Cenzura za početnike

Odmah na početku da se razumemo, ovaj tekst nije namenjen novinarima, urednicima, vlasnicima medija, niti zaposlenima u marketinškim agencijama.  Jer sve što u daljem tekstu sledi oni vrlo dobro znaju, a ako kažu da ne znaju onda su ili glupi ili lažu, a moguće je i jedno i drugo.
Namenjen je prostim konzumentima vesti, osobama koje  sa novinarskom branšom imaju  veze toliko što jutru na kiosku kupe novine ili  kod kuće pritisnu dugme na daljinskom upravljaču. Običnom dakle čoveku koji poslednjih dana/nedelja mora da je užasnut dževom koja se nadigla oko cenzure i (ne)slobode medija u Srbiji. Lično poznajem nekolicinu   koji  na samu pomen cenzure odmah rukama  prekrivaju uši i još dvojicu koji su zbog opšte kukumavke spas potražili u Prolom banji. Ostali se s pravom ili čude ili pitaju otkud sad ta povika na cenzuru, ko to jadne novinare cenzuriše zašto se, pobogu, novinari ne pobune protiv tog zla ako im toliko smeta!
Podrobni odgovori na ova pitanja zahtevaju mnogo vremena i prostora, pa ću stvar pokušati da uprostim što je više moguće i to tako što ću odmah da razjasnim jednu  važnu stvar.

U SRBIJI NIKAD NIJE POSTOJALO SLOBODNO NOVINARSTVO.
Kad kažem „nikad“ onda zaista mislim NIKAD, ni pre svetskih ratova, ni posle njih, ni u monarhiji, ni u republici, ni u socijalizmu, ni u divljem kapitalizmu – nikad. Ovde bih mirne duše mogao da stavim tačku, ali pošto znam da Srbi vazda imaju romantičarski pogled na prošlost pitaću samo da li neko zaista veruje da je od Davidovićevih „Novina serbskih“, od Miloša Obrenovića, preko Karađorđevića, J.B.Tita, Miloševića pa do današnjih gospodara stvarnosti, novinar ovdašnji ikad bio slobodan da objavi sve što želi? Gde pobogu? U „Politici“, „Borbi“, „Komunistu“, ,„Dnevniku“, „Kuriru“…? Nemojmo se šaliti.
Slobodno novinarstvo u Srbiji nikada nije bilo pravilo, čak ni izuzetak, već incident, nešto nalik novogodišnjoj prskalici, koja  kratko vreme obasjava sve oko sebe a onda se nepovratno ugasi. Ako ne verujete, pogledajte pod „Duga“, „Naša borba“, „Borba“ (period pre Dragutina Brčina), TV „Studio B“ (period pre Nebojše Čovića), Radio B92 (pre televizije B92) itd, (mada ni itd-a nema mnogo)…
To što pojedine ovdašnje novine vole sebi da tepaju pridevima kao što su „najuglednije“, „najstarije“, „najobjektivnije“, neka vas ne zavara, svaki Cigo svoga konja hvali, istina je mnogo bolnija – najveći deo istorije srpskog žurnalizma je priča o propagandi i poslušništvu, a ne o novinarstvu. Da se razumemo, ovde ne mislim da je čitavo srpsko/jugoslovensko novinarstvo bezvredno, imali smo i imamo novinare koji umeju  da „naprave“ sjajne reportaže, „urade“ odlične intervijue, napišu brilijantnu umetničku kritiku ili „ožive“ sportske događeje…ali kada je reč o političkom novinarstvu ono je, nažalost, upravo to – bezvredno.
To je posledica činjenice da Srbija nikad u svojoj istoriji nije bila istinska demokratska zemlja. Kad kažem nikad, onda mislim NIKAD i tu bez rasprave stavljam tačku.

No, vratimo se cenzuri.
Kako nastaje, kako se sprovodi i, najvažnije, zašto se novinari protiv nje ne bune.

