Pre otprlike dve godine čačanska „Pčelica“ objavila je moju knjigu aforizama za decu „Smejalice“, koju je sjajno ilustrovao naš poznati karikaturista Tošo Borković. Knjiga je naišla na lep odziv publike i za sada doživela dva izdanja.
Na osnovu ove knjige napisao sam dečju pozorišnu predstavu „Moja divna, luda porodica“, namenjenu učenicima od trećeg do petog razreda. Predstavu su već izvodili učenici osnovne škole „Nikola Tesla“ iz Vinče. (može se videti na https://www.youtube.com/watch?v=6sU3yVvfxfM)
Sada sam odlučio da ovaj svoj pozorišni komad BESPLATNO ponudim svim školama u Srbiji (i šire), kao svojevrsni poklon za početak nove školske godine.
Preuzimite slobodno i igrajte se!
Tekst predstave sledi:
DEČJA ŠKOLSKA POZORIŠNA PREDSTAVA
Po motivima knjige „Smejalice“ Bojana Ljubenovića
Lica:
Baka
Deka
Mama
Tata
Milena (sestra)
Đorđe (stariji brat)
Filip (mlađi brat)
Džeki (pas)
Učiteljica
Policajac
Bankarska službenica
PRVI ČIN
Scena prva:
Uobičajena učionica sa učenicima i učiteljicom.
MILENA: Ja sam Milena. Ovo je moj razred. Ja mnogo volim da idem u školu. Meni je škola najvažnija sporedna stvar na svetu.
Ovo je naša učiteljica. Ona je baš dobra ali je mnogo je radoznala – stalno nas nešto ispituje. Te koje je ovo slovo, te koji je ono broj, te šta su reke, te šta su planine…Uh, ako je to baš toliko zanima, što se ne upiše u večernju školu, nego nas zapitkuje! I šta nju briga ako nisam uradila domaći, neka gleda svoja posla! Inače, naša učiteljica je mnogo lepa, zato na naše roditeljske sastanke dolaze samo tate.
A sada će vam se ukratko predstaviti moji drugari:
NIKOLA: Ja sam Nikola. Od kad sam krenuo u školu, škola mi je druga kuća, učiteljica mi je druga mama, a i ja sam sad drugi čovek!
KATARINA: Ja sam Katarina. Crna mačka mi je jutros prešla put. Engleskinja se sigurno vratila sa bolovanja!
DANILO: Ja sam Danilo. Mladen i ja volimo Jovanu, ali ne znamo koga ona voli. To vam je jednačina sa jednom nepoznatom!
SANJA: Ja sam Sanja. Mnogo mi se spava. Ako se po jutru dan poznaje, danas ću prespavati prva dva časa.
MLADEN: Ja sam Mladen i mogu vam reći da su devojčice mnogo dosadne. Malo, malo pa se u nekog zaljube i rasture nam fudbalski tim.
TEODORA: Ja sam Teodora i nepopravljivi sam optimista. Učiteljica mi je danas u dnevnik upisala jedinicu crvenom olovkom. Ma, samo nek je na radost!
JOVAN: Ja sam Jovan. Moj tata je domar. On u školi može da popravi sve, osim mojih ocena. One su nepopravljive!
ANASTASIJA: Ja sam Anastasija. Večeras posle škole moram na Fejsbuku da pročitam poruke, napišem novi status i postavim fotografije sa letovanja. A ako stignem, uradiću i domaći iz matematike.
ĐORĐE: Ja sam Đorđe. Od svih predmeta u školi ja najviš volim – užinu!
ANA: Ja sam Ana. Učiteljica me je izvela pred tablu. Sad sam u kaznenom prostoru.
MIHAJLO: Ja sam Mihajlo i i imam brata blizanca. Mene je mama dvaput rodila!
UČITELJICA: Tišina, deco, imam nešto važno da vam kažem. Kao što znate, sledeće nedelje naša škola slavi Dan škole i naše odeljenje je dobilo zadatak da osmisli pozorišnu predstavu. Ima li neko neku ideju?
(Tišina)
UČITELJICA: Zar baš niko nema ništa da predloži? Gde vam je mašta? Mućnite glavom!
