Dragi moji,
svi ste čitali Defoovog „Robinzona Krusoa“ i sigurno se makar jednom zapitali koga biste sa sobom poveli na pusto ostrvo. I verovatno ste, kao i većina, za ostrvskog cimera poželeli ljubav svog života, neku filmsku zvezdu ili, u najgorem slučaju, zgodnu komšinicu iz ulaza do vašeg.
Međutim, kako ja verujem da boravak na pustom ostrvu nije ni nalik romantičnom odmoru, te da tamo čoveka samo teška nevolja može da nagna, moj odgovor na to pitanje daleko je racionalniji – ja bih pusto ostrvo poveo jednog Srbina!
Znam da vas je moj izbor iznenadio, pa ću pokušati da vam objasnim zašto je za svakog Robinzona idealno da njegov Petko bude baš Srbin.
Najpre, kad se čovek već nađe na tako neveselom mestu dobro mu dođe neko ko poznaje teren, a velike su šanse da je Srbin na pustom ostrvu već bio, jer nije ono bez razloga pusto.
Drugo, imati Srbina na pustom ostrvu znači imati čoveka sa iskustvom, jer ne postoji taj brodolom koji njega može da iznenadi. Srbi su već toliko brodoloma preturili preko glave da im jedna potonula lađa manje ili više ne znači ništa, oni su na pustom ostrvu kao kod kuće.
Dalje, Srbina ne treba dugo ubeđivati da na pusto ostrvo pođe, dovoljno mu je samo reći da je plaža blizu, a da se ležaljke ne naplaćuju. Srbin na letovanju i onako jede samo jednom dnevno, smeštaj traži tek kad na more stigne, a pijaću vodu ne kuša iz principa. Na ostrvu može da ostane koliko god hoće jer ima slobodnog vremena na pretek, a ako je kojim čudom zaposlen, sigurno ima koji dan odmora od prošle godine, kao što ga svaki Srbin ima.
Kad je smeštaj u pitanju, opet je Srbin dragocen, čuje li samo da za gradnju na pustom ostrvu ne treba građevinska dozvola, preko noći će na sred plaže sagraditi kuću i lokal pride, prvu špilju adaptiraće u kafić, a pećinu u mansardu. Srbinu krova nad glavom nikad dovoljno, jedno će sve to biti legalizovano i prodato za lepe pare…
Ispostavi li se, pak, da pusto ostrvo i nije baš tako pusto, već da na njemu živi još neko, opet razloga za brigu nema. Moj će se Petko sa domorocima očas posla sprijateljiti, verovatno će među njima naći i nekog s kim je služio vojsku ili se potukao na utakmici, sve u svemu burazeri će se do kraja dana izvesno okumiti, a već sutradan Srbin će od svog kuma pozajmiti sve što nam treba.
Natera li nas nužda da krenemo u lov, ko će mi više valjati od Srbina, koji u zadnjem džepu vazda ima kakav bodež ili kratež, zlu ne trebalo.
Opet, odlučim li da pišem dnevnik, kao što je na pustom ostrvu običaj i red, i tu će mi moj posilni pomoći. Srbi prosto obožavaju da pišu dnevnike i memoare, nema Srbina koji ne ume najlepšim bojama naslikati sebe u nevolji, a naći će valjda koju lepu reč i za mene.
I na kraju ono najvažnije, siguran sam da ću se uz pomoć mog Srbina sa pustog ostrva lako izbaviti. Ne zato što on i na pustom ostrvu ima bar dva mobilna telefona, (ima ih izvesno, ali ni na jednom nema kredita), već zbog toga što će njega kad-tad neko doći da potraži. Ili poverioci, ili policija ili supruga, a najverovatnije svi zajedno.
Tako će meni boravak na pustom ostrvu ipak ostati u lepoj uspomeni, a jedin nedostatak ovog cimerluka bio bi što do samog kraja ne bih znao ko je tu Robinzon, a ko Petko.
Vaš
Bojan Ljubenović
Speak Your Mind