Priče

(Iz knjige „Triput sečem i opet kratko“)

Rezervacija

Bio sam malo nesiguran kad sam stigao na red ispred šaltera gradskog pogrebnog preduzeća.
– Želim da sahranim svