Nekrolog za živu legendu – priča o Toši Borkoviću

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Za nekoliko dana Tošo Borković ide u penziju.
Samo dvoje od deset ljudi koji su pročitali prethodnu rečenicu zna o kome govorim.
Zbog toga i pišem ovaj tekst.
Da pokušam da ispravim nepravdu…

 

Tošu Borkovića sam upoznao pre osam godina, kada sam u  počeo da pišem TRN u „Večernjim novostima“. Tada sam još radio kao novinar u drugoj redakciji, a aforizme sam pisao ih hobija, povremeno i tezgaroški. U redakciju sam dolazio retko i tek ponekad svraćao u kancelariju na kraju hodnika,  gde bih uvek nailazio na usamljenog čoveka nalik Lenjinu, koji bi tada  prekidao da crta, ljubazno me primao i uvek pronalazio   po koju lepu reč za moj rad.  Činilo mi se da je  iskren.
Godinu dana kasnije, kada sam prešao „za stalno“ u „Večernje novosti“ glavni urednik  Manojlo Vukotić odredio je da sedim baš u toj kancelariji, deleći je sa Goranom Divcem i Tošom Borkovićem.
Tada sam počeo da upoznajem skromnog genija.
Ne, ne preterujem, Tošo Borković je istinski genije.
Najbolji srpski karikaturista svih vremena.

Znam, kada bude pročitao prethodnu rečenicu, Tošo Borković će zavrteti glavom i neće mu biti pravo. Jer on za sebe ne  misli tako.
Jednom, posle osvajanje neke svetske nagrade, radijski voditelj ga je predstavio kao najboljeg karikaturistu na svetu i Tošo se naljutio. Rekao je:  „Samo u Kini milion ljudi crta karikature, otkud vam ideja da sam ja bolji od svih njih? Ja možda nisam najbolji ni u svojoj ulici, a kamoli na svetu“.

Za svet ne znam, ali ponavljam Tošo Borković je najbolji srpski karikaturista.
Znam o čemu govorim. Sa njim deli m kancelariju već osam godina.
On , doduše, smatra da je najbolji srpski karikaturista Dušan Petričić.
Ceni ga neizmerno i smatra nekom vrstom svog duhovnog oca.
Nije ni čudo, sa Petričićem je istu ovu kancelariju delio godinama, Petričić je uticao da Toša posle svog osvojenog prvog „ Zlatnog Pjera“ bude zaposlen u „Večernjim novostima“, od Petričića je mnogo naučio.
Ali, to je njegov problem, ja i dalje mislim da od Toše nema boljeg.
Rođen je 1953. godine u Han Pjesku i prve karikature počeo da crta „po zamagljenom prozorskom staklu“ svoje skromne kuće u toj bosanskoj vrleti . Posle školovanja u Sarajevu obreo se u Rumi, gde je proveo nezaboravne godine i odakle ima pregršt zanimljivih anegdota. Svaštario je, mučio se i tražio, sve dok mu prvi „Zlatni Pjer“ nije otvorio vrata velike umetničke scene.
U „Večernjim novostima“ tada radi sa neverovatnom četvorkom:  Predragom Koraksićem Koraksom, Stevom Strečkovskim, Rankom Guzinom i Dušanom Petričićem.
Tada počinje njegova neverovatna karijera.

