu Menhetna, nalaze im mesta pa sve više ljudi voze bicikle i električne trotinete. No, dosta o automobilima, emisija „Sat plus“ je završena, evo i nekoliko reči o ljudima koje sam sretao. Njujorčani se oblače u dlaku kao Evropljani ili obrnuto, veoma su uredni, čisti i (pre)često namirisani jako, to važi za sve rase i narode i narodnosti, danima sam se vozio metroom prolazeći i kroz naselja koja nisu baš na dobrom glasu ali utisak je isti, ljudi su pristojno, nenapadno, sportski obučeni i na moje iznenađenje i stari i mladi uglavnom nose patike, ne skuplje od 50-80 dolara. Ima naravno i ekscentrika, ali su u debeloj manjini, u svakom metrou primetićete ponekog tipa koji nije baš u vinkli, ali zar nije tako je svuda, kad smo već kod debljine, fizički izgled prosečnog žitelja Njujorka ume da bude frustrirajuć, naime ovde je do krajnjih granice isforsiran zdrav život, svi ručaju samo salate i neverovatno paze na liniju, na ulici skoro da ne možeš videti gojaznog mladog čoveka, odreda idu na trčanje i u teretane, vitka linija im je neka vrste mode i imperativa, ovih dana bile su proslave matura i bukvalno nijednu devojku ili mladića nisam video a da nije mršav i to je jedna od stvari koja je, moguće, specifična samo za mondenski Njujork, u ostalim delovima SAD verovatno je drugačije. Za sve ovo vreme nisam video žensku osobu sa napumpanim usnama, ovo kažem kao činjenicu, a ne kao vrednosni sud. Homoseksualnost se izražava otvoreno i na to niko ne obraća pažnju, bar ne napadno. Multikulturalnost ovde nije nikakva šminka, već realnost, štaviše, belci već sada u mnogim delovima grada nemaju većinu, u Njujorku žive ljudi iz svih krajeva sveta i ,gle, niko nikome ne smeta. Ljudi su inače veoma ljubazni, spremni da porazgovaraju i pomognu, smeše se i javljaju čak i nepoznatima, da li je to veštački ili iskreno ne znam, ali sam doživljavao da me pozdravljaju čak i oni koji kraj mene prođu na trotinetu ili biciklu. Nikakav čin agresije nisam doživeo iako sam se muvao kojekuda, Njujork već neko vreme važi za bezbedan grad, ja sam živi i neopljačkani dokaz da je tako, mnogo sam se ugroženije osećau Barseloni u kojoj džeparoši vrebaju na svakom koraku, nego ovde. U drugim delovima Amerike kažu da je drugačije, stopa ubistava u Detoitu ili Čikagu je zastrašujuća. Prema policiji i vatrogascima Njujorčani gaje posebno poštovanje, smatraju ih herojima zajednice, u Fort Liju postoji spomenik policajcima palim na dužnosti, a nalazi se u „Vatrogasnom parku“ na čijem se početku nalazi skulptura vatrogasca, a pesma posvećena ubijenim policajcima je jedna od najupečatljivijih koju sam pročitao.

Pušenje je u svim prostorima u Njujorku zabranjeno, a na moje iznenađenje na javnim mestima zabranjeno je i konzumiranje alkohola, pa čak i piva, pre neki dan smo Miljakovčani i ja u Brajant parku pokušali da popijemo po konzervu piva, ali nam je prišao čovek i rekao da to nije dozvoljeno. Prilikom kupovine alkohola obavezno vam traže ličnu kartu ili pasoš, a što je još gore, pivo ni ne može da se kupi u svakoj prodavnici već samo u onim koje za prodaju alkoholnih pića imaju posebnu dozvolu, a njih nema mnogo. S druge strane marihuana je donekle legalizovana, pa se njen miris može osetiti vrlo često.

Iznenadilo me je i to što na ulicama ima vrlo malo kućnih ljubimaca, pasa lutalica nema uopšte, u mnogim javnim parkovima čak je izričito zabranjeno uvođenje pasa, još jedna razlika u odnosu na Evropu gde su ljudska prava životinja na mnogo višem nivou. Kultura bavljenja sportom je vrlo razvijena, u svim delovima grada nalaze se velika igrališta sa veštačkom travom u koje svako može da uđe. Posebno mi je bilo drago kada sam jedno veče u Hobokenu na dva velika igrališta zatekao fudbalere amatere kako pod reflektorima igraju utakmice i mogu reći da uopšte nisu loši. Hoboken je inače deo Džerzija sa koga se pruža prelep pogled na Menhetn, deli ih samo reka, a samo naselje je fenomenalno sređeno i liči na primorske mondenske gradove.

Primećujete da o Njujorku pišem uglavnom pozitivno, da bi čovek nekom mestu otkrio i loše strane trebalo bi da tu živi malo duže, meni se, na primer, nije svidelo što na mnogim artiklima u prodavnicama nedostaju cene ili su izražene bez poreza pa se na kasi malo štrecnete, smeta mi i što klasičnih malih prodavnica nema baš mnogo, primera radi, u Vašingtonu možete pešačiti satima a da nemate gde ni flašicu vode da kupite, ne prija mi ni što za najmanju potrebu morate da vozite par desetina minuta…za više mana moraću ponovo da odem. Meni nesviklom na svakojake mašine malo smeta i to što mnoge stvari možete završiti samo putem aparata, stiglo se dotle da moji domaćni mogu i rernu da uključe dok su na poslu, preko interneta naravno, to jeste zgodno u mnogim slučajevima, ali treba se najpre navići.

Sve u svemu, ovo je velika, bogata zemlja u kojoj žive praktični i pametni ljudi koji su stvorili život kakav im odgovara, što će dalje reći da sve što mi uobičajeno mislimo o Amerikancima predstavljaju predrasude i obične su gluposti, voleo bih da što više naših ljudi putuje po svetu i uveri se svojim očima. Ova zemlja je za naše pojmove skupa, naročito kad se radi o iznajmljivanju stanova, kupovini nameštaja itd, ali prosečan zaposleni Amerikanac lako sebi može da priušti lep život bez mnogo problema. Imao sam prilike i da upoznam i pravog američkog milionera koji izgleda tako da biste mu pružili 50 dinara pomoći da u pekari kupi kiflu, ali i to je Amerika, suština je važnija od forme.

Američka spoljna politika je nešto sasvim drugo, ali ona nije tema ovog teksta.

Meni je ovih desetak dana bilo fenomenalno i to sve zahvaljujući mojim domaćinima, vrednim mladim ljudima kojima se i ovim putem od srca zahvaljujem, kao i bračnom parku sa Miljakovca, koji ispadoše pravi drugari, mada mi muški izdanak tog braka još duguje 33 centa, ali prebićemo to kad mi proširi Smederevski put za bar još jednu traku.

Ja za svog vakta verovatno više nikada neću posetiti Njujork, ali sam isterao svoje, video sam šta sam hteo i mogao, sebi skoro da nisam kupio ništa, ali se u srcu i uspomenama poneo ono najlepše i više mi od toga ne treba.

A vas stotinak koji ste redovno čitali ovaj satirični putopis i pomogli ste da istrajem u pisanju pozdravljam veoma, od ovog rukopisa verovatno knjiga neće postati nikad jer ne znam ko bi to objavio i zašto, pisao sam ga samo za svoju dušu i vaše osmehe, enivej, cenim vaše bodrenje i podršku, živi bili, toliko od mene, hvala na pažnji i doviđenja.

-kraj-