NIKOLA: Možda bismo mogli da napravimo predstavu o modernoj Crvenkapi?
MILENA: To je dosadno!
DANILO: A šta mislite da osmislimo predstavu o dinosaurusu koji se budi iz hiljadugodišnjeg sna i proždire našu školu?
UČITELJICA: Danilo, ne pričaj gluposti!
SANJA: A možda da predstava bude o siromašnoj devojčici koja postaje manekenka…
MILENA: To je bezveze!
JOVAN: Ja predlažem da spremimo predstavu o nekom sportu. …Evo ja treniram fudbal…
MILENA: Da nećeš možda da predstava bude o fudbalu? To je tako dosadnoooo…
UČITELJICA: Milena, tebi je izgleda svaki predlog dosadan. E, pa kad je već tako, onda zadužujem tebe da osmisliš predstavu!
MILENA: Ali, učiteljice…
UČITELJICA: Nema, ali! Donela sam odluku i gotovo! Do ponedeljka hoću da vidim prvi scenario. I potrudi se da bude nešto duhovito i neobično!
DRUGI ČIN
Scena druga:
Uobičajena dnevna soba, ali sa malim izuzetkom. Umesto jednog ima dva televizora. Baka gleda jedan,a deka na drugom kraju sobe, drugi. Tata leži na krevetu, mama maže nokte i ogleda se…, braća se igraju, nešto pišu i povremeno gurkaju…Džeki spava.
MILENA (izlazi pred publiku) : – Ovo je moja porodica. To je maalko čudna porodica. Ovo je moj tata. On je rođeni Beograđanin, ali to ne smem da kažem njegovom tati na selu. Moj tata spava svako popodne jer noću ne može oka da sklopi. To je zato što tata pati od kredita! Nemojte misliti da je on neka lenština, moj tata prosto obožava rekreaciju. Na primer, svake večeri trči u kafanu.
Ovo je moja mama. Danas je opet promenila frizuru, ali joj to ništa ne vredi, odmah smo je prepoznali. Moja mama ima 28 godina – već 10 godina. Često ide solarijum. Ako niste znali, solarijum je mesto gde Sunce uvek sija. Mami je danas opet zagoreo ručak. To je specijalitet naše kuće. Jedva čekam da mi mama postane keva!
Ovo je moja baka. Moja baka odlično kuva, ona je naš telohranitelj.
(Milena prilazi baki koja zuri u televizor i pita je izveštačenim glasom)
– Bako, bako, zašto su ti tako velike oči?
BAKA (i dalje netremice gleda u televizor) : Ćuti, dete, vidiš da gledam seriju!
MILENA (opet se obraća publici): Od kad gleda španske serije, moja baka odlično govori turski. Kad nije bolesna, mojoj baki uopšte nije dobro. Njena omiljena bombona je bensedin.
Ovo je moj deda. On stalno gleda vesti i razgovara sa televizorom, jer ga televizor najbolje razume. Svi mi u kući navijamo za Crvenu zvezdu, a jedino deda za Partizan. Ja mislim da su njega zamenili u porodilištu. Deka i baka se uvek svađaju. To je naš večiti derbi. Kad deda ode na pecanje baka kaže da nam som za večeru ne gine. A kad deka opsuje baku, ona kaže da je to pucanj iz prazne puške. Ne razumem baš njihov smisao za humor.
Ovo je moj mlađi brat. Zove se Filip. On stalno nešto razbija i ruši po kući. Filip tako lepo plače da razmišljamo da ga prijavimo za Prvi glas Srbije!
Ovo je moj stariji brat Đorđe. (šapuće: Mislim da se Đorđe zaljubio. Jutros je oprao zube!) Filip i Đorđe se često potuku, ali ih mama uvek prekine kad im je najlepše. Jutros su pojeli celu teglu pekmeza, pa će večeras dobiti ili proliv ili batine! Đorđe stalno laže, pa tata kaže da će verovatno postati novinar kad poraste. Inače, Đorđe je počeo da svira bubnjeve, a Filip violinu. Ja već sada znam da ću imati nesrećno detinjstvo.
