Sećate li se Nikole Šećeroskog? Onog simpatičnog brkice iz Velikog Mokrog Luga koji se s početka devedesetih uporno kandidovao za predsednika Srbije, uveseljavajući nas pričama o četkama i metlama i još koječemu. Jednom, ispred studentskog doma „Lola“, potpisao sam mu se na kandidaturu dok su oko nas prolazili savesni građani zgroženi i samom pomišlju da bi takva budala mogao da postane visoki državni funkcioner.
U međuvremenu su mnogo veće budale od brbljivog Nikole postale visoki državni funkcioneri, ali ovo nije priča o njima. Ili možda jeste?
Godina je 2014., mesec i po dana od parlamentarnih i beogradskih izbora, na kojima bi se, uveren sam, Šećeroski sigurno kandidovao da nije opravdano sprečen. Naime, dobri Nikola već četiri godine počiva na mokroluškom groblju, verovatno sanjajući svoj rodni Ohrid, nesvestan da bi i u ovoj predizbornoj kampanji imao šta da ponudi.
Uzmimo na primer izbore za gradonačelnika Beograda, zar je teško pored imena Milana Obradovića iz „Obraza“, Marka Jankovića iz „Dveri“ ili, šta ja znam, Zorane Mihajlović iz SNS-a zamisliti i kandidaturu Nikole Šećeroskog? Meni nije, tim pre što sam pre neko veče na „Studiju B“ gledao prvi okrugli sto (mada nikakvog stola pa ni okruglog nije bilo), neformalnih kandidata za prvog čoveka Beograda i pažljivo saslušao njihove ideje.
Učesnici diskusije sve poznata imena (mal’ ne rekoh od ranije poznata organima gonjenja), Nebojša Stefanović, (SNS), Aleksandar Antić (SPS), Željko Ožegović (LDP), Dragan Đilas (DS) i Aleksandar Popović (DSS).
Iako je predizborna kampanja tek u začetku kandidati za gradonačelnika pred publiku izašli su sa teškom artiljerijom – projektima „Beograd na vodi“, Beogradski metro, završetak stanice „Prokop“, obilaznica oko Beograda, železnički most preko Dunava kod Vinče, izmeštanje autobuske stanice…Razgovor je bio iznenađujuće uljudan, pa je neupućenim gledaocima verovatno bilo prijatno da slušaju najave o izgradnji tako kapitalnih projekata, hiljadama novih radnih mesta i ekskluzivnih kvadrata i milijardama evra koje samo što nisu stigle u naš lepi grad.
Rekoh, neupućenim gledaocima, jer ja nisam od tih. Sticajem životnih i profesionalnih okolnosti delimično sam upućen u tematiku, tačnije dovoljno da sa velikom sigurnošću mogu da tvrdim da NIJEDAN od tih projekata u naredne četiri godine neće biti završen, a biće dobro ako neki od njih uopšte budu i započeti.
Zašto sam takav partibrejker?
Zato što poznajem istorijat većine ti projekata, a i zato što je matematika na mojoj strani.
Uzmimo na primer beogradski metro. Prva ideja o izgradnji podzemne železnice u Beogradu gradskim vlastima javila se odmah po završetku Drugog svetskog rata, dakle pre skoro 70 godina. Dobar deo tog vremena gradski oci proveli su većajući da li je Beogradu metro uopšte neopohodan (!), a kada su odlučili da jeste, onda su od njega odustali i odlučili se za projekat „Tramvajem u 21. vek“. Ideji o metrou vratio se gradonačelnik Zoran Đinđić, ali je ona zbog sankcija vrlo brzo pala u zaborav. Priču o metrou ponovo je pokrenuo Nenad Bogdanović, ali je pragmatičan kakav je bio, ubrzo shvatio da Beograd nema, niti će uskoro imati milijardu evra za taj posao, pa je odlučio da „gura“ priču o tzv. lako metrou. Na užas pojedinih arhitekata (čitaj: Brane Jovina &co) jednoj španskoj firmi poverena je izrada Studije izvodljivosti lakom metroa u Beogradu, , a Direkcija za gradsko građevinsko zemljište narednih godina utrošila je preko milion evra za izradu projektne dokumentacije. Posle smrti Nenada Bogdanovića ideja o lakom metrou opet je napuštena, a novi gradonačelnik Dragan Đilas pokrenuo je priču o klasičnom, teškom metrou ili nezavisnom šinskom sistemu. U tom cilju obavljeni su razgovori sa stručnjacima iz Francuske, Rusije i Austrije (grupa beogradskiih novinara je putovala čak u Beč da bi na licu mesta videla metro – to čudo prirode, tehnike i društva), na kraju je potpisan je i ugovor sa francuskom firmom „Ežis Rejl“ o o izradi nove studije, najavljivano je dobijanje kredita i skori početak radova, ali… nijedan ašov nije zaboden u zemlju.
