Koji je najveći problem društva u kojem živimo? Korupcija, nezaposlenost, Kosovo, opšte srozavanje sistema vrednosti? Svaki od ovih problema nesumljivo je ozbiljan, čak i sam za sebe, a kamoli jedan pored drugog, kakav je slučaj u današnjoj Srbiji. Ipak, duboko verujem da je sve navedeno samo posledica, a da je uzrok nešto mnogo dublje.
Ja, naime, smatram da je glavni problem srpskog društva nedostatak ideologije. Svestan sam da ova rečenica najblaže rečeno zvuči retrogradno i da „vuče“ na neka totalitarna vremena, ali ću pokušati da objasnim.
Odmah da se razumemo, ja sam poslednji čovek kojeg (ne)poznajete, a koji teži nametnutom kolektivizmu. Ježim se sveke masovke, od toga da smo svi mi drug Tito, do toga da smo svi mi Novak Đoković. Verujem da je svaki čovek jedinka za sebe, da ima svoje ime i prezime, koje ga jedino i isključivo određuje i da to nisu ni nacionalna, ni verska, pa čak ni porodična pripadnost. Nisam od onih koji se oduševljavaju sletovima u Kini ili Severnoj Koreji, verujem da je tamo gde „svi dišu kao jedan“ vrlo zagušljivo, tj. da vlada hroničan nedostatak kiseonika.
Pa o kakvoj onda ideologiji govorim? Nedavno je znameniti Aleksandar Tijanić držeći predavanje na Fakultetu političkiih nauka upitao studente u šta njihova generacija veruje. Ako za trenutak zanemarimo ko pitao i koga je pitao, ipak nam ostaje to intrigantno pitanje. Dakle, u što to mi danas verujemo? Mi kao pojedinci, ali pojedinci koji ipak čine kakvo-takvo, društvo?
Da li je moguće da smo baš takvi da nam deca isključivo veruju u Fejsbuk i SMS poruke, žene u Sulejmana Veličanstvenog, a muževi u Ligu šampiona? Koji su to pisci čije knjige nestrpljivo čekamo, postoji li intelektualac u čije reči verujemo, koja je to muzička grupa koja nas pokreće, na kakvu smo žrtvu spremni, ukratko ko ili šta je to što nas može naterati da budemo bolji nego što jesmo i zbog čega ćemo učiniti nešto veliko za najpre za sebe, a onda i za Srbiju.
Pa čekaj, Ljubenoviću, nije li to što prizivaš ipak onaj kolektivizam za koji reče da ga prezireš? Hm, pa možda i jeste, ali ajde da budemo do kraja iskreni prema sebi i priznamo da smo u našoj novijoj istoriji kao narod/društvo (nepotrebno precrtati) svoja najveća postignuća uvek postizali kada smo zajedno u nešto verovali.
Moderna srpska država je najveći državotvorno-gradjevinsko-prosvetiteljski korak napred učinila najpre na talasu oduševljenja zbog oslobađanja od Turaka, slično je bilo i nakon pobede u Prvom svetskom ratu, a naročito u decenijama posle Oslobođenja i sloma fašizma, kada se kolektivno verovalo u novi, pravedniji svet i kada se za učešće u ORA Šamac-Sarajevo i slične tulume tražila karta više.
Početkom devedesetih kakvu- takvu ideologiju imalo je i društvance okupljeno oko Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Tuđmana, Izetbegovića i ostalih, da nije zar bi uspeli da naprave toliku štetu koliku su napravili?
Poslednji put srpsko društvo imalo je „kolektivnu ideju“ u vreme „revolucionarnog“ Petog oktobra, oličenu u liku i retorici političara, ali mnogo više filozofa – Zorana Đinđića. U te (pre)kratke dve i po godine poslednji put imali smo uverenje/zabludu (nepotrebno precrtati), da naši životi vrede malko više nego što nam se čini i da i sa njima i sa ovom zemljom možemo učiniti nešto vredno. Malo koga taj čovek nije zarazio svojim optimizmom i naterao ga da poveruje da vredi žrtvovati delić ličnog zarad dobra svih, delić sadašnjosti, radi bolje budućnosti. .
Đinđića su/smo (nepotrebno precrtati), potom ubili, a njegova „idelologija“ je netragom nestala. Koštuničino „Kosovo“, Tadićeva „Evropa“ ili Vučićeva „borba protiv korupcije“ nisu i ne mogu biti ideologija. Naprosto potrebno nam je nešto „jače“, neki vredniji najmanji zajednički sadržilac koji će, patetično rečeno, probuditi Srbiju.
Šta je to i ko bi mogao da bude personifikacija srpskog „nju dila“? Ne znam. Ja sam samo običan satiričar. Ali sam sasvim siguran, ukoliko uskoro ne dođemo do tog odgovora, svako za sebe ili kolektivno, ne piše nam se dobro. Ostaćemo siromašni, sebični, beznačajni, zaglavljeni u prosečnosti i večito zagledani u ekrane svojih mobilni telefona, čekajući da nam odnekud stigne poruka koja će nam izmeniti živote.
Današnja otuđena Srbija zato me podseća na ukleti brod koji pluta po okeanu, bez kormila i kursa, koji umesto kapetana i posade ima samo mnoštvo slepih putnika što listom boluju od morske bolesti.
A ukleti brodovi retko kada stignu u neku pristojnu luku.
Mnogo češće potonu.
Bojan Ljubenović
www.bojanljubenovic.com
Obicno se smejem kad citam tvoje tekstove,ali sada su mi suze u ocima zbog istine…