Zoran Djindjic, covek koji je hteo nesto da nam kaze

OVO JE TEKST KOJI SAM U „STATUSU“ PRE 9 GODINA OBJAVIO O ZORANU ĐINĐIĆU: 

Zoran Đinđić bio je Srbin, govorio je srpski, ali ga Srbi uopšte nisu razumeli. Sa svoje strane, on je njih razumeo savršeno ali mu nisu bili jasni. Visoku cenu ovog istorijskog nesporazuma srpski premijer platio je 12. marta prošle godine odjednom, a Srbi će je, kako stvari sada stoje, plaćati još zadugo. 
Razmere neshvatanja ličnosti i društvenog učinka Zorana Đinđića spoznao sam ponovo nedavno, kada neke svoje poznanike upoznao sa idejom da napravim knjigu Đinđićevih metafora. Prva reakcija bila je „odlično, biće to mnogo smešno!”. Bio sam zbunjen, jer mi ni na kraj pameti nije bilo da objavljujem humorističko štivo, a i glavni junak (bar javno) bio je sve samo ne naročito humorom obdaren čovek. Otkud onda ideja da su stavovi prvog demokratski izabranog srpskog premijera, čoveka koji je, verovatno, obavljao naozbiljniji posao u državi bili – smešni? U mesecima koji su sledili, čitajući preko tri i po hiljade Đinđićevih izjava, intervijua ili autorskih tekstova, došao sam do odgovora – Srbi Đinđića uopšte nisu slušali!
Decenijama naviknuto na frazere i demagoge srpsko političko uho dugo nije bilo sposobno da razebere frekvenciju glasa diplomca sa univerziteta u Kostanci, učenika Vermara i Habermasa. Ekvivalent minđuše u Đinđićevom mladalačkom uhu bio je pampur u uhu političke javnosti, pa su njegovi stavovi o preko potrebnom kolektivnom preobražaju i Srbiji kao modernoj evropskoj državi godinama ličili na vapaj očajnika u pustinji. Sam Đinđić dugo se mučio da prekine tu beskonačnu igru pamtomime sa prosečnim srpskim biračem i možemo samo pretpostaviti koliko mu je bilo teško da se sa filozofskih visina, bez padobrana, spusti među one čiji su mu glasovi očajnički bili potrebni ne bi li u svojoj misiji uspeo.
Da bi promenio Srbiju morao je najpre promeniti sebe. Izmenio je okruženje, frizuru, oblačenje, nastup u javnosti i na kraju retoriku. Prvi su ozbiljno počeli da ga shvataju njegovi politički protivnici, a to se najbolje videlo kroz napade u režimskim medijima koji mu, za razliku od drugih opoziconih lidera, nisu davali ni „metar fore”.

„Na medijski rat navikli smo se kao što se stanovnici tropskih krajeva navikavaju na komarce. Pravimo se da ga ne primećujemo,“

rekao je za NIN, 9. marta 1992. godine, možda i ne sluteći kolike će razmere opštenarodni lov na njega poprimiti kasnije. I kao što belac u NBA ligi ili profesionalnom boksu mora bar tri puta biti bolji od svog obojenog kolege da bi zaigrao u u prvom timu ili se popeo u ring u Atlantik sitiju, tako je i Đinđić morao biti tri puta ubedljiviji od prosečnog srpskog političara. Njegova retorika pretrpela je suštinske izmene, a sam Đinđić pridodao joj je i jedno tajno oružje – metaforu. Koliko je ovo oružje bilo delotvorno svedoče i novinski naslovi iz perioda devedesetih od koji je svaki treći parafraza neke od Zoranovih „stilskih vežbi”.
Zbog čega se doktor filozofije opredelio baš za ovaj vid opštenja sa javnošću i biračima? Zbog nesumnjive medijske atraktivnosti ili zbog toga što je znao sa kim ima posla? Tradicionalno niska stopa pismenosti u ovim krajevima zemljine kugle i potpuno nerazumevanje kuda se kreće savremeni svet, verovatno su sasvim dovoljan razlog, ali sumnjam da su i jedini. Svoje političke nade Zoran Đinđić nikada nije oslanjao na najgore, već uvek na one koji mogu „da izvuku kola iz blata”. Bez obzira na razloge, metaforu je koristio sve više, pa čak i onda kada je objašnjavao i najsloženije društvene procese:
“ Kraj komunizma sličan je zamrzivaču kome se isključi struja. Sve što je bilo zamrznuto postepeno je počelo da se topi i smrdi“.
ili
„Ono što mi danas imamo u Jugoslaviji jeste ukrštanje socijalističkog vampira iz prošlosti i uticaja koji su došli sa strane, iz sveta, kao posledica raspada komunizma“.

