Nedavno ste promovisali svoju knjigu „Pisma iz Srbije“, u kojoj ste, na duhovit način, kroz usta imaginarnog stranca dali svoje viđenje današnje Srbije. Kakva je po vama zaista Srbija danas?
– Kroz „Pisma iz Srbije“ pokušao sam da dam jedno satirično i duhovito viđenje današnje Srbije. Moj izmišljeni stranac omogućio mi je potrebnu distancu i neku vrstu bezbednog zaklona iza koga sam rekao mnogo toga što se možda inače ne bih smeo. Dodirnuo sam mnoge bolne tačke u srpskom društvenom tkivu, čeprkao po nezaraslim zabludama, razobličavao paradokse i začudo knjiga se čitacima dopala, uskoro će doživeti i treće izdanje. Srbi vole da se smeju svojim glupostima, a razloga za smeh je svakim danom sve više. Živimo u društvu krajnje poremećenih vrednosti koje su posledica užasno pogrešni odluka koje smo u proteklih četvrt veka doneli. Izgubili smo gotovo sve bitke koje smo vodili, a to ne može nekažnjeno da prođe. Plodove ludačke politike iz devedesetih i banditske politike iz minule decenije sada ubiramo. Dobili smo generaciju poluobrazovanih ljudi za koje su poštenje, čast ili pristojnost strane reči, čije značenje ne mogu sasvim da shvate. Merna jedinica vrednosti u Srbiji je evro, jer se za evro može kupiti sve, prijateljstvo, odanost, istina, država. Caruju prostakluk, pohlepa i bahatost, a svako ko se tome suprotstavi bude razapet na naslovne strane tabloida. Ljudi nam opet bezglavo beže iz Srbije, odlaze nam lekari, inženjeri, studenti, a mesecima štrakuju učitelji. Na autoputevima ginemo kao mušice, a i onako nas svake godine ima 30.000 manje. U zatvor se odlazi ko nekad u vojsku. Današnja Srbija je duboko bolesna, a lek se ne nazire.
Prošlo je gotovo 15 godina od famoznog 5. oktobra, a ne čini se da smo se mnogo makli na svom putu ka prosperitetu.
– U Srbiji je postalo opšte mesto reći da Peti oktobar ništa nije valjao i da su sve naše nedaće nastale zbog njega. Kad vidi ko se sve bacio kamenom na taj datum neko neupućen mogao bi pomisliti da je u Srbiji tokom devedesetih tekao med i mleko, a da je propast nastupila tek posle dvehiljadite. To jednostavno nije tačno i to smatram jednom od većih podvala koje nam se serviraju. Posetite me molim vas, koja je to naša firma fantastično poslovala u jesen 2000. godine? Kolike su bile plate, a koliku smo inflaciju imali. Uostalom, pitajte Slavka Ćuruviju i Ivana Stambolića kako je izgledala Srbija tokom devedesetih…
Naravno da se posle Petog oktobra dogodilo dosta toga lošeg, naišla je banda drumskih razbojnika i opljačkala mnogo toga, ali tvrdim da je i pored toga Srbija posle Petog oktobra neuporedivo normalnije mesto za život nego pre njega. Imamo relativo normalne izbore, političkih ubistava nema, novinari se kažnjavaju ali ne ubijaju. Danas je moguće da neki tamo Saša Janković postrojava tajne službe, da li možete da zamislite nešto tako u vreme Slobodana Miloševića i Radeta Markovića?
Šta mislite da li mi imamo političare ili uopšte intelektualnu elitu koja je u stanju da pomeri stvari napred?