Ovo je naš pas Džeki. Džeki je nemački ovčar. Ne znam zašto nam ga je tata kupio. Mi niti imamo ovce, niti znamo nemački. Inače, Džeki retko laje, ali nema veze, i onako ga niko ne razume. Nemojte misliti da Džeki nije pametan, o i te kako je pametan! Džeki zna da čita. Stvarno vam kažem. Jednom se Džeki izgubio pa je tata dao oglas u novinama i Džeki se vratio! Tata i Džeki su nerazvojni, tata ga je dresirao pa sad i Džeki svako popodne spava kao top!
A sada ćete videti zašto je moja porodica malko čudna porodica…
(pozornica se za trenutak zamrači)
MILENA (ulazi u dnevnu sobu i bučno spušta školsku torbu na pod)
– Ćao svima!
MAMA (dok maže nokte): Zdravo ljubavi, kako je bilo u školi?
MILENA: Danas smo u školi igrali žmurke.
TATA (sanjivo) Žmurke?
MILENA: Da, učiteljica je žmurila, a mi smo prepisivali zadatke.
(mama se krsti)
TATA: I jeste li bar prepisali kako treba?
MILENA: Nismo, imali smo puškice, ali nas je učiteljica brzo razoružala.
DEDA: Puškice?! Kakve puškice, bog s tobom dete? Od kad se puške nose u školu?
MILENA: Ma ne razumeš dedice, to se samo tako kaže. Gledaj svoj crtani i uživaj. (malo poskakuje po sobi pa onda prilazi Filipu)
– Mali, a šta ti radiš?
FILIP: Pišem Milici ljubavno pismo.
MILENA: Pišeš ljubavno pismo? Kako kad ti ne umeš da pišeš?
FILIP: Pa šta, ni Milica ne ume da čita.
MILENA: (prilazi tati na krevetu, poljubi ga i kaže: – Tatice, donela sam ti uplatnicu za rekreativnu!
TATA (tiho zaječi): Jao!
MILENA: Nije, puno tatice, 20 hiljada.
TATA (stenje): Jao! Milena, sine, znaš da više volim kad mi iz škole doneseš jedinicu nego uplatnicu.
ĐORĐE: Tata, doneću ti ja sutra jedinicu!
TATA: Jao!
MAMA: Iz čega jedinicu, crni Đorđe!
ĐORĐE: Imali smo danas pismeni iz matematike.
MAMA: I?
ĐORĐE: Moja prognoza – iz keca u kec!
TATA: Jao! Lenštino jedna, ako tako nastaviš ponavljaćeš razred!
ĐORĐE: Nema veze, jedan Ivica iz 4/1 je tri puta ponavaljao razred. On sada sam sebi dolazi na roditeljske sastanke.
MAMA: Kad smo već kod roditeljskih, Milena kad će kod tebe roditeljski?
MILENA: Pa bio je juče.
MAMA: Juče? Pa zašto mi nismo bili?
MILENA: Ne znam, čudi me da vam niko nije javio!
(zvoni telefon, Đorđe prilazi stočiću i podiže slušalicu)
ĐORĐE: Ne, tata nije tu, ali kad se probudi reći ću mu da ste zvali. Doviđenja!
MILENA: Đorđe, jel si ti stvarno toliko glup ili samo imitiraš neku budalu?
MAMA: Milena! Đorđe, ko je to bio?
ĐORĐE: Ne znam, valjda iz one banke, pitaju za neki kredit.
TATA: Jao…Ima li još loših vesti za danas?
MAMA: Ima, bio je poštar i doneo račune za struju, vodu, telefon…
DEDA: Računi?! Kakvi računi? Jesam li ja rekao da više ne puštate poštara u dvorište. Sutra idem da kupim dobermana, od ovog vašeg medveda nema vajde!
FILIP: Ali, deda, Džeki nije medved.
DEDA: Nije, ali već pola godine spava zimskim snom! Kao pravi medved!
TATA: (molećivo) : Je li to sve?
FILIP: Imam i ja jednu vest.
MAMA: Koju, dušo moja?
FILIP: Razbio sam onu teglu.
MAMA: Koju teglu, klipane jedan?
