Kada će Guzenbauer i Stros-Kan da pokose travu na igralištu u Kaluđerici?

Ima skoro pola godine kako cela Srbije nestrpljivo čeka da aktuelna vlast (čitaj: Aleksandar Vučić) ispuni obećanje i iz belog sveta dovede svetski poznate eksperte, bivšeg direktora MMF-a Dominika Stros-Kana i nekadašnjeg austrijskog kancelara Alfreda Guzenbauera, koji će Srbiji rešiti sve finansijske i ine probleme i našu probušenu lađu pretvoriti u luksuznu jahtu, kako se metaforički izvoleo izraziti njihov mlađi, a već zafoteljeni kolega, diplomac Jejla Lazar Krstić.
Raduju se Srbi dolasku ove dvojice eksperata zanimljivih imena i još zanimljivijih biografija, jer su čuli da se radi o čudotvorcima koji svuda stižu i sve mogu. Pročulo se po Srbiji da Srbi ubuduće ništa neće morati da rade, sve će umesto njih Dominik i Alfred, zavrtaće sijalice u liftovima, krpiti rupe na asfaltu, menjati gumice u slavinama, popravljati vodokotliće u javnim toaletima, farbati pešačke prelaze, prati gradske autobuse…
Izvrnuli zato Srbi sve četiri uvis, svaki sebi našo najdeblju hladovinu, a opštine i gradovi,   ukupno njih 174, već napravile raspored kad u koju  vredni Francuz i Austrijanac treba da stignu i svojeručno poprave šta se već ima popraviti.
Jedna od njih je i beogradska opština Grocka, ljupko mestašce poznato po pitomim jagodama i divljim naseljima, od kojih je najpoznatije ono najčudnijeg imena – Kaluđerica. Svi ste čuli za Kaluđericu, „najveće divlje naselje na Balkanu“, čim se povede reč o legalizaciji ispadne joj slika u novinama, e, ima u toj Kaluđerici svakojakih čuda, a jedno od čudnijih je to što u ovom mestu postoje dva fudbalska kluba od kojih nijedan ne igra u Kaluđerici.
A ne igra zato što Kaluđerica nema fudbalski teren. U stvari ima ga, ali ga nema.
Dobro, dobro, pokušaću da objasnim.
Elem, do pre desetak godina Kaluđerica je, baš kao i svako drugo mesto u Srbiji,  u svom samom centru imala fudbalsko igralište na kome su igrali momci iz fudbalskog kluba, krajnje plagijatorski nazvanog –  „Partizan“. Ruku na srce, FK „Partizan“ iz Kaluđerice nikada nije okupljao baš bisere fudbalske igre, vazda je igrao u tzv. beton ligi, ali se uprkos tome nedeljom ujutru na tribinama i bašti klupske kafane znalo okupiti po par stotina muškaraca, ljubitelja fudbalske igre ili mrzitelja odlaska na pijacu, svejedno.
E, onda je jednoga dana nekome palo na pamet kako je šteta što na tako divnom mestu, u samom centru naselja, tolika zelena i ravna površina služi samo za igru i razonodu dece umesto da posluži u mnogo korisnije svrhe – da se tu napravi crkva.
Ideja su oduševljeno dočekali oni što nikada nisu ni fudbal igrali, ni u crkvu išli, dakle lokali političari  koji su u svemu videli šansu da se umilostive kako Crkvi, tako i sve brojnijim kaluđeračkim novovercima, onima koji su samo par godina  ranije  iz svojih dnevnih soba krišom  izbacili Titove slike i umesto njih okačili ikone.
Rečeno-učinjeno. Na nekadašnjem igralištu FK „Partizan“ (u međuvremenu je osnovan i FK „Kaluđerica“) igrađena je crkva Sv. Joakima  i Ane. Decu, naravno, niko ništa nije pitao, a  FK „Partizan“ iz Kaluđerice je premešten u hm… Leštane!
Dobro, ne baš u Leštane, ali na neku livadu tik uz Leštane, koja ni u svojim najluđim snovima nije slutila da će jednoga dana postati fudbalski  teren. Iako su se kasnije visoki crkveni velikodostojnici zaklinjali da su čelnicima opštine Grocka isplatili i poslednji dinar kao kompenzaciju za dobijeno zemljište i da je tu bilo sasvim dovoljno novca za izgradnju novog terena i pristojnih pomoćnih prostorija, ni teren, ni prateći objekti nikada nisu do kraja izgrađeni. Ništa čudno, jer su u gročanskom „bermudskom trouglu“ i pre i posle toga nestajale i mnogo veće sume novca od te…