– Lično smatram da je većina naših tzv. uglednih intelektualaca nisu ništa drugo do gomila kukavica i podrepaša. Kad god su se u ovoj zemlji događali prelomni trenuci oni su bili ili „službeno odsutni“ ili na strani vladajuće vrhuške. Pogledajte samo njihove javne natupe i intervijue, oni uvek kritikuju neke opšte pojave, ali konkretna imena ne pominju ni za živu glavu. I uvek se jedni te isti slikaju kraj vladara, idu na državne prijeme i brane srpstvo od izmišljenih neprijatelja. Bio si dobar sa Miloševićem, pa sa Đinđem, pa sa Koštunicom, pa sa Tadićem, pa sa Vučiće, pa kako, majku mu! Kako uvek ti, i kako su ti svi oni dobri?! Slično mislim i o našim tzv. disidentima. Godinama već nudim opkladu svakome ko mi pokaže srpskog disidenta koji ne živi u beogradskom „krugu dvojke“ u stanu manjem od četvorosobnog i još je nisam izgubio. Čast izuzecima, ali što reče Balašević naše intelektualce kupiš za „kavurmu i po kile čvaraka“.
Kao satiričar, kritikujete političare na vlasti i opoziciji. Opet, jednog dana morate izaći na izbore i glasati. Kako izgleda kada satiričar, koji dobro vidi mane naših političara i stranaka , mora da se opredeli i zaokruži neko ime na glasačkom listiću?
– U tom smislu prošao sam razne faze. Pre nego sam počeo da se bavim ovim poslom, dakle devedesetih godina, redovno sam izlazio na izbore i sve će vam biti jasno ako vam kažem da nikada nisam glasao za stranku koja je na izborima i pobedila. Kada sam počeo da se bavim novinarstvom ubedio sam sebe da novinar a posebno satiričar nema pravo da glasa i da se na taj način opredeljuje. Ja sam bio „beli listić“ i pre belih listića, ali iz ove perspektive vam mogu reći da je sve to pogrešno. Svaki čovek treba da izađe na izbore i na taj način bar simbolično kreira svoju sudbinu, jer će u suprotnom to neko drugi da uradi umesto njega. Samo ćete se jednog jutra probuditi i shvatiti da o vašem životu odlučuje neki Gašić ili Vulin; učiniće vam se da zaslužujete bolje, ali tada će već biti kasno. Ako imate pošten odnos prema svom poslu vaš politički stav mu neće škoditi, naprotiv.
Radite u novinama, zbog svog posla se primorani da pratite medije. Opšte je mesto da su tabloidi ti koji formiraju javno mnjenje. Kako smo stigli dotle i kako se izboriti sa tim trendom?
– Za procvat tabloida u Srbiji najpre su krive su tzv. ozbiljne novine koje nisu radile svoj posao, već su nastavile da izveštavaju površno i malokrvno kao što se to radilo u vreme Saveza komunista, prepišeš „Tanjug“ i odeš kući. Tablodi su uočili tu prazninu, namirisali krv i više ih ništa nije moglo zaustaviti. Drugi krivac su političari. Onog trenutka kada je Vojislav Koštunica kao presednik SRJ dao zvaničan intervju čini mi se „Nacionalu“, ta papirna tvorevina u očima njenih čitalaca prestala je da bude neobavezno smeće već ozbiljan list. U trci za rejtingom i svi ostali političari nastavili i su da hrane krokodila i evo, dobili smo čudovište, sačinjeno od tajkunskog prljavog novca, spletki i podmetanja tajnih službi i bolesnih ideja političara na vlasti. Užasno se iznerviram kada na televiziji prelistavaju dnevnu štampu pa rame uz rame stave „Politiku“, „Večernje novosti“, „Danas“ i „Kurir“ i „Informer“. Ne možete izjednačavati lekara i nadrilekara ili advokata i nadripisara! Primitizam i prostački rečnik koji su tabloidi etablirali prihvatile su čitave generacije, stvorena je sasvim nova, „brate-brate“, kultura, uđite u bilo koje školsko dvorište i poslušajte kako nam deca razgovaraju jedni sa drugima. Bojim se da tu užasnu grešku još dugo nećemo moći da ispravimo.
Napad na redakciju Šarli Abdoa je u Srbiji rasplamasao pravi rat oko slobode govora i njenih granica. Danima se vodila polemika oko „naših“ i „njihovih“ žrtava. Da li ovde postoji bar neophodan minimum svesti o tome koliko su te slobode bitne i neophodne da bi postali iole uređeno društvo?