Presudan uticaj na njegovo govorništvo i kontakt sa biračima dogodio je tokom građanskih protesta 1996/97. godine, kada je iz večeri u veče bivao sve bolji i bolji, često u zasenak bacivši i „kralja ulica i trgova”. Naravno, i u tim govorima metafora je zauzimala centralno mesto, a Milošević je tih dana po prvi put nazvan „debeljuškastim mišem koji se krije u svojoj rupi na Dedinju”. Ne treba ni napominjati da je nekada najmoćniji čovek u Srbiji bio redovna meta Đinđićevih oratorskih bravura, a među mnogima vredi izdvojiti onu koju je 1998. godine izrekao novinaru Tajmsa:
„Milošević prema svom narodu ima odnos kao Taras Buljba prema svom sinu, kada kaže: „Ja sam ga rodio, ja ću ga i ubiti“!

Možda ne tako efektna ali dovoljno slikovita je i izjava kojom Đinđić pokušava da objasni prirodi Miloševićevih dobijenih bitaka ali izgubljenih ratova:

„Milošević je dribler koji ne ume da gleda prema golu. On dribluje svoju stativu. I u tom driblovanju on je srećan jer je navodno uspešan, jer je uspeo da predribluje, ali ne razmišlja o tome da li će dati gol i gde se gol nalazi“.

Đinđić je metaforu koristio i pokušavajući da objasni svetu položaj opozicije u autoritarnoj Srbiji , pa je novinaru Vremena 1999. godine poverio:
„Prvo pitanje za analitičare je kako je moguće da opozicija u Srbiji uopšte postoji. Kako je moguće da usred Sahare postoji oaza. A ne da kažu u toj oazi nema grožđa ili kivija“. 

Po okončanju bombardovanja NATO Đinđić o ovoj agresiji kaže:
Ponašali su se kao Milošević: „Hajde da skočim u vodu pa da vidim da li znam da plivam“.

Metafore se pokojni premijer nije odricao ni kada je u pitanju bilo međustranačko preganjanje. U nikad završenim debatama sa Demokratskom strankom Srbije oko strategije obaranja diktatorskog režima Đinđić u jednom trenutku kaže:
„DS je spremna i na dalje ustupke DSS. Daćemo im 20 odsto našeg članstva ako treba. DS je poslednja dva dana igrala ulogu lonca iz koga je svako uzimao da bi zadovoljio aspiracije“. 

Nesporazumi sa ovom strankom na intenzitetu dobijaju posle oktobarskih promena, a prirodu političkih koalicija lider Demokratske opozicije Srbije objašnjava rekavši :
Koalicija je kao jedan klub. Ne možete biti član kluba vegetarijanaca, a da u međuvremenu postanete ljudožder i da i dalje tvrdite da ste član.
Posebno je bio inspirisan pokušavajući da objasni svoj složeni odnos sa Vojislavom Koštunicom :

„Razlika između mene i Koštunice je kao razlika između poluprazne i polupune flaše. Imamo istu zemlju koju gledamo i kojoj želimo dobro: moj pristup je da je ta flaša polupuna i da ćemo je još godinama puniti; on smatra da je flaša poluprazna i da će za deset godina biti potpuno prazna, da to ne može da se spreči, da je to sudbina i da je za polupraznu flašu neko drugi kriv, da mi treba da vidimo ko je taj krivac“.

Posle svrgavanja Miloševića sa vlasti novopečeni premijer imao je novi problem. Kako pobedom opijenom narodu objasniti da to nije kraj, već samo početak puta ka boljoj Srbiji. Tada započinje njegov dvoboj sa učmalom, bezvoljnom, orjentalnom Srbijom, sa protivnikom koga ni mnogo jače sile od preduzimljivog pojedinca nisu uspele da pobede. Da je težine i neizvesnosti ishoda tog duela bio svestan svedoče sledeći citati :
„Moraćemo da se pojavimo kao hladan tuš, pri čemu će ljudima biti jasno da je bolje da se umiju hladnom vodom. Oni jednostavno moraju da znaju u kakvom nam se stanju nalazi država i tu nikakve bajke ne pomažu“. 

