Moj stav – Kako je Ivica Dačić „došao na moje“

„Svi ćete vi jednoga dana doći na moje“, imala je običaj da preti jedna baba iz moje ulice kad se naljuti. I stvarno, ako čovek poživi dovoljno dugo, mnogi dođu „na njegovo“. Meni se, na primer, desilo da je „na moje“ danas došao niko drugi do premijer Srbije Ivica Dačić, kada je uoči svog trećeg uzastopnog susreta sa Hašimom Tačijem (dvoje su se tako smuvali), izjavio da „Srbija ne bi bila u ovakvoj situaciji da 1999. godine nije izgubila rat na Kosovu“.

Dakle, tu smo. Neko je, a da to nisam ja, jasno i glasno rekao da je Srbija izgubila neki rat. Ja, naime, već godinama na javnim mestima (da se razumemo, uglavnom na slavama i većim komšijskim okupljanjima) javno govorim da je Srbija tokom devedesetih izgubila ne jedan, već četiri rata i da u tome leži uzrok većine naših potonjih problema. I uvek kad to izgovorim bivam zatrpan gomilom kontraarugmenata od onih da „Srbija nije ni učestvovala u ratu“, preko toga da je u „vrhu JNA sedeo sve go izdanik i nesposobnjaković“, pa do do toga da su „sve to Nemačka i Amerika zamesile i da ništa drugačije nije ni moglo da ispadne“.
Kada su suočim sa takvom lavinom ja se obično povučem i podsetim da još nije došlo vreme da Srbi sebe pogledaju u ogledalo. A tamo bi videli da se posle onog nesrećnog mrcvarenja sa Janšinim teritorijalcima juna 1990. JNA povukla iz Slovenije. Znam, tome je prethodila odluka krnjeg Predsedništva SFRJ i znam da čak ni takvu kakva je JNA bila, slovenački lovočuvari nisu mogli da pobede, ali jbg, vojnička logika je jasna – ako se sa nekim na nekom prostoru oružano sukobite, a potom odatle povučete, to se, od kad je sveta, veka i ratova, smatralo za poraz. Svuda, sem u ondašnjoj/sadašnjoj Srbiji, gde je povlačenje dobilo lep, novi izraz „dislociranje“ i gde ga je, tada još neoautobiografljen, Borisav Jović predstavilo kao korak ka stvaranju „krnje Jugoslavije“.
Malo posle toga, puklo je na Plitvicama i diljem Socijalističke Republike Hrvatske i svi znamo kako se završilo. Na ovom mestu zaista nemam namere/snage da polemišem o tome da li je za rat u Hrvatskoj najviše kriv Tuđmanov projekat etničke Hrvatske (i danas se sećam onih limenki koje HDZ delio uoči izbora na kojima pisalo „čist hrvatski zrak“), ili pak Miloševićev „san“ o Velikoj Srbiji. Sve u svemu do rata je došlo, o, itekakvog!, (u početku mu nisu mu mogli odoleti ni takvi miroljupci poput Mila Đukanovića ili Vuka Draškovića), goreli su Dubrovnici, Vukovari, otvarale se jame i stratišta, brojali skeleti od pre pola veka, JNA je iz meseca u mesec iznedravala sve veće vojničke genijalce poput Blagoja Adžića, Živote Panića, Momčila Perišića, pa i golobradog Ratka Mladića; Gardijska brigada dala je Šljivančanina, a srpski tandem Frenki-Jovica stvorio je crvene beretke i Kapetana Dragana. U proizvodnji heroja nije zaostajala ni Hrvatska, prvi je to zvanje dobio „preletač“ Anton Tus, pa Gojko Šušak, onda hrvatski tandem Špegelj-Boljkovac, iz pečelbe se vratio Ante Gotovina, kao heroj je dočekan Miro Barešić i još gomila sličnih tipova…
Trajalo je to čitave četiri godine, sve do početka avgusta 2005. godine i „Oluje“. U samo tri dana nestala je Republika Srpska Krajina, u Kninu se zavijorila šahovnica, 200 hiljada ljudi je proterano, a par hiljada pobijeno.
Kratkovidi ljudi poput mene pomislili su tada da smo izgubili još jedan rat, ali su se brzo našli neki upućeniji u materiju da nam objasne kako to baš i nije tako. Jedni su me ubeđivali da bi sve bilo drugačije da nismo imali nesposobne političare poput Milana Babića, Gorana Hadzića ili Milana Martića i nesposobne generale poput Mileta Mrkšića, na primer, dok su mi drugi u poverenju saopštavali da čitava stvar unapred dogovorena na relaciji Tuđman-Milošević i da će spremačice u Karadjordjevu kad-tad pronaći salvetu na kojoj su ova dvojica nacrtala pravce izvlačenja srpskih traktora. Uglavnom, niko Srbima tada javno nije smeo da saopšti da su izgubili rat. (Ivica Dačić ima olakšavajuću okolnost, tada je bio tek dečko koji obećava, a ne premijer), a i da im je saopštio Srbi mu ne bi poverovali.