Od kad je sveta i vlasti postoji prirodna i razumljiva želja vlastodržaca da slika o njima i njihovom radu u javnosti bude što lepša. Tako je svuda u svetu, tako je i u Srbiji. Međutim, savremeni i demokratski svet uspeo je tokom vremena da izgradi mehanizme kojima ovu despotsku želju (delimično) zauzdava, dok u Srbiji to (još) nije slučaj. U proteklih sto godina pritisci na ovdašnje medije menjali su oblike i metode, ali je suština ostala ista – po svaku cenu ugušiti svaku uticajnu kritičku misao.
Molim da me se na ovom mestu ne prekida upadicama da je nekada bilo bolje, je ću takvog morati odmah morati da pitam kad je to bilo bolje? U vreme Nušićeve pesme „Dva raba“? Ili i doba „slobodne štampe“ za vreme  Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića? Ili u Titovo vreme  „demokratskog pluralizma“? Možda u zlatno doba „Agitpropa“ pod nadzorom OZNE i UDB-e? Uostalom, da ne gubimo vreme imate u Istorijskom muzeju izložbu „U ime naroda“, pa pogledajte…
Elem, priču o cenzuri u doba Karađorđevića-Obrenovića-Karađorđevića-Broza namerno preskačem i selim se u poslednju deceniju prošlog veka. Ne zato da bih  još jednom potkrepio tezu da „sve zlo u Srbiji počinje sa Miloševićem“ (mada dobar deo počinje), već da bih napravio paralelu sa dešavanjima iz druge decenije 21. veka, tj. danas.

U vreme nesrećnih devedesetih situacija sa medijima i medijskim slobodama u Srbiji bila je prilično jasna i jednostavna. Na jednoj strani postojali su tzv. režimski mediji: RTS, „Tanjug“„Politika“, „Borba“, „Ekspres“, „Novosti“, „NIN“, Radio Beograd, TV „Pink“ (of course)…dok su na drugoj strani bili Radio B92 (ANEM), „Naša Borba“, „Vreme“, „Dnevni telegraf“, RTV „Studio B“, „Demokratija“, „Blic“, „Danas“, „Beta“…
Kakva je cenzura bila u vreme Miloševića?
Pa, kao i čitav njegov režim: sirova, trapava, brutalna i – neuspešna.
Medije pod državnom kontrolom Milošević nije ni morao da cenzuriše, Struja, Vučela, Komrakov i društvo unapred su znali šta treba da čine i tu nikakvih problema nije bilo.
Što se tiče opozicione, izdajničke i stranoplaćeničke štampe, cenzura je  prolazila je kroz razne faze. Pokušaji sa ekonomskim iscrpljivanjem nisu bili uspešni jer je priliv stranih donacija bio redovan i manje-više dovoljan, iako je to retko ko o ondašnjih vlasnika/urednika i danas spreman da prizna. Ipak, priče o (tajnim) sastancima  u Budimpešti i prenošenju gotovine u džakovima ili diplomatskim tašnama preko granice mora da su nešto više od urbane legende…
Sledeća faza bili su upadi u neposlušne medijske kuće i njihovo nasilno preuzimanje (naravno, uvek pod nekim fiktivnim pravnim osnovom),  pa su tako su nastradali NTV „Studio B“, (dva puta), Radio B92 i mnogi drugi lokalni mediji kojima je takođe „voda ušla u koaksialni kabl“.
Krađe emisione tehnike, finansijsko uništavanje nelojalnih štamparija i distributera spadali su u red sofisticiranijih metoda, dok je na primer vitlanje pištoljima Marka Miloševića i njegovih pajtosa u radiju BUM93 u Požarevcu bila znatno jasnija poruka.
Kada se i to pokazalo neuspešnim, režim je ušao u najgoru fazu, likvidaciju novinara i tako je streljan Slavko Ćuruvija. Zloglasni Zakon o informisanju (ko li tada beše ministar?), namerno posebno ne pominjem, jer je u vreme njegovoj usvajanja Miloševićev brod već je  toliko bio izbušen da ga nikakav zakon od potapanja više nije mogao spasiti. Drakonske kazne koje su novinarima i medijskim kućama svakodnevno bivale izricane samo su ubrzale taj proces…