– Meni je neobjašnjiv ovdašnji većinski prezir prema žrtvama i večita sklonost da se zločincima nalaze olakšavajuće okolnosti. Ovde je silovana žena uvek jednako ako ne i više kriva od njenog silovatelja. Tako je i sa masovnim zločinima, žrtva je uvek na neki način kriva jer je nekako „isprovocirala“ svog dželata. Ubistvo satiričara u Francuskoj je zločin i tačka, masovno streljanje ljudi u Srbrenici je zločin i tačka, ezgodus Srba iz Krajine je zločin i tačka. Nema tu „ali“! Što je još gore, posle nesreće u Parizu shvatio sam koliko ljudi sa ovih prostora uopšte ne razume termin „sloboda mišljenja“. Većina prosto ne može da „dobaci“ do toga da za neke ljude ne postoje tabu-teme i da je apsolutno svaka stvar na svetu podložna preispitivanju, a dogme naročito. Dok se manjina trudi da pomeri granice slobode i demokratije većina uživa u slobodi svog kaveza. A to da ljudi ne razumeju satiru kao pravac, to je tek posebna priča.
Utisak nedelje je volšebno nestao sa televizije B92. Rekacija građana bilo je prilično mlaka i svela se na nekoliko protesta ispred ove televizije. Kritička misao je gotovo nestala iz najvećih medija. Jasno je, i prirodno, da vlast želi da kontroliše javno mnjenje, ali zašto ne postoji čvrst otpor takvim nastojanjima?
– Što se tiče „Utiska“ vlast je tu poslušala Zorana Đinđića i njegov princip gutanja najveće žabe. Kad progutaš Olju posle toga sve ide lakše. Neka druga opozicija bi taj skandalozni potez iskoristila kao kamen međaš okupljanja, varnicu za bunt, a ova naša bleda i malokrvna čak je i taj zicer propustila. Znate, ne možeš pre podne biti biznismen i sarađivati sa vlašću, a popodne biti opozicionar, to ne biva. Nisam ni očekivao da se novinari pobune, jer danas u Srbiji skoro da nema staleža koji je više obespravljen od novinarskog. Gladni, uplašeni, prezaduženi, novinari jedvaa da su u stanju da se brinu o sebi i svojim porodicama, a kamoli o nekakvom javnom interesu. Jer ako dobiju otkaz u svojoj redakciji imaju samo još jedna ili dvoja vrata na koja mogu da zakucaju i nadaju se zaposlenju i plati. Svaki pekar ili kuvar ima deset puta više izbora od novinara.
Cenzurišu li Vas ili se autocenzurišete?
– Pre nego što sam došao u „Večernje novosti“ sa uredništvom sam sklopio džentlmenski dogovor da ja pišem najbolje što mogu a da mi se oni u posao mešaju najmanje što mogu i tog dogovora se u najvećoj meri držimo. Bio bih nepošten ako bih rekao da trpim neke pritiske, ali moram reći da i ja vrlo dobro znam u kojoj državi radim, a vi procenite da li je to autocenzura. Lično smatram da je autocenzura izmišljen pojam, već da postoji samo cenzura. Čovek sa desetog sprata ne želi da skoči ne zato što je kukavica, već zato što zna da će poginuti. Poginuli su svi pre njega pa će i on. Tako vam je i u novinarstvu.
Domanović i Nušić su, po opštem mišljenju, uvek aktuelni u srpskom društvu. Plašite li se da će Vaše knjige i aforizmi biti aktuelni za nekih 50 godina?