Napominjem da sve vreme pričam samo o prvoj liniji metroa od Ustaničke do Zemun Polja, koja i kad bi bila urađena ne bi rešila kompletne saobraćajne probleme u Beogradu jer sve dok metro ne stigne do Vidikovca, Ceraka ili Železnika s jedne strane i do Karaburme ili Mirjeva s druge gužvi će i dalje biti. Međutim, čak ni za tu deonicu fali ona famozna milijarda evra, a o nedostajućoj pratećoj tehničkoj dokumentaciji da i ne govorim. Tek da se zna, celokupni budžet Grada Beograda prošle godine iznosio je oko 600 miliona evra.
Železnička stanica „Prokop“ je još jedan višedecenijski projekat započet još u vreme kad je gradonačelnik bio Živorad Kovačević ako se ne varam, dakle pre skoro 40 godina. Ovu stanicu, koja bi trebalo da postane centralni beogradski železnički čvor do sada su svečano otvarali znani i neznani od Slobodana Miloševića do Milutina Mrkonjića (nekoliko puta). U pitanju je grandiozan projekat čiji sastavni deo je bila i izgradnja tržnog centra, lokala, poslovnog prostora (u međuvremenu se od toga valjda odustalo) sa desetak koloseka za lokalne, regionalne i međunarodne vozove. Lično sam prisustvovao brojnim obilascima gradskih čelnika i rukovodećih ljudi iz „Železnica Srbije“ i slušao zaklinjanja da se taj projekat mora privesti kraju, ali…
Ako me pamćenje dobro služi, a služi me, za kompletan završetak „Prokopa“ prema najoptimističnijim prognozama nedostaje oko 110 miliona evra. Prema analizi Gradske direkcije za građevinsko zemljište samo izgradnja pristupnih saobraćajnica ovoj stanici košta oko 24 milona evra. Pre četiri godine Milutin Mrkonjić je u jednom od svojih nadahnutih nastupa najavio da su „Rusi već odobrili kredit za završetak „Prokopa“, ali četiri godine prodje a od toga ne beše ništa…
Pre mesec dana obelodanjeno je da su Železnice Srbije od nekakvog kuvajtskog Fonda za arapski ekonomski razvoj dobila zajam od 26 milona evra i da će deo Prokopa biti završen u narednih godinu i po dana… Samo kažem.
Dalje, obilaznica oko Beograda iliti famozni Beogradski magistralni (polu)prsten je takođe projekat od izuzetne važnosti za grad, ali i izuzetno skup i zahtevan posao. Ruku na srce na tom projektu se najviše i radi, most Zemun-Borča privodi se kraju, urađena je i deonica od Batajnica do Dobanovaca, probijen je tunel Straževica, ali tu ni izbliza nije kraj. Najpre je potrebno spojiti deo od tunela do Bubanj potoka, (na ovoj deonici sada su neverovatne gužve, u koloni se vikendom zbog autopijace čeka i po nekoliko sati), a potom nastaviti prema Vinči gde je u planu izgradnja drumsko-železničkog mosta preko Dunava. Ovo je važno da bi se železnički transport opasnih materija izmestio iz centra grada (i premestio u Vinču, kojoj činjenica da već ima Nuklearni institut i jedinu gradsku deponiju, valjda nije dovoljna). Elem, o tom mostu sem da je neopohodan drugih podataka još nema, ni gde bi prolazio, niti koliko bi koštao, niti šta bi trebalo sve srušiti da se postavile železničke šine itd. Nedavno je jedna kineska firma dala obelodanila da je napravila idejni projekat ovog drumsko-železničkog mosta, ali detalji nisu saopšteni. Dakle, da to sve bude završeno u roku od četiri godine – no way!