FILIP: Onu što je stajala pored ogledala u hodniku.
MAMA: (preneraženo): Šta to pričaš? Pa to nije tegla, to je vaza! I to vaza koju sam kupila u Pekingu! Vaza dinastije Ming! (drži se za glavu)
FILIP (mirno): Uh, dobro je što je njihova, taman sam pomislio da je naša.
(Mama ustaje i odlazi u kuhinju da se povrati od šoka. Vezuje maramu oko glave)
MILENA (upada u razgovor): Imam i ja jednu novost! Danas me je učiteljica odredila da smislim pozorišnu predstavu za Dan škole!
MAMA (jedva čujno): Konačno nešto lepo. O čemu će biti predstava?.
MILENA: U tome je problem. Pojma nemam! Znam samo da treba da bude nešto neobično i duhovito.
ĐORĐE: Neka bude o meni i Isidori! Isidora je najlepša u celom četvrtom razredu. Što se mene tiče ona je đak generacije.
MILENA: Dosadan si više s tom Isidorom! Što joj već jednom ne kažeš da ti se sviđa?
ĐORĐE: Ne mogu, za sada je volim u sebi.
MILENA: I dokle misliš tako?
ĐORĐE: Do osmog razreda. Četvrtaci se ljube samo u obraz, a u osmom se uči zaistinski poljubac!
BABA: Kakvi vas poljupci spopali deco! (pokazuje na televizor) Tako se i ova Esma poljubila sa Sulejmanom, pa sad vidi šta je ispalo!
MAMA: Mama, molim te, gledaj tu seriju i ćuti! A ti Đorđe zabi glavu u knjigu, inače ćeš biti najgori đak u odeljenju.
ĐORĐE: Uopšte nije loše biti najgori đak u razredu, mama. Od svih možeš da prepisuješ!
MAMA: Đorđe! Šta to pričaš, pa škola nije zabavište!
ĐORĐE: Znam, mama. Meni je škola kao Kuća velikog brata. Direktor me je opet nominovao za izbacivanje.
MAMA (zariva glavu u šake): Šta si sad napravio?
ĐORĐE: Zalepio sam učiteljici žvaku za stolicu. Odlepila je!
TATA: Đorđe, sine, ako tata skine kaiš, tebi će spasti pantalone!
MAMA.: Uf, ala si ga uplašio!
(Iznenada Milena preneraženo vrisne, svi se okreću ka njoj)
MAMA: Šta je bilo?
MILENA: Kanarinac Kića! Nestao je! (pokazuje na otvorena vrata od kaveza)
(ide okolo i doziva: Kićo, Kićo!) Zna li neko gde je Kića?
TATA: Ja ga nisam video.
ĐORĐE: Nisam ni ja.
MILENA: (pokazuje na otvoren prozor) Evo, otovoren je prozor. Mora je izleteo napolje.
FILIP: A možda ga je deda pojeo!
DEDA: Ja? Nisam, kunem se!
BAKA: I ja sumnjam na dedu, stara je to izelica! Sve nam po kući pojede!
MAMA: Mama, nemoj tako…
BAKA: Šta nemoj! Jesmo imali prase, jesmo. I ko ga je pojeo? Deda! Pojeo je i dve kokoške i zeca! Pojeo bi i mačku da nije pobegla u komšiluk! Ajde priznaj da si pojeo Kiću!
DEDA: Kiću nisam, majke mi! Znate da kanarince ne jedem, već samo golubove!
MILENA: (ide po kući i zagleda svaki ćošak ne bi li našla kanarinca) Kićo, Kićo…
TATA: Ako je izleteo napolje vratiće se sigurno, pametan je on. A ako ne dođe do večeras, sutra ću da dam oglas u novinama.
FILIP: Misliš da će Kića da pročita oglas i da se vrati?
TATA: Pa kad je mogao Džeki da se vrati, što ne bi i Kića. To ne bi bila nikakva novost.
FILIP: E, da vam kažem, ja imam jednu novost.
MAMA: Ne smem ni da pitam koju…
FILIP: Naučio sam da vezujem pertle. Nekad mi traju sve do užine!
