Legenda za upućene – više nego lično

Svojim pričama i aforizmima zastupljen sam u brojnim zbirkama, antologijama i „antologijama“, nekada svojom voljom, a mnogo češće da me za dopuštenje niko nije ni pitao. Sve češće se iznenadim da me ima tamo gde me ima, i gde možda i ne treba da me ima.

Ipak, jedna zbirka u mom (književnom) životu zauzima posebno mesto. Reč je o knjizi antiratnih priča „Legenda za upućene“ koju je Radio B92 objavio 1992. godine i u kojoj se nalazi moja priča „Oči“. Zanimljiva je i pomalo nestvarna epizoda kako je do toga uopšte došlo. Rizikujući da pređem granicu ličnog, ipak ću je ispričati.

Zime 1991/1992. godine nalazio sam se u Sarajevu, kao vojnik JNA. U Hrvatskoj je buktao rat, na severu Bosne već se sporadično pucalo, a miris nesreće osećao se i u glavnom gradu BiH. U jednoj od svojih retkih, a možda i jedinih šetnja gradom, slučajno sam sreo Predraga Jakšića, druga iz srednje škole, koji je takođe u Sarajevu služio vojsku. Trebalo je imati 19 godina pa u takvom okruženju pričati o književnosti, ali nas dvojica smo imali upravo toliko, pa mi je Predrag pomenuo kako je čuo da je beogradski radio B92 raspisao konkurs za najbolju antiratnu priču i predložio da nešto napišem i pošaljem.

Vrativši se u kasarnu u narednim danima napisao sam tri priče, (lako je pisati antiratne priče kad si u ratu), a onda zamolio dežurnog oficira da se poslužim njegovom pisaćom mašinom i prekucam ih. Dakako da je taj moj zahtev njemu bio sumnjiv, u ondašnjoj JNA sumnjiv je bio svako ko zna sva slova, a kamoli neko ko u predvečerje rata nešto beleži, ali mi je za divno ćudo izašao u susret.

Verovatno poslednjom redovnom poštanskom isporukom iz Sarajeva za Beograd otišlo je i moje pismo upućeno na adresu B92. U Sarajevu je vrlo brzo buknuo rat, koji je delimično zahvatio i mene, ali to je druga priča…

Avgusta 1992. godine već sam neko vreme bio kod kuće u Beogradu i oporavljao se od onoga što sam preživeo tog proleća. Jednoga dana sam u svom poštanskom sandučetu našao pismo sa obaveštenjem da je moja priča izabrana na konkursu Radija B92, i pozivom da što pre dođem u Dom omladine i preuzmem svoje primerke knjige i honorar.

U početku sam mislio da je neka greška, jer sam u onoj ratnoj ludnici i na priče i na konkurs potpuno zaboravio. Ipak, otišao sam u radio i tamo naišao na veoma topao prijem. Objasnili su mi da je na konkurs pristiglo više stotina priča iz cele Jugoslavije, a da je moja ušla desetak najboljih. Uručili su mi pet primeraka zbirke „Legenda za upućene“ i honorar od 50 nemačkih maraka.

Sećam se da sam bio van sebe od sreće i ponosa. Dugo sam sedeo na klupi na Trgu republike i iznova iščitavao svoju priču, jer sam zaboravio o čemu se u njoj radilo. Nisam bio baš sasvim svoj tih meseci…Kroz nekoliko dana održana je i zvanična promocija te knjige, ali nije naišla na bog zna kakav odziv publike, jednostavno antiratne aktivnosti u to vreme nisu bile baš najpopularnije.

Zbog načina na koji sam u nju dospeo, ali i zbog podstreka da pišem dalje, „Legenda za upućene“ mi i danas puno znači. Imam još samo dva primerka i pažljivo ih čuvam.

 

 

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.