Onda je došao Peti oktobar i nada da je sa njim stigla i sloboda javne reči. I zaista, tako je i bilo. Prvih nekoliko meseci. Ta sad već daleka 2001. godina ostaće upamćena po tome što su se novinari ovdašnjih medijskih kuća učili slobodnom novinarstvu na živim metama, ministrima u vladi Zorana Đinđića i njemu lično. Oni koji su čitav svoj novinarski vek proveli pucajući ćorcima u glinene golubove u to vreme su artiljeriskom vatrom tukli po premijeru i novoj vlasti. (Pokrenuti su i prvi politički tablodi, ali ćemo o njima govoriti u narednoj lekciji…)
Ali ne zadugo. Neko u vladi, a osnovano se sumnja na Vladimira Popovića, shvatio je da to tako neće da može. I omča je počela da se zateže. Tada su postavljeni temelji „nove srpske cenzure“, koja je manje-više i danas na snazi.
U čemu se ona sastoji?
Nova srpska cenzura nije  zasnovana na goloj sili, upadima u medijske kuće, hapšenjima ili, ne daj bože, likvidaciji neposlušnih novinara. Izuzetaka od ovog „pravila“ je bilo (gašenje BK televizije,  postavljanje bombe na sims D. Anastasijeviću npr.) ali su ona srećom sporadična i neuspešna.
Nova srpska cenzura zasnovana je na ekonomskoj kontroli medija, urednika i novinara. Ta kontrola je višeslojna i višeznačna, vojnim rečnikom rečeno – atakuje  u više kolona i iz više pravaca. Njeni noseći stubovi su:
A) vlasništvo B) oglasi C) strah

A) VLASNIŠTVO
Odmah posle petooktobarskog prevarata evropski i američki fondovi namenjeni razvoju slobodne reči i demokratiji zaključili su da srpskim medijima njihova finansijska pomoć više nije potrebna  i donacije u te svrhe su presahle. Umesto toga počela je priča o izlasku države iz državnih medija i njihovoj privatizaciji. Mediji će, govorili su, izaći na njegovo veličanstvo Slobodno Tržište pa će oni koji budu najkvalitetniji opstati, dok će ostali propasti. Lepo je i pošteno zvučalo dok je trajlo.
Međutim, umesto da interesovanje za srpske državne medije kako se očekivalo pokažu ugledne svetske novinske i televizijske kuće oko njih su poput lešinara počeli da kruže razni sumnjivi tipovi od Boda Hombaha do Caneta Subotića, a u nameri da ih jeftino pazare i „preporode“. Priča o tome je  uglavnom poznata, obiluje detaljima o sumnjivom novcu sa Kajmanskih i inih ostrva, burazerskim prevarama, prikrivenim vlasnicima,  nedovršenim sudskim postupcima itd. U isto vreme, na desetine lokalnih medija u Srbiji dobilo je  nove vlasnike, ali se na prste jedne ruke mogu prebrojati oni koji danas još postoje. Ostali su ugašeni jer nisu ni bili kupljeni da bi radili…
Čak i tamo gde je privatizacija naizgled bila uspešna vrlo brzo bi se sve vraćalo na početak, pa je država na ovaj ili onaj način zadržala vlasništvo u gotovo svim značajnim medijskim kućama.  Zašto? Zato što je svakoj vlasti stalo da ima obezbeđenu medijsku podršku najvažnijih centara informisanja. A podrška se ostvaruje tako što vladajuće stranke u medijske  upravne odbore postavljaju svoje ljude, a na direktorska i urednička mesta proverene kadrove. Kako je oduvek i bilo i kako svim političkim strankama najlepše prija.
U poslednjih desetak godina u Srbiji je niklo još sijaset privatnih novina i televizija, ali ako čovek malo začeprka po strukturi njihovog vlasništva vrlo brzo će uvideti da trag uvek vodi do neke osobe/kompanije bliske vlasti…