Od sredine osamdesetih do danas osvojio je PET  nagrada „Zlatni PJER“, najvažnije i najuglednije nagrade novinske karikature Jugoslavije i Srbije. Niko pre njega to nije uspeo.  Uz PJER osvaja i  više od stotinu domaćih i inostranih nagrada na najvećim svetskim festivalima. Pobedio je u Japanu, čak dva puta na World Press Cartoon u Portugaliji, Nemačkoj, Rumuniji, Italiji, Turskoj, Iranu, Kipru…od  nabrajanja svih njegovim nagrada i zemalja odakle dolaze, čoveku zastane dah.  Samo za poslednjih osam godina, koliko ga poznajem, osvojio  ih je barem tridesetak, sa svih krajeva sveta.  I da se razumemo, govorim samo o prvim nagradama, plakete, specijalne nagrade,  i „čuturice“,( kako on voli da kaže), čak i ne pominjem. Ne pominjem ni dve nagrade „Neven“ za najbolje ilustracije dečjih knjiga, nagrade za animirane filmove, plakate  itd…
Toša nagrade prima tiho, bez velike pompe uz stidljiv osmeh i stisak ruke.
Ne šalje saopštenja medijima, ne vuče novinare za rukave,  ne gostuje na televizijama, a vrlo često uspeh sakrije i od svoje redakcije. Kad neka televizija ipak iščeprka nešto novo o njemu i pozove ga u goste, Tošo obično odbije uz „obrazloženje“ da nema šta da kaže.
A ima.
Jer Tošo Borković je jedan od najduhovitijih ljudi koje poznajem.
Jer kako drugačije  da opišemm  čoveka koji je kao svoju „molbu“ za stalni radni odnos u „Večernjim novostima“ podneo prazan papir na kome je u dnu samo pisalo „BEZ REČI“!
I bio primljen.
A ako mi ne verujete, pogledajte njegove karikature na internetu i uverićete se.
Tamo ih bar ima pregršt, primera radi najpoznatiji svetski sajt za karikaturu www.irancartoon.com ovom srpskom umetniku  posvećuje poseban prostor, njegova lucidnost ne promiče nikome u svetu ko o karikaturi bar nešto zna.
Zadivljujuće je kojom brzinom Toša rešava i najkomplikovanije zadatke svoje redakcije, na njegove ilustracije novinari čekaju kraće nego na  ćevape u kafani. I uvek je nov, svež i duhovit.
Uvek beskrajno duhovit.
Ne, nije sa Tošom uvek lako sarađivati. Da bi ušao u novi „projekat“  potrebno je da ga nešto „povuče“, motiviše, izazove…Ali, kad „zagrize“ onda nastaju mala remek dela ilustracija, bilo da su  u pitanju knjige za decu ili odrasle.  Retko gde ima tako mnogo ljubavi kao u njegovim dečjim knjigama, jer Tošo crta za najveće dete od svih – za sebe…
Zadivljujuće je način na koji njegov mozak radi. Često se čudim i oduševljavam njegovim opaskama. Duhovitost i lucidnost je ono što ga odvaja od drugih. Kao urednik strana humora u „Večernjim novostima“ mislim da imam dobar uvid u domaću karikaturu i zato bez griže savesti mogu da kažem da je u tome bez premca.   Samo u njegovim „skrivalicama“ (a do sada ih je u „Novostima“ objavio gotovo 5.000), ima više duha nego na  nekim  čitavim konkursima i izložbama karikatura.
Nije ni čudo onda što ga tako često kopiraju i plagiraju…

Ali je čudo što njegov grad i njegova zemlja ne znaju baš mnogo o njemu. Ili bar ne onoliko koliko se zna o nekim drugim „junacima“ našeg tranzicionog društva i medijske scene.
Ne sećam se da je Tošu Borkovića nego predložio za npr. Nagradu grada Beograda, ili nacionalnu penziju.  Iako već godinama na udarnim novinarskim stranam  kritikuje  sve mane ovdašnjeg mentaliteta i politike Tošu zaobilaze priznanja novinarskih udruženja.
Toša nije dobitnik ni francuske Legije časti, ni srpskog predsedničkog ordena.

Možda zato što u svojim karikaturama nikada ne ide đonom. Ne želi da uvredi, povredi i ponizi. Ima svoj način da čitaocima saopšti istinu. Kao kada je za vreme bombardovanja 1999. godine na stranicama „Večernjih novosti“ objavio potpuno praznu karikaturu sa natpisom „Po novom Zakonu o informisanju“. Pametnome dosta.
Toša se ne slika sa političarima, ne preleće iz stranke u stranku, nije ničiji sem svoj.
I jednostavno crta. Svakoga dana, najmanje po deset sati.
Uvek je samokritičan i skroman.  Ne ume da traži i moli. Nikoga i nikad.
Možda zato još uvek nema svoju reprezentativnu knjigu karikatura. Poslednje dve godine pokušavam, krijući to od njega, da Ministarstvo kulture ubedim da finansira knjigu nagrađenih karikature Toše Borkovića, ali ministarstvo ima važnija posla…
Zašto sve ovo pišem?
Pa rekoh već, za nekoliko dana Tošo Borković odlazi u penziju.
Iako to (verovatno) nije njegov definitivan odlazak iz „Večernjih novosti“, bojim se da bi srpska satirična scena time mogla da ostane bez svog najsjajnijeg aktera, a jedna brilijantna karijera ode  u zaborav. Jer ako smo mi Srbi u nečemu šampioni onda je to u brzom zaboravljanju.
A to bi bila velika nepravda.
Plus, ovo je i nekakav moj dug prema njemu kao kolegi i čoveku koji me toliko puta  obodrio, inspirisao, nasmejao.

Srećno, majstore.
Nek ti život u penziji bude „Banja Koviljača“.

Beograd, 20. 12. 2017.

Bojan Ljubenović

 

 

Speak Your Mind

*