Pisma iz Srbije (102) – Srpska svadba (2. deo)

Dragi moji,
kao što sam vam u prošlom pismu napomenuo prosečna srpska svadba sastoji se od niza interesantnih običaja, Na primer, običaj je da na dan venčanja mlada ustane pre svanuća, jer kod frizera ima zakazano u sam cik zore. Zašto je to tako, niko ne zna, ali se taj običaj generacijama prenosi sa frizera na frizera i sa mlade na mladu. Kad se promenjenog ličnog opisa otuda vrati, odmah je zaključavaju u devojačku sobu; jedni tvrde da je reč o čistom sujeverju, a drugi o čistoj predostrožnosti, mlada je od sabajle već toliko nervozna da je na slobodi opasna po okolinu.
Mladoženja, pak, svečani dan dočekuje znatno opuštenije, svež je i pun samopouzdanja, ali samo do trenutka dok ne pokuša da veže kravatu. Nosilac crne kravate prvog dana tek posle osmog pokušaja shvata da je to zamršena rabota, te panično u pomoć poziva svog oca, prekaljenog učesnika mnogih svadbi i proslava. Na njegov užas otac mu saopštava da je njegova mašna poslednji put vezana 1980. godine, na dan Titove sahrane, a da u međuvremenu samo zatezao i popuštao, te da pojma nema kako se to radi.
U tom stigne vreme za okupljanje svatova i polazak po mladu. U dvorištu sve šljašti od ladnih trajni, špicastih cipela i naočara za sunce. Običaj je da na čelu kolone bude barjaktar sa srpskom zastavom okrenutom naopačke, a da se mladenci voze u vozilu od najmanje tri hiljade kubika, koje stric gastarbajter specijalno za tu priliku doveze iz Nemačke.
Ispred mladine zgrade čeka ih jednako svečan skup ladnih trajni, špicastih cipela i naočara za sunce. Neko vreme se dve familije odmeravaju kao bokseri pred meč za titulu svetskog šampiona, a onda na scenu stupa mladoženja vadeći iz džepa niklovani „kolt 45“ i pogledom tražeći jabuku koju bi da rascepa načetvoro. U tom trenutku potrebno je mnogo veštine i takta da se mladom Prljavom Hariju objasni da se mladin stan nalazi na šestom spratu, a da projektant nije predvideo odgovarajuće mesto za ispunjavanje ove viteške obaveze.
Revoltiran, mladoženja tada ispucava čitavo burence u nedužno nebo a onda odlučnim korakom kreće po svoju draganu. Običaj, međutim, nalaže da ga ispred vrata sačeka mladin brat kako bi mu po razumnoj ceni „prodao“ svoju sestru. Ali, avaj, često se desi da kupac i prodavac nemaju isti pojam o razumnom; mladoženja misli da je već samom ženidbom mladinu familiju dosta zadužio, dočim mlađano šure smatra da njegova sestra vredi barem koliko jedno letovanje u Pefkohoriju.
Kupoprodajni ugovor ipak na kraju bude sklopljen, pa mlada u suzama napušta roditeljski dom, koji neće videti sve do sutra popodne. Svadbena kolona se potom kreće put matičara, ali će na cilj stići samo najveštiji, ostali će u potrazi za opštinom i parkingom propustiti čitavu recitaciju svadbarice Duška Radovića i par doskočica duhovitog svata pride. Najzanimljiviji momenat biće kada mladencima kum saopšti da nije poneo ličnu kartu, jer nije znao da treba, a i šta će mu kad njega ovde svi poznaju. Onog trenutka kada mladecni svojom slobodnom voljom kažu „DA“, a mlada pristane da uzme muževljevo prezime, mladoženja će dobiti aplauz na otvorenoj sceni.
Iz opštine se prelazi u crkvu, gde obred venčanja ume da traje duže nego neki brakovi, a potom se u porti pristupa fotografisanju i bacanju bidermajera. S obzirom da je taj obred regularan koliko i srpsko fudbalsko prvenstvo, buket uvek uhvati mladina sestra od tetke, što je fakultet završila još pre osam godina, a nesrećnica još momka nema. Jest’ da joj je ovo trinaesti bidermajer koji je u poslednje tri godine na svadbama uhvatila, al’ ne mora da znači da je i baksuzni.
Svadbena povorka potom se upućuje ka restoranu, gde pravo veselje tek počinje.
Vaš
Bojan Ljubenović

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.