– Nedavno sam baš u „Večernjim novostima“ objavio satiričnu priču o jednoj političkoj partiji koja izvanredno ume da kritikuje protivnike, da se dopadne biračima i pobedi na izborima, ali kada dođe na vlast shvati da ništa drugo ne ume da radi. Tu priču je neko skenirao i ona je vrlo brzo postala hit na internetu. Ljudi su mislili da sam je namenio aktuelnoj vlasti, ali nisu znali da sam je napisao još 2008. godine. Takođe, kada ovih dana napišem aforizam u kome se pomene vođa, svi misle da se odnosi na Vučića, a kamo sreće da je tako, nažalost sve naše vođe su manje-više iste i svaki aforizam im „paše“. Uostalom, prava satira se nikada ne posvećuje jednom čoveku, već joj je zadatak da traje. Dakle, odgovor na vaše pitanje je: kao čovek se plašim da će moji aforizmi i priče još dugo biti aktuelni, a kao pisac se nadam tome.
Kritika aktuelne vlasti se u najvećoj meri preselila na internet i društvene mreže. Može li tu nastati kritična masa koja će se suprostaviti aktuelnom režimu?
– Kritična masa se na internetu skupiti neće, jer jedna je stvar iz fotelje kritikovati i pametovati, a druga organizovano se baviti politikom ili izaći na ulice. Ipak, reakcije na internetu svakoj pametnoj vlasti dobar su indikator kakvo je raspoloženje među obrazovanijem slojem društva. A htela to vlast da prizna ili ne, promene uvek kreiraju baš ti ljudi. Oslanjati se na polupismene i lažne doktore možeš jedno vreme, ali ne i na duži rok. Na Tviteru i Fejsbuku silom prilika stvoren je paralelni sistem javnog informisanja koji je više nego koristan, mada mi se čini da je tu prisutno previše sarkazma i kritizerstva koji su sami sebi cilj. Voleo bih da ima više novih ideja, pokretačke energije, možda čak i gotovih rešenja, ali se za sada sve to svodi na „psi laju a karavani prolaze“.
Satira se pokazala kao vrlo vitalan način kritike. Da li je to zato što je vlasti smatraju bezopasnom ili su satiričari ti koji ne dozvoljavaju da ih vlast uguši?
– Što se tiče dometa današnje satire tu postoje dva mišljenja i oba su pogrešna. Jedni smatraju da je satira veoma uticajna i da vlast drhti pred satiričarima, a drugi da je satira potpuno beznačajna i da se na nju niko ne obazire. I jedno i drugo je netačno. Ne verujem baš da Vučić ne može da zaspe plašeći se šta će sutra Ljubenović da napiše ili Somborac na nacrta, ali činjenica da ni danas ne može baš sve da se objavi svedoči da inflacija reči nije potpuna i da mnoge žaoke ubadaju i bole.
A satira je vitalna zbog vrste ljudi koja je stvara. Svako od nas je mogao da izabere da bude pesnik, da piše ljubavnu ili patriotsku poeziju i da svuda bude rado viđen gost. Mene ponekad pitaju pa zašto ti nekad ne pohvališ vlast, vidiš li ti uopšte nešto pozitivno? Ja kažem, naravno da vidim, ali moj posao nije da hvalim već da kritikujem. Ja sam kao korektor koji u tekstu traži slovne greške, a ne oduševljava se svakom pravilno napisanom rečju. Mi satiričari smo izabrali da kritikujemo glupost, pohlepu, sujetu, dakle da čačkamo po živim ranama Pomirili smo se sa tim da nas nijedna vlast neće voleti, da nećemo dobijati društvena priznanja, stanove i nacionalne penzije, i da će nas saplitati i kažnjavati kad god mogu. Ali, to je cena koju moramo da platimo, ništa na svetu nije besplatno, a naročito sloboda da se uvek i svakome kaže istina. I Nušić i Domanović bili su kažnjavani zbog svog pisanja, ni današnji satiričari ništa manje sebi ne treba da dozvole.
Šta Vi mislite: Do kad će nam biti do smeha?
– Smejemo se sebi, smejemo se svojoj plati, smejemo se svojim ministrima, smejemo se svojim novinama, smejemo se svojoj državi. Bojim se, ako tako nastavimo, umrećemo od smeha.
B.S.
Speak Your Mind