MILENA (raskoračeno, sa podbočenim rukama staje na sred sobe)
Čuje li ovde neko mene? Moram da osmislim pozorišnu predstavu!
TATA (pokazuje na mamu): Ćeri moja, a zašto ne napraviš komad o jednoj ženi koja ima stotinu pari cipela, a samo dve noge!
MAMA (pokazujući na tatu): Ili o muškarcu koji je tako dobar majstor da sve što on pokvari, niko ne može da popravi!
TATA: Ili o ženi kojoj je jezik brži od pameti, jer ga češće koristi!
MAMA (pokazuje kao da ispija pivo): Ili o čoveku koji voli samo dve životinje „JELEN“ I „LAV“!
MILENA: Prekinite, tajm aut!
FILIP: Mama, jel istina da je čovek postao od majmuna?
MAMA: (upadljivo gledajući u tatu) : Jeste, sine, istina je!
MILENA: Pauza, rekla sam! Ajde sada da se vas dvoje lepo poljubite. (dovodi mamu do tate) : Ajde, ajde, poljubac, taaakooo, ljubav na usta ulazi!
BAKA: E, isto tako se i ova Esma ljubila sa onim njenim, pa ih onda njena majka otkrila…
SVI: Bako!!!
DEKA: Ženo prekini više s tim tvojim Turcima. Petsto godina smo bili pod Turcima, nećemo valjda opet!
BAKA: Sikter! Prekini ti sa tvojom Skupštinom pa ću i ja sa serijama.
DEKA (okreće se Mileni): Milena dušo, a što ne napišeš nešto o meni. Kakav sam ja vojnik bio. A tek lovac!
BAKA: Milena, tvoj deda je takav lovac, da u lovu uvek ubije pola litra rakije!
DEKA: Ti da ćutiš, kad se uhvatiš u kolo, svi misle da igra mečka!
BAKA: Jel tako?
DEKA: Tako je!
BAKA: E, znaš kad ću da te prihvatim za prijatelja na Fejsbuku? Nikad!
DEKA: Budala sam bio što sam ti uopšte i poslao zahtev! A znaš kad ćeš da saznaš moju šifru za Tviter? Na kukovo leto!
MILENA: Bako! Deko! Dosta! Pokušavam da smislim nešto…(zamišljeno kruži po sobi).
(čuje se zvono, Milena otvara vrata, na njima se pojavljuje bankarska službenica)
BANKARSKA SLUŽBENICA: Dobar dan, da li ovde stanuje Mladen Jovanović?
MILENA: Da. Tata, tebe traže!
TATA: Ko me traži?
BANKARSKA SLUŽBENICA: Iz banke!
(tata momentalno beži u ćošak i krije se iza lampe)
BANKARSKA SLUŽBENICA: Mladene Jovanoviću, ,jeste li tu?
TATA: Mobilni pretplatnik nije dostupan.
MILENA: Tata, ne glupiraj se nego izađi!
TATA: Neću! Ta žena me proganja, zbog nje noćima ne spavam!
MILENA: Tata!
(tata izlazi)
BANKARSKA SLUŽBENICA: Prema našoj evidenciji vi niste platili tri rate kredita. Ako tako nastavite zaplenićemo vam neku nepokretnost. Šta imate od nepokretnosti?
TATA: Pa evo imamo babu i detu! Oni su naše nepokretnostii. Samo sede i ne pokreću se!
BANKARSKA SLUŽBENICA: Gospodine, vi ste neozbiljni! Kada mislite da nam platite što nam dugujete?
TATA: Ako biste mi vi sad pozajmili malo novca, ja bih vam odmah sutra platio!
BANKARSKA SLUŽBENICA: Šta vam pada na pamet! Ako tako nastavite završićete u zatvoru! (ljutito se okreće i odlazi.
TATA: (vraća se na svoje mesto) : U zatvoru bi mi bolje bilo nego ovde!
Obraća se babi i dedi:
TATA: Neka jedno od vas dvoje prebaci na prvi kanal. Uskoro počinje utakmica.
BAKA: Ćuti tu izdajniče, s tobom ne razgovaram!
