Svi smo mi pomalo – plagijatori!

Među ovdašnjim pesnicima, scenaristima,  aforističarima, karikaturistima i ostalim „kulturnim poslenicima“ već decenijama traju beskonačne rasprave o tome ko je od koga nešto ukrao, precrtao, prepisao ili moderno rečeno ko je koga – plagirao.
Sretnu li se makar dvojica  umetnika  jedna od neizbežnih tema biće kako im je neko treći ukrao genijalnu ideju i bezočno je promovisao kao svoju.
Tom horu oštećenih „genijalaca“ umem i sam ponekad da se priključim (vidi tekst „Kako sam postao jedan američki novinar“) i zavapim kako moje aforizme iz TRN-a svakodnevno čereče i krčme po internetu bez da me pitaju ili potpišu.
Razloga za toliku kuknjavu i ima i nema, barem u našem satiričarskom esnafu dobro se zna ko od „kolega“ voli malo da „štrpne“ sa strane  i zakiti se tuđim perjem. Čak ni neki poznati aforističari se ne libe da „pozajme“ tuđi aforizam i stave ga u svoju knjigu, prosto im je žao što se oni toga nisu setili, a verovatno bi se i setili da neko drugi nije požurio da se seti, uostalom ko će se za par godina setiti ko se tog aforizma prvi setio…
Do skora je u „Večernjim novostima“ postojao svojevrsni „zid srama“, na kojem su bile izložene plagijat karikature naših vrlih autora, ali kada je uočeno da se prozvani plagijatori oko toga ne tangiraju previše, kao i da na zidu više nema mesta,  „postavka“ je uklonjena.
No, ne plašite se, nije ovo još jedna kukumavka o „mangupima u našim redovima“, reč je o nečemu potpuno suprotnom. Naime, tema ovog teksta jeste  – kako izbeći da postaneš plagijator i da li je to danas uopšte moguće?
Kao neko ko se profesionalno bavi pisanjem aforizama (znam da zvuči čudno, i meni je), i koga putem Večernjih novosti i Radio Novosti, dnevno pročita i čuje više od 200 hiljada ljudi, imam svakodnevnu traumu da ni kriv ni dužan ne postanem – plagijator!
Duboko sam uveren da jednom sujetnom piscu  (a svaki pisac je takav), ništa gore ni sramnije ne može da se dogodi.
Međutim, u današnje vreme takvu „etiketu“ možeš dobiti lakše nego ikada.
Kako i zašto i može li se to preduprediti?
Stvar je u sledećem. Konkurencija na polju pisanja kratkih formi danas je veća nego ikada. Po mojoj slobodnoj proceni (a i po broju pisama koje kao urednik strane humora dobijam), u Srbiji, Crnoj Gori i BiH trenutno se pisanjem klasičnih aforizama aktivno bavi najmanje 500 ljudi. Godišnje se objavi pedesetak knjiga. To što od tog broja tek jedna desetina piše aforizme vredne spomena, uopšte nije važno, važna je masovna produkcija i činjenica da  svi mi pišemo na manje više iste teme (korupcija, policija, vlast, vođa, sudstvo, siromaštvo…) i na iste podloške (izreke, poslovice, itd). U toj poplavi aforizama (koja je svakim danom sve  veća) skoro da je nemoguće izbeći „sudare ideja“ u kojima pre ili kasnije nečija originalnost nastrada.
Još je gora situacija sa pisanjem aforizama na aktuelne teme, tačnije reagovanje da dnevne događaje, što je takođe u opisu mog radnog mesta. Moj strah da u tim slučajevima ne ispadnem „druga ruka“ još je veći, ali je jednako opravdan, jer je i na tom polju konkurencija jeziva!
Na stranu  što svakodnevno moram da pazim da se ne podudarim sa „zvaničnom konkurencijom“ tipa Marko Somborac (Blic) ili Korax (Danas), na to sam se već navikao. Međutim, „opasnosti“ vrebaju sa raznih strana; fantastični momci iz Njuz neta na svaki događaj reaguju munjevito i neverovatno duhovito, a o anonimnim komentatorima vesti na internetu i o sve već broju kvalitetnih blogera da i ne govorim.
Šta tek reći i Fejsbuku i Tviteru! Izlazak na te dve društvene mreže u poslednje vreme satiričara može da baci u tešku depresiju kada vidi koliko tamo ima duhovitih zapažanja, ideja ili prosto rečeno – „dobrih fora“. Koliko mi se samo puta desilo da sam bio uveren kako sam smislio nešto krajnje originalno, a da posle samo nekoliko minuta  na tviteru shvatim da se neko pre mene već toga setio. Bukvalno svako ko danas ima računar ili android telefon može u roku od par  sekundi da „izbaci“ nešto zbog čega će moj aforizam (koji uzgreb budi rečeno izlazi tek sutradan)  postati krajnje deplasiran i „sumnjiv“. I ako vam je lakše, nije ovakva situacija samo sa aforizmima, primera radi danas samo u Kini više od milion ljudi crta karikature. Vreme „ovlašćenih“ satiričara i humorista odavno je iza nas, niko više nema monopol nad ovom „delatnošću“ i bukvalno svako je u mogućnosti da nam se umeša u zanat.
Postaje užasno naporna ta kreativna trka sa celim svetom…
Šta je, dakle, rešenje ovog problema?
Da se čovek isključi sa interneta, ne čita šta drugi pišu i stvara kao da je jedini satiričar na planeti? Ili da prestane da piše, jer ko ne piše ne može ni da „prepiše“?
Ne. Bojim se da za one koji nameravaju da ostanu u aforističarskim vodama i ovim hobijem/poslom se bave časno i uspešno, imam lošu vest: da bi ostali originalni i „svoji“ moraće da rade mnogo više i teže nego do sada. Moraće da pročitaju svih onih  pedesetak knjiga godišnje, da prate šta se dešava na internet portalima, forumima, fejsbuku, tviteru…(da, znam da to ume da bude mučno)  i pomire se sa činjenicom da pored njih u ovoj zemlji ima još ponekog duhovitog i pismenog.
U suprotnom im se lako može dogoditi da ih proglase površnim plagijatorima, a kada vam je jednom prikače ta etiketa se posle teško skida. To što niste znali da je neko pre vas napisao nešto slično, možda vas oslobađa krivice pred samim sobom, ali pred čitalačkom publikom ili zlonamernom konkurencijom – nimalo.
Da, dragi moji, zadnje je vreme došlo kada je i za pisanje aforizama postalo neophodno istraživati, čitati, izučavati istoriju kniževnosti i filozofije, proširivati vidike i van granica kafanskog stola.
Ali, takav je posao, ni ja ga ne volim.

