Knjiga „Triput sečem i opet kratko“ zbirka je šezdesetak kratkih satiričnih priča, koje imaju ambiciju da ukažu na sve anomalije našeg društva, a ujedno i nasmeju čitaoca. Doživela je dva izdanja, oba je objavio „Evropski pokret prijateljstva“.
U odnosu na prvo izdanje iz 2009. godine, drugom izdanju, godinu dana kasnije „pojavilo“ se šest novih priča, kao dvadsetak karikatura Toše Borkovića.
„Triput sečem i opet kratko“ proglašena je za najbolju satiričnu knjigu i dobila nagradu „Radoje Domanović“ Udruženja književnika Srbije.
Ova knjiga bila je povod da njen autor da intervju za dnevne novine PRESS. Intervju prenosimo u celini:
Moćnici me ne vole
Knjiga novinara Bojana Ljubenovića „Triput sečem i opet kratko“ proglašena je za najbolju satiru objavljenu prošle godine, a Udruženje književnika Srbije je tim povodom uručilo autoru prestižnu nagradu „Radoje Domanović“.
U intervjuu za Press Bojan otkriva da je zbog toga što je u svom delu potkačio razne moćnike – licemerne borce za demokratiju i slobodu štampe, marketinške magove i visoke državnike – imao određenih problema i „opomena“.
– Pisati satiru je kao baviti se demontiranjem mina. Ja sam u ovom žanru još od sredine devedesetih, kada nije bilo baš najpametnije čačkati u te teme. Određenih problema je bilo, ima ih i danas, ali to je normalno, moćnici ne vole da se smejete u lice i razobličavate njihove laži. Na neki način opomene mi prijaju, jer znam da radim dobro, kad ih više ne bude bilo, znaću da mi je oštrica pera otupela.
Koga ste sve „dotakli“ u svojoj knjizi?
– Političare, moćnike, licemerne borce za demokratiju i slobodu štampe, ratne zločince, prevrtljivce, tajkune, marketinške magove. Nikome nisam ostao dužan, ali da se razumemo – ja nisam prvi počeo! Oni su me u poslednjih dvadeset godina dobro „zadužili“. Zbog njih sam izgubio zemlju, išao u rat, zbog njih smo svi zajedno osiromašili i izgubili dobar deo svoje mladosti. Pišući aforizme i satirične priče, pokušavam da se bar malo „namirim“, ali sam vrlo svestan da tu bitku neumitno gubim. Smejem se ja njima, ali se oni meni iza zatamnjenih stakala svojih „audija“ smeju više.
Zašto nikog od političara ili moćnika niste poimence pomenuli?
– Nema potrebe, svi oni manje-više jedni na druge liče i svi su mi podjednako „dragi“. Političare danas kloniraju marketinške agencije i oni su toliko slični da čak i fizički liče. Danas liče i predsednik Srbije i Hrvatske! Ako pogledate neku zajedničku fotografiju evropskih lidera, jedino ćete odmah prepoznati Angelu Merkel i Silvija Berluskonija, svi ostali su isti!
Inspiracije u Srbiji vam nije manjkalo?
– Nažalost, nije. Satiričari danas imaju problem što ih stvarnost pretiče. Uvek kad pomislim da sam napisao jako dobru satiričnu priču, već sutradan se desi nešto što mi pokaže da je stvarnost apsurdnija nego što sam ja mogao i da zamislim. Kako da satiričar smisli situaciju u kojoj će jedan političar otvarajući neki most otkriti spomen ploču sa svojim imenom?! To samo život može da režira. Ili neka PR agencija. A to je u Srbiji ovih dana jedno te isto.
Jedna priča u knjizi govori o tome kako postati javna ličnost. Pa, odajte nam recept?
– Mi danas imamo toliko tabloida i rijaliti-šou programa, da će nam uskoro ponestati javnih ličnosti pa ćemo morati da ih fabrikujemo. U rijaliti-šou programe ići će se kao nekada u vojsku, verujem da će se ispraćaji praviti! Svima koji bi da postanu javna ličnost savetujem da već danas pripreme kakav kompromitujući video-materijal o svom životu, ulete u neku aferu, posvađaju se javno sa svojim prijateljima i kumovima, sve će im to biti odlična ulaznica u srpski džet-set.
Koliko vam znači ovo priznanje?
– Nisam od onih pisaca koji nadmeno tvrde da im nagrade ništa ne znače. Dobio sam Vibovu nagradu lista Politika, „Jovan Hadži Kostić“ „Večernjih novosti“, ali tek kada pisac dobije „Radoja Domanovića“, može se s punim pravom upisati u red „pravih“ srpskih satiričara. Ove godine je za nagradu konkurisalo nekoliko desetina knjiga, ali sam intimno verovao u „Triput sečem i opet kratko“, jer mislim da je to dobra i duhovita knjiga.
Kakvi su vam dalji planovi?
– Prvo izdanje ove knjige je rasprodato. Trenutno tražim ozbiljnog izdavača koji će objaviti drugo izdanje, jer mislim da ova knjiga to zaslužuje. Početkom godine objaviću i dopunjeno izdanje svojih aforizama o deci. Svakodnevno pišem za rubriku TRN (Tako Reći Nezvanično). Pišem i roman čiji je radni naslov „Ljubavni roman“, čisto da se malo odmaknem od svakodnevice. I mi satiričari imamo dušu!
Biljana Radulović
Speak Your Mind