Ne, ne bojte se neću vas podsećati kako je počeo rat u Bosni, iako bih imao što-šta zanimljivo da vam kažem, jer sam u to vreme bio u Sarajevu i iz prvih redova prisustvovao „premijeri“. Ali ću vas podsetiti da se sve završilo u jesen 1995. potpisavanjem Dejtonskog sporazuma, u trenutku kada je Republika Srpska bila na izmaku svoje vojničke moći, daleko od nadmoćne pozicije iz vremena „neprihvatljivog“ Vens-Ovenovoj plana od dve godine ranije. Stvar je bila toliko ozbiljna da je malo falilo da „padne“ i Banjaluka (legenda kaže da su to sprečili Arkanovi šamari i SDG), pa su zato Karadzić, Krajišnik i ekipa u dejtonskoj kasarni samo nemoćno posmatrali kako Milošević sa čašom viskija u ruci Holbruku „poklanja“ Sarajevo („jer su ga Muslimani zaslužili“).
Gledao sam tih dana na „alternativnim televizijama“ kako Srbi glavom bez obzira napuštaju svoje kuće sa (pri)gradskih brda oko Sarajeva i čak preseljavaju grobove svojih najbližih, i tada mi se učinilo da Srbija ni ovaj rat nije baš dobila, ali ništa nisam rekao. Ko sam ja da se protivim slavlju zbog stvaranje nove srpske države preko Drine, koja doduše nije država, već entitet i kojoj će par godina kasnije visoki predstavnik ukinuti pravo na vojsku i još mnogo što šta… ko sam dakle ja da tu nešto zakeram i kvarim u trenutku kad Srbiji padaju sankcije, a na Novom Beogradu Dragan Tomić u čast predsedniku gradi „Dejtonku“.
Ishod rata na Kosovu takođe me je zavarao, ovakav naivan kakav jesam za trenutak sam pomislio da država čija se vojska posle Kumanovskog sporazuma masovno povlači sa dela svoje teritorije i predaje ga u ruke onima sa kojima je do juče ratovala, mora da je taj rat i izgubila, ali moje uverenje trajalo samo do drugog Dnevnika, kada mi je objašnjeno da smo u stvari mi pobedili, a NATO izgubio. J(N)A je opet iznedrila pobednike poput Pavkovića i Lazarevića, Mrkonjić je krenuo u obnove pre roka, a Milošević u svoju (poslednju) izbornu kampanju, baziranu na tom veličanstvenom trijumfu. Idiličnu sliku malo su kvarili kosovski Srbi dok su potpuno sebično bežali ispred Čekuovih, Tačijevih, Haradinajevih (nastavite niz), koljača pokušavajući da sačuvaju žive glave, ali dobro, ništa na svetu nije savršeno, zar ne?
Očekivao sam da će posle Petog oktobra Srbi podvući crtu, oduzeti što se oduzeti ima (za sabiranje je malo toga ostalo) i konačno priznati sebi zašto su tu gde jesu. To se, međutim, nije dogodilo, čak ni onaj koji je Srbima rekao mnoge istine, izbegavao je da im kaže ovu najtežu – Srbi, za deset godina ste izgubili četiri rata, otuda svo ovo mrcvarnje, otuda otimanje Kosova, otuda Hag, otuda ucene, otuda poniženja. Krupni međunarodni odnosi nikada u istoriji nisu se zasnivali da pravdi i pravici, već na snazi i moći, i to je ono što nam se upravo događa.
Đinđić to nije rekao, od Koštunice se nije ni očekivalo, potonjim „marketinškim robovima“ nije padalo na pamet, jer zaboga, čemu samoubijanje rejtinga?
I onda su se desile haške presude Gotovini, Markaču i Haradinaju. I šok i neverica u Srbiji. Kako je moguće da taj antisrpski sud u Hagu donese tako antisrpske presude? Kako je moguće da našeg premijera teraju da sedne za isti sto sa osumnjičenim za trgovinu ljudskim organima? Nepravda pa to ti je, nepravda pa to ti je, zavapilo je sedam miliona Kalimera u Srbiji..
Moguće je braćo Srbi i (ne)organizovani studenti pride, jer kao što nema besplatog ručka, tako nema ni besplatnog vojnog poraza, na kraju uvek stigne račun koji mora da se plati. Od Džingis Kana pa do NATO pakta teritorije su se gubile i dobivale ratovima, to je danas jasno i Ivici Dačiću i mnogima oko njega, samo je on dovoljno lud/hrabar da to javno kaže.
I da ne ispadne da je Ivica baš potpuno došao „na moje“:  ne mislim ja da bi sve bilo bolje da je Srbija ta četiri rata dobila, a da su ih ostali izgubili,  već da bi najbolje bilo da ih niko nije ni započinjao.
Ali, jbg, ko bi se toga setio.

Bojan Ljubenović

 

Comments

  1. Monteqristo says:

    Vrhunski text, boleglavan.

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.