p.s. I kad sve to uradite i napišete nešto originalno, duhovito, savršeno, šta je nagrada? Najveća nagrada je to  što će vas neko plagirati! 🙂

Bojan Ljubenović
www.bojanljubenovic.com

Comments

  1. Trideset godina slušam priču o slučanoj koincidenciji, o tome kako neki autori slučano liče jedni na druge. Liče kao jednojajčani blizanci. Ne pada mi n a pamet da pratim sveukupnu produkciju napisanoga, naškrabannoga, prepisanoga, ukradenoga ili onoga što „liči“. Ne želim da se štitim od lopova prepisivača, od njih se nije moguće zaštititi jer su u pitanju prevejani, podmukli „pisci“ svesni dometa svoga netalenta ali zato svesni i svoje dovitljivosti i dugih prstiju. „Pisac“ pa još i političar, levičar pa desničar „pesnik“ kompilator vazda je na stolu držao tridesetak zbirki pesama i iz svake ponešto štrpnuo. Kad god me pokrao mislio je da je uradio savršen zločin koji nikada neće biti otkriven. Na njegovu žalost rečenice, pesme, pasuse, aforizme koje mi je pokrao pre njega su pročitali moji anđeli čuvari, (prijatelji, književni kritičari, novinari, komšije, rođaci pa i neki mnogo poznati stranci, potom neki naši akademici i prijatelji pisci). Šta znači grupu na FB učiniti tajnom? Ne znači ništa ako je lopov zaposlen u „banci podataka“. Šta ako iznutra pokrade „testove“ pa ih rasproda „zvaničnim“ aforističarima. I na kraju jedan savet svim poštenim piscima, pesnicima, aforističarima i uopšte svim piskaralima i piščevićima. Kad nešto napišete, najpre pošaljite proverenim ljudima „kolekcionarima“ vaše književnosti, potom objavite na svim vama dostupnim grupama, novinama, medijima tad će morati da vas prepisuju više puta pa se može desiti da pogreše, baš vas briga podpisali su svoje ime.Ako ste pravi ne bojte se prepisivači će ličiti na vas a ne vi na njih. A da mnogi kraduckaju evidentno je.

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.