IN MEMORIAM – Jelka u mom dvorištu

Pre otprilike četrdeset godina zasadiše moji roditelji u našem dvorištu jednu jelku, bilo je to malo posle mog rođenja pa se iz opravdanih razloga ne sećam detalja, znam samo da je jelka bila posve obična, kao i ja što sam, i da smo jedno vreme rasli uporedo, da bih posle nekog vremena ja odustao, a ona nastavila da raste i grana se, svako je dakle krenuo svojim putem i svrhom, priznajem da u godinama koje su dolazila na nju nisam obraćao naročitu pažnju jer sem što je bacala malo hlada nikakvog drugog ploda nije davala, sećam se jedino da sam za nju lancem bio vezao jednog kera koji ispade krajnje nezadovoljan tim nužnim smeštajem pa me jednom mučki napade s leđa, pokazavši da nije ni čovekov ni detetov najbolji prijatelj, nezahvalnika je taj gest potom skupo koštao jer u to vreme Kaluđerica još nije potpisala konvenciju o pravima životinja, ne bih o tome više da ne čuje Brižit Bardo, kažem na jelku smo u potonjim godinama gledali kao na sastavni deo naše kuće, kao da je oduvek bila tu, prolazili smo kraj nje ne primećujući je, sem što smo je jedne zime bili okitili lampionima i redovno čistili od snega, od nas veću pažnju nije dobijala, doduše nije je ni tražila, svojstveno svojoj sorti nije potrebovala ni prskanje, ni krečenje, ni obrezivanje, bolovala je i ozdravljivala sama od sebe i rasla sve više i više sve dok pre neku godinu njene grane ne počeše da se račvaju i razdvajaju svake na svoju stranu, kao republike bivše SFRJ, i baš kao u onoj poučnoj priči o razjedinjnom pruću već prve zime dogodi se da je tako slabašne grane sneg povio skoro do zemlje od čega se nikad oporavile nisu, nego su povijene ostale do danas, što bi u nekoj drugoj porodici možda i neprimećeno ostalo, ali ne i u našoj koja u svom sastavu ima mog oca, čoveka koga svake jeseni uhvati neobjašnjiv a neizdrživ poriv da sa motornom sekirom seče sve što mu se učini trulim i posustalim, pre dve godine posekao je čitav bagremar iznad naše kuće u kojem sam proveo dobar deo detinjstva i sa mojim drugom Trtom pravio ljuljašku i igrao se Tarzana, prošle godine je posekao trulu kajsiju, došlo je dotle da ujesen pred njim niko od ukućana ne sme da se požali da ga boli noga ili neki drugi ekstremitet, e takav čovek je pre par dana stao ispred one povijene jelke i pozvao moju maku i mene da se izjasnimo o njenoj budućnosti, tročlani konzilujum je na kraju odlučio da se imaju poseći tri najpovijenije grane, a ostalo da ostene nedirnuto, rečeno jedva dočekano, juče ranom zorom kaluđerački Drvosjek kresnuo je jednu od svoje dve „stilke“ i našoj jelki očas posla su amputirane grane; čim je to urađeno videli smo da je dijagnoza bila pogrešna, jelka je izgledala znatno groznije nego ranije, odmah sam znao da se na tome neće završiti, otac nas je okupio i danas i pitao šta ćemo sa jelkom, ja izbegoh odgovor promrmljavši da je danas Krstovdan i da treba napraviti pauzu, što moj otac uistinu i beše učinio, ali samo dok nije zašlo sunce, maločas dok sam se vraćao s fudbala imam šta i da vidim jelka posečena sasvim, otac krijući pogled reče da je tako moralo i da ćemo na njeno mesto posaditi drugu, došlo mi da se na njega obrušim kao Pera Luković na Đilasa, ali u poslednjem trenutku ustuknuh malo što sam znao da je ovoga puta bio u pravu, a malo što sam svemu i sam kumovao, mom Mihailu se napuniše oči suzama, majka pomiriteljski reče da je kuća baš sad „sinula“, da, sad ćemo imati divan pogleda na komšinicu Živanu, dok sam se penjao uz stepenice računao sam da ću imati 81 godinu dok druga jelka ne bude pravila hlad, sinu rekoh da me, ako u to doba budem uzeo testeru u ruke, njome slobodno preseče načetvero, „Ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj ništa nije uradio“, reče Balašević, zbog kojeg sam možda noćas ovako i tugaljiv, jebo pas mater i njemu i meni…

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.