Pisma iz Srbije (101) – Srpska svadba (1. deo)

Dragi moji,
ovog vikenda bio sam gost na jednoj srpskoj svadbi. Za stranca poput mene to ne samo da je velika čast već i nezaboravan događaj.
Pripreme za svadbu u Srbiji počinju onog trenutka kada mlada ostane trudna. Do tog momenta i mladić i njegova izabranica, baš kao i njihovi roditelji, imaju određene sumnje u kvalitet te veze i brak koji bi se iz nje mogao izroditi, ali onog jutra kada test za trudnoću poprimi (ne)željenu boju sve sumnje padaju u vodu i postaje jasno da su deca kao stvorena jedno za drugo i da bolju priliku ni u snu nisu mogla naći. To što je budući mladoženja već pet godina zaglavljen na četvrtoj godini prava, a mlada isto toliko na Birou za zapošljavanje, postaje potpuno nevažno i pripreme za svadbu kreću punom parom.
Budući mladenci kategorični su da, ako svadbe već mora biti, ona treba da skromna i moderna, sa par zvanica u opštini i nekoliko najboljih prijatelja na žurci u obližnjem kafiću, gde će uz prigodnu muziku obeležiti taj intimni čin. Na pamet im ne pada da u ovo vreme krize troše silne novce na glupavo veselje, uostalom radije bi ga iskoristili za kakvo romantično putovanje ili nezaboravni medeni mesec. Ili će biti tako, ili svadbe uopšte neće biti!
Njihovi roditelji ovaj zahtev smireno i sa razumevanjem saslušaju, pohvale skromnost i racionalnost svoje dece, a onda laganim pokretom iz zadnjeg džepa izvade već pripremljen preliminarni spisak svatova koji u tom trenutku broji 248 gostiju. Već letimičan pogled na požuteli papir mladencima otkrije da dve trećine zvanica uopšte ne poznaju, ali im roditelji gandijevski strpljivo obrazlože svako ime.
Njena mama je spisak stavila samo šesnaest svojih koleginica sa bivšeg posla, iako dragi Bog zna da je morala bar još toliko, a tata je pozvao tek dvadesetak poslovnih parnera i po dvojicu najboljih drugara iz vojske i sa radne akcije, ako se sad ne vide ko zna kad će im se sledeća prilika ukazati!
Njegovi, pak, roditelji nisu imali kud, iz zavičaja su pozvali celokupnu rodbinu, drugačije se nije moglo, gde su sve oni išli, red je da uzvrate i da im se uzvrati, mali i onako nije išao u vojsku, pa je svadba jedina šansa da se namire. Uostalom, sve su to fini ljudi, jes malo ruralni, al nema veze, po njih će, naravno, poslati autobus, u suprotnom bi ih policija nedelju dana po Beogradu skupljala.
Sve u svemu planirano je cirka 250 zvanica, ali neka se mladenici ništa ne brinu, slobodno i oni mogu da pozovu nekoga ako baš moraju. Kad je restoran u pitanju, i tu je već sve rešeno, kafana „Kod gazda Gavre“ dušu je dala za svadbe, kakve samo satenske stolice imaju, a o predjelu da se i ne govori. Prijatelji su već naručili prasetinu i jagnjetinu iz Jakova, biće pečenje prste da poližeš, a što je najbolje od svega gazda Gavra ima i svoju muziku, pevaljka je k’o grom!
Oko kumova isto nema glava da boli, mladoženjin kum je već obavešten, pristao je da dođe iz sela, staro kumstvo se ne odbija, veliki je to laf, ženik će biti oduševljen kad ga upozna. Stari svat je takođe obavešten, jest da je malo zadrt tip, al je obećao da neće mnogo da izvoljeva, tek par puta da istera običaj.
Sve drugo je prepušteno mladencima, mlada može da izabere venčanicu kakvu god želi, mada svekrva još u ormaru čuva onu sa svog venčanja, možda je glupo da se na ovu krizu daju pare za haljinu koja se jednom oblači. Burme isto neka izaberu sami, samo neka gledaju da budu kao što je ova tatina, evo već trideset godina je nosi, ni mrdnula nije.
E, tako, baš fino što smo se sve tako brzo dogovorili. Samo nek su deca zadovoljna, pa da se, zdravlje Bože, vidimo na svadbi!
Vaš
Bojan Ljubenović