„Reforme izazivaju strah, bole, i nema te šećerne vodice koja će ublažiti taj bol“.

Pokušavajući da objasni društveni trenutak Đinđić ponovo pribegava metaforama
Nalazimo se u brodu punom vode i svi je moramo izbacivati i ploviti u istom smeru.
Bitku za reforme vodi na mnogo frontova, protiv apatičnih, sumnjičavih, nestrpljivih…

Pitanje je da li smo ostavili jednu nogu, kao rezervu, u 19-20. veku, pa samo čekamo, ako nam ovde ne bude dobro, da se tamo vratimo, ili smo konačno skočili u hladnu vodu i plivamo sa svim drugima. 

Neki ljudi nemaju utisak da su se stvari tako bitno promenile, kao što putnici na nekom tankeru ne primete kad on promeni malo smer, ali vide kad on stigne u neku drugu luku. Mi se sada krećemo ka tim sigurnijim lukama, a to pokazuju i reakcije važnih zemalja koje podržavaju naše reforme.

„Mi smo još u položaju onih koji su posekli šumu, pa posadili neke stabljičice i čude se što hlada nema. Brine li mene kao premijera što hlada nema? Brine. Radim li na tome da drveće poraste? Radim, ali ne može da poraste za godinu dana.“ 

Haški tribunal nosi kao kamen oko vrata, bezuspešno pokušavajući taj teret da podeli još sa nekim:
„Haški tribunal je kao vremenska prognoza: pošto ne možete da je promenite ostaje vam samo da se prilagodite.“

„Jasno je da moramo da delujemo, a ne samo da pričamo. Indijanci kažu: Ako moraš da progutaš žabu, onda ne smeš mnogo da je gledaš.“

Saveznike nema ni tamo gde bi ih morao imati:
“ U evropskim policijama kada pet kriminalaca sedne da pravi neki plan, dva doušnika iz policije su među njima, dok kod nas kada pet policajaca pravi plan, dva doušnika kriminalaca su među njima“.

a protivnika ima na pretek:
„Naravno da sumnjivih kapitalistima reforme ne odgovoraju. To je kao kada biste u jednoj prostoriji punoj slepih miševa upalili svetlo i pitali se da li očekujete da slepi miševi krenu panično da lete okolo. Jer, njima odgovara mrak. “

Ovu grandioznu bitku prosečni Srbin posmatra sa strane. Tek poneku metaforu zapamti ne bi li je u kafani citirao. Umetnička elita, pak, pravi novogodišnje programe i Đinđićeve imitatore čini zvezdama programa. Koalicioni partneri drže se sa strane.
Zbog toga je ova knjiga i nastala.
Da nas podseti na čoveka koji je hteo nešto da nam kaže.
Bojan Ljubenović

Zoran Đinđić o sebi: 

„Kad u sred noći upitate nekog u Srbiji: Zoran Đinđić? Reći će vam on je špijun. Ja sam izdajnik opšte prakse“. NIN, 2. mart 2000.

„U Srbiji čovek koji radi nešto, a ne samo priča, predstavlja prepreku. On uništava pravila igre. Pravila igre koja ovde važe su da čovek treba samo da priča i da ništa ne radi“. Tajms, 1997.

„Ja ne želim da vučem kola iz blata, a da posle toga budem kriv što je neko seo na ta kola i koči.“FONET, 28. avgust 2002.

„Svakoga dana govorim ljudima: ja sam lekar. Ne morate da me volite, ali treba da mi verujete da ću ovu operaciju profesionalno obaviti. Neće vam odjednom biti bolje, ali će zemlja ozdravit0″i. Sueddeutsche Zeitung, 29. novembar 2002.

„Nisam zadovoljan brzinom promena, jer kod nas u njih još nije uključen dovoljan broj ljudi. Mnogi se još ponašaju kao posmatrači u utakmici u kojoj sami učestvuju“. Politika, 19. jun 2002.

Knjiga „METAFORE dr ZORANA ĐINĐIĆA”
(Bojan Ljubenović, Mirjana Rašić, Slađana Maksimović, „Evropski pokret prijateljstva“, 2004.)

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.