Izmeštanje beogradske autobuske stanice na Novi Beograd je takođe jedan do projekata o kome slušamo u poslednjih petnaestak godina. Veseli Velja Ilić je pre desetak godina tvrdio da se to može uraditi za šest meseci, ali ona je još gde je i bila, zar ne? Ne sporim da dobra volja vlasti postoji da autobusi umesto u centar grada ubuduće putnike iskrcavaju na prostor današnjeg novobeogradskog buvljaka, ali „od njive do trpeze dugačak je put“, tim pre što BAS nije gradsko preduzeće, pa se Grad o svemu mora dogovarati sa Republikom i bogtepita s još kim sve ne, a svi znamo koliko to brzo ide…
I na kraju čuveni i čudesni „Beograd na vodi“, (u istoriji predizbornih kampanja poznat još kao Europolis ili Metropolis), koji će prema rečima PPTV Aleksandara Vučića i njemu pripadajućem horu papagaja, izmeniti lice glavnog grada i preporoditi beogradsku i inu privredu. Legendu već znate, iz pustinje doći će bogat šeik sa 3,1 milijardom evra i na brzu brzinu izgraditi šoping molove, na hiljade stanova i naravno, šta bi drugo do zgradu Opere.
Ja bih kao građanin Beograda lično voleo da se to dogodi, ali postoji samo jedan mali problem. Da bi „Beograd na vodi“ uopšte počeo da se gradi, potrebno je da svi gorepomenuti projekti, sem metroa, budu završeni. Dakle, da se presele železnička i autobuska stanice, izmeste šine, raseli na stotine porodice, sruše im se kućerci, urede odnosi sa Beogradskim sajmom itd, itd…Žao mi je što sam ovim možda i razočarao Nebojšu Stefanovića ali kao što mu ono veče reče Đilas „deca su zaspala nije vreme za bajke“ (konačno nešto duhovito i od Đilasa), neko mora da mu saopšti surovu istinu.
Kao Beograđanin bih jako voleo da obećanja nekih članovi Privremenog organa Grada Beograda o izgradnji žičare sa gondolama ili akvarijuma u tašmajdanskim lagumima zaista zažive, ali bojim se da je to samo još jedna predizborna skaska, tim pre što sam još pre desetak godina lično prisustvovao predstavljanju projekta žičare od Bloka 45 do Čukarice (koštao je oko 3 miliona maraka), a o akvarijumu slušam bar još toliko. Kao što rekoh, matematika ja na „mojoj“ strani – para za tako nešto jednostavno nema.
Od petorice pomenutih učesnika ove TV debate tužnu istinu o beogradsko besparici dobro znaju bar trojica, a dvojica se verovatno prave ludi. Bivši gradonačelnik Dragan Đilas verovatno i najbolje zna kolika promaja duva u gradskom budžetu i da novca nema ni za najosnovnije potrebe a kamoli za kapitalne projekte vredne po nekoliko desetina ili stotina hiljada evra. Da stvar bude gora, ukupna zaduženost grada opasno se približava zakonskom maksimumu pa nema velikog prostora za nova zaduživanja kod međunarodnih kreditora EIB i EBRD.
Grad koji trenutno duguje 1,1 milijardu dinara „Lasti“ i privatnim prevoznicima i iz meseca u mesec muku muči da isplati prinadležnosti penzionerima, vaspitačicama i zaposlenima u Gradskoj upravi, nema baš mnogo razloga za optimizam, tim pre što je priliv novca u budžet znatno lošiji nego što se očekivalo. Situacija oko svakog budžeta na svetu je prosta stvar, ukoliko privreda radi i ima investicija budžet se puni, u suprotnom para nema, krešu se troškovi, a sve stoji, ćuti i trpi.
Zašto onda kandidati za gradonačelnika Beograda uporno forsiraju priče o tzv. kapitalnim objektima? Pod jedan, zato što to Beograđani u predizbornoj kampanji žele da čuju, a pod dva zato što su svi ovi projekti zaista neophodni i od njih niko ne sme da odustane.
Ipak, mislim da bi bilo poštenije da svi malo više pričaju o onome što su realni, rešivi problemi u Beogradu. Od uređenja škola i ambulanti, rešavanja problema divlje gradnje, pa do „pripitomljavanja“ divljih taksista ili obaveznog postavljanja kućnih brojeva na primer. To ne košta mnogo a puno znači.
U gradu u kome trideset odsto domaćinstava nema rešeno pitanje kanalizacije malko je neumesno pričati o gondolama i akvarijumima. Ali, avaj, i za rešavanje kanalizacije i izgradnje kolektora „Interceptor“ sa fabrikom vode potrebno je cirka milijardu evra, pa se tako opet vratismo na početak.
Dakle, kandidati za gradonačelnika Beograda, „spustite malo durbin“ i pozabavite se najpre malim, životnim stvarima ili što bi rekao neko – prvo počistite ispred svojih kuća pa onda gledajte u bogatije avlije.
Nije uzalud dobri, stari Nikola Šećeroski onomad najviše pričao o četkama i metlama.
Bojan Ljubenović
Speak Your Mind