DEDA: Koja utakkmica?
TATA: Kako koja, pa Zvezda – Partizan!
DEDA: (viče): Partizan!
BABA: Sikter, dušo prodana! Zvezda, Zvezda!
ĐORĐE, FILIP, MAMA, TATA, MILENA: Zvezda, Zvezda!
DEDA: Partizan!
(odjednom se začuje zvono na ulaznim vratima. Svi se utišaju, a Milena prilazi vratima i otvara ih. Tamo stoji policajac u uniformi)
POLICAJAC: Dobar dan!
MILENA: Dobar dan.
POLICAJAC: Imamo prijavu da se iz ovog stana čuje prevelika buka.
MILENA: Buka? Nemoguće!
POLICAJAC: Je li ovo Njegoševa 87, stan 16?
MILENA: Jeste.
POLICAJAC: Komšije su prijavile da se odavde čitavo popodne čuje neko stenjanje, vika, dreka, pa čak i navijanje.
MILENA: Sigurno je neka greška. Evo uđite i pogledajte. Ovde je samo moj tata koji spava, pazite da ga ne probudite, mama koju boli glava, deka i baka mirno gledaju televiziju, a moja braća uče. Nikakve buke ovde nema.
POLICAJAC: (ulazi u sobu, skida šapku, a ispod šapke, na glavi mu stoji kanarinac Kića, on ga uopšte ne primećuje već se češka iza uha): Vidi stvarno. Izgleda je ipak u pitanju greška. Izvinite, molim vas.
MILENA: (ispraća ga): Ništa, ništa, dozvolite samo (uzima mu Kiću sa glave) Doviđenja!
POLICAJAC: Ups, pardon, otkud…
MILENA (gura ga prema izlazu) Doviđenja, doviđenja!.
(vraća se) Evo našeg Kiće!
ĐORĐE I FILIP: Jupiii!
(Milena vraća Kiću u kavez)
DEDA: Jesam vam rekao da ga nisam pojeo!
BAKA: Njega nisi, ali za onog hrčka što nam je nestao, nisam baš sigurna!
MAMA: E, jednom ćemo stvarno završiti u zatvoru!
DEKA pokazuje na baku: To je zato što ova Sultanija priča kao navijena!
BAKA: Nemoj da Sultanija donese jatagan iz kuhinje pa da te iseče ko burek!
MAMA: Tata, mama, zašto se toliko svađate kad svi znamo koliko se volite!
FILIP: Ko se bije taj se voli, ko se bije taj se voli!
TATA: Tišina, počinje utakmica!
ĐORĐE: (uzima bubnjeve i počinje ludački da udara) PUNE TRIBINE LUDIH NAVIJAČA
DEDA (ustaje sa stolice, širi ruke i peva: I kad dođu nevolje i kad dođe tuga, uvek će te voleti grobari sa juga.
BABA, MAMA, TATA, FILIP: (gađaju dedu novinama i jastučićima i viču) DUŠO PRODANA! DUŠO PRODANA! ZVEZDA, ZVEZDA…
Milena izlazi pred publiku i kaže:
MISLIM DA SADA ZNAM O ČEMU ĆE BITI MOJA PREDSTAVA.
TREĆI ČIN:
Scena treća:
Svečana sala, prepuna ljudi. Za mirkofon izlazi učiteljica.
UČITELJICA: Poštovani roditelji i gosti. Dobrodošli na proslavu rođendana naše škole. Za ovu priliku pripremili smo vam bogat program. Na samom početku pogledajte pozorišnu predstavu koju je napisala naša učenica Milena Jovanović.
Njen pozorišni komad zove se: MOJA DIVNA, LUDA PORODICA.
(zamrači se bina)
MILENA (ulazi u dnevnu sobu i bučno spušta školsku torbu na pod)
– Ćao svima!
MAMA: (dok maže nokte ) Zdravo ljubavi, kako je bilo u školi?
MILENA: Danas smo u školi igrali žmurke.
TATA (sanjivo) Žmurke?
MILENA: Da, učiteljica je žmurila, a mi smo prepisivali zadatke….
(pada zavesa)
KRAJ
Speak Your Mind