Od toga doba do danas prošlo je nekoliko godina, a fudbalsko igralište i dalje liči na zaprloženu livadu, prilazni put je obična kaljuga,  a klupske prostorije ni danas nemaju struju,  iole pristojne svlačionice, niti „mokri čvor“. Da stvar bude gora, ispod igrališta se nalazi deponija, na koju kamioni neprestano dovoze najrazličitiji otpad, a niko živ ne zna po čijem odobrenju i po  kojoj ceni. Devet od deset žitelja Kaluđerice danas sigurno ne zna odgovor na pitanje gde se u njihovom naselju nalazi fudbalsko igralište…
Ipak, čak i u takvim uslovima postoje zaluđenici koji veruju da sport u Kaluđerici  nije umro i  da se fudbal još može i mora igrati. Isključivo zbog toga FK „Partizan“ još ima prvotimce, a OFK „Kaluđerica“ neguje  školicu fudbala koja okuplja dvadesetak dečaka.
Međutim, i jedne i druge je ove jeseni dočekalo iznenađenje u vidu trave visoke više od pola metra. Fudbalska sintagma „igrač može da prođe ali lopta ne“, tako je u Kaluđerici dobila sasvim novo značenje…
Posle nekoliko dana dvoumljenja ko je nadležan da pokosi više od hektara trave stvar je došla do predsednika opštiine Grocka Zorana Markova, inače Kaluđerčanina. Predsednik je odmah naložio komunalcima da teren pokose, i oni su se zaista na licu mesta i pojavili, ali umesto sa kosilicama, tek sa ručnim trimerima. Nakon što su pokosili polovinu igrališta nestalo im je goriva, a potom je nestalo i njih. Obećali su da će se vratiti čim se snabdeju gorivom ali ih više niko nije video. Da su po benzin otišli u Kuvajt do sada bi se vratili…
U međuvremenu, prvotimci „Partizana“ treniraju na okošenom delu igrališta, dok trener petlića Sladjan Terzić u šali kaže da on svoje male fudbalere ne sme da izvede na teren da mu se neko od njih u visokoj travi ne bi izgubio. Samoorganizovani roditelji su vilama i grabuljama očistili pokošenu travu, ali dalje od toga nisu mogli.
Da stvar bude još gora komisija opštinskog fudbalskog saveza pre par dana izašla je na lice mesta i igralište u Kaluđerici proglasila neuslovnim za igru. Prvotimci „Partizana“ svoje utakmice u novom prvenstvu igraće u trideset kilometara udaljenoj Begaljici! Čemu i zbog koga, ostaje nejasno.
Zbog toga danas Kaluđerica ima fudbalski teren, ali ga i nema. Ako se zna da ovo naselje od četrdesetak hiljada stanovnika više nema nijedan travnati teren i ima još samo dva betonska igrališta u okviru osnovnih škola, jasno je da ovdašnja deca nemaju ni minimalne uslove za bavljenjem sportom.
I dok ovaj tekst nastaje još uvek se ne zna ko je dužan da pokosi travu na kaluđeračkom igralištu. Uprava kluba, fudbalski savez, opštinske vlasti, gradski sekretarijat za sport, mesna zajednica tvrde da nisu. Žiteljima Kaluđerice ne pada na pamet da učine nešto za sebe i svoju decu. Svi leže u debeloj hladovini i čekaju da to uradi neko drugi.
Srećom pa nam uskoro stižu Dominik Stos-Kan i Alfred Guzenbauer. Oni će sve da srede. Samo ako im gročanski komunalci iz Kuvajta donesu kanticu sa pet litara benzina.

Bojan Ljubenović

Comments

  1. nikola says:

    Crno bez bijeloga moj druze…

  2. šumaher says:

    Crno da crnje ne može biti.Žalosno izgleda ‘igralište’ u Kaluđerici, a još tužnija je činjenica da naša deca bolje razumeju jezik računara od proste igre sa loptom zahvaljujući nečijoj nebrizi.Tužno, ali je nažalost tako

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.