B) OGLASI
Ali, vratimo se za trenutak našim najvećim medijskim kućama prepuštenim nemilosrdnom tržištu.
Kako uopšte zarađuju novine  u Srbiji?
Ako ste pomislili da profit ostvaruju  od prodatih primeraka –  grešite. Visok tiraž jeste lepa stvar, ali novine iz prodatih primeraka po cenama koje se godinama ne menjaju,  jedva da pokrivaju osnovne troškove. Sredstava  za plate, honorare  i investicije ostaju im  uglavnom od oglasnog prostora ili prosto rečeno – reklama.
Tu smo, dakle, reklame. Pre nego što objasnim kako novine i televizije zarađuju od reklama moramo da pojasnim da postoje dve vrste reklama: komercijalne i državne. Komercijalnim reklamama oglašavaju se privredni subjekti, a državnim, logično država. Zašto je uopšte potrebno da se država oglašava, logično je pitanje, ali je odgovor da se to radi kad su u pitanju javne nabavke (tenderi) ili različite društveno-korisne  kampanje.
Kako reklame stižu u novine?
Ako ste pomislili da se to događa tako što kurir kakvog velikog preduzeća ujutru donese oglas na šalter neke novine – grešite. Svi veliki oglašivači u Srbiji (mobilni operateri, osiguravajuće kuće, banke, auto kuće…) reklamiraju se putem specijalizovanih reklamnih agencija koje služe kao posrednici. Zašto? Zato…
Država se delimično takođe oglašava preko agencija, a delimično to čini neposredno.
Kakve sve to veze ima sa cenzurom?
Ogromne.
Posao sa iznajmljivanjem/prodajom oglasnog prostora u Srbiji u poslednjih petnaestak godina doživljava ekspanziju ogromnih razmera, u „zlatno doba“ (2006-2008) obrt sredstava bio je oko 200 miliona evra. Otprlike tada ukorenio se „običaj“ da vlasnik najveće marketinške agencije u zemlji bude neko ko je blizak vladajućoj garnituri i tako je i i danas. Ne samo radi profita, već i zbog toga što sa te pozicije lako može da ucenjuje bilo koji medij u zemlji, državni ili privatni, svejedno.
Stvar je jednostavna, ukoliko novina „piše“ ono što treba imaće reklame, u suprotnom oglasni prostor moraće da popunjava ukrštenim rečima. A ako se zna da jedna novinska strana u punom koloru košta između 300 i 400 hiljada dinara, a da je sekund reklame na televiziji sa nacionalnom frekvencijom takođe papren, jasno je koliko „neposlušni“ svakodnevno gube.
Što se tiče „državnih“ reklama situacija je istovetna. Ako je novina krotka i blagoglagoljiva svi tenderi i kampanje biće objavljivani kod nje, u suprotnom prednost će dobiti neko drugi. (verujte mi, znam o čemu govorim). Da se radi o ogromnom novcu svedoče i procureli podaci o vrednosti kampanje „Očistimo Srbiju“, koja je bila rezervisana samo za odabrane…
Dakle, potpuno je jasno da u siromašnoj zemlji poput Srbije nema vlasnika koji će odbiti toliki novac zarad slobode izražavanja svojih novinara. Ili će odbiti, ali je u tom slučaju propast njegovih novina i zaposlenih je neminovna.
Sve u svemu, nova srpska cenzura je cenzura čistih ruku,  nema zivkanja telefonom, pretnji, batinaša, hapšenja, ni vitlanja pištoljima. Dovoljno je na primer  da do 15 časova reklama „Telekoma“ ne stigne u određenu novinu pa da njen vlasnik shvati u čemu je problem i sabere dva i dva.
Zgodno, zar ne?

V) STRAH
Neupućene verovatno veoma čudi što u galami oko cenzure  u Srbiji poslednjih dana razaznaje najrazličitije glasova (Majkl Devemport, Dunja Mijatović,  Ivan Tasovac, Aleksandar Vučić), samo u toj sveopštoj kakofoniji nikako ne čuje glas kakvog vlasnika, direktora ili glavnog urednika nekog ovdašnjeg medija. Ni pisma, ni razglednice, a o saoštenju uređivačkog kolegijuma na primer, da i ne govorimo. Ispada tako da su za medijske slobode zainteresovani svi osim onih kojih se one direktno tiču.
O čemu se radi?
Radi se o tome da je nova srpska cenzura kombinacija štapa i šargarepe, s tim što i štap i šargarepa umeju da budu veoma veliki. Za mnoge će verovatno biti iznanađenje kad saznaju da plate glavnih urednika vodećih srpskih medija i članova njihovih uređivačkih  kolegijuma dosežu i do nekoliko hiljada evra. Mesečno. Neki od njih i sami su bili iznenađeni kada su primili prvu platu. Ali živ se čovek na sve navikne.
Posao jeste težak, ali ne baš toliko. Je li to onda nadnica za ćutanje? Verovatno jeste, rekao sam vam već da je sistem nove srpske cenzure veoma lukavo i pametno postavljen.
Da vi zarađujete jednog novog „punta“ mesečno (opaska LJ. Živkov), da li biste baš bili najvatreniji kritičar vlasti koja vas je na to mesto postavila?
Iskren da budem, ja ne bih.
S toga potpuno razumem što na pitanja o cenzuri u njihovim kućama glavni urednici odgovaraju u rasponu od „Ne, mene niko nije  zvao“, do „Zar stvarno mislite da je  mene neko zvao“..
A zovu ih. I političari i portparoli i šefovi kabineta i marketinški moguli…
Ima,  naravno, i onih koji vlast ne podržavaju zbog visoke plate, već zbog ubeđenja da je svaka vlast od Boga i da novinar ne treba  da čačka mečku. Znam urednike koji su penziju dočekali a da nikada ništa kritički nisu napisali ili objavili.
Za njih i slične njima nikada nije bilo vreme da vlast kritikuje.
„Gde baš sada kada je ubijen kralj“, „Gde baš sada kada je kriza sa Rusima“, „Gde baš sada kada se raspada zemlja“, „Gde baš sada kada su poplave“…?
Uvek je bilo lakše pisati protiv kakvog dalekog ili, još bolje, izmišljenog neprijatelja nego protiv onoga ko vam sutra može zakucati na vrata ili uručiti rešenje o razrešenju.  Ko se čuva i Bog ga čuva…

A šta je sa novinarima?
Od novinara i ne treba očekivati  da dignu glas protiv cenzure, jer su kolege novinari jedna od najugroženijih i najnezaštićenijih  vrsta u Srbiji. Bednih plata, okasnelih honorara, sa večitim Demaklovim mačom otkaza nad glavama, srpski novinari su robovi svog zanata i svoje strasti. Njihova prava ne štiti niko, nijedno udruženje, nijedan državni organ, mogu biti degradiratni i otpušeni svakog časa, njihov medij se može ugasiti preko noći (sećate li se novine Pres ili televizije Avala?) i niko ni prstom neće mrdnuti.
Biti danas novinar u Srbiji jedan je od najnezahvalnijih poslova. Želiš li da radiš možeš da radiš bilo gde, želiš li da radiš i da za svoj rad budeš plaćen izbor ti je sužen na dve ili tri redakcije u državi. Zato ucenama i poniženjima nikad kraja.
Pobuniš li se bićeš otpušen pre nego što izgovoriš  „ups“, a na tvoje  mesto za treptaj oka stvoriće se dvoje svršenih studenata FPN-a, ubeđenih da novinarska slava samo njih čeka. I niko ni prstom neće mrdnuti.
I još da razjasnim jednu stvar koja me u poslednje vreme strašno nervira. To je priča o autocenzuri.
Autocenzura ne postoji.  Ne plaši se čovek da skoči sa desetog sprata zato što je kukavica, već zato što zna da će poginuti. Poginuli su svi pre njega pa će i on. Postoji samo cenzura, upamtite to.
Znaju to i srpski novinari. Zato danas ćute i pišu šta im se kaže. Prepišu pokoju vest  sa Tanjuga i odu kući.
Ili svrate u kafanu i tamo psuju. 

Između toga jedni drugima dodeljuju novinarske nagrade.
Jer lakše je biti ugledan i prestrašen nego samo prestrašen.

EPILOG (koji to nije)
Međutim, da ni nova srpska cenzura nije savršena  svedoče i najnovija dešavanja u vezi sa internetom. Fejsbuk, Tviter i blogovi koji niču kao pečurke posle kiše prete da unište sistem izgrađen i isproban na generacijama poslenika javne reči. Doduše, njihov uticaj za sada je ograničen na par desetina hiljada internet ovisnika , ali svakoga dana sve je jači i probitačniji. Domaći cenzori su u panici. Bog visoko, a Cukerberg daleko.
Vreme curi kroz peščanik.
Šta da se radi?
Bebo, javi se.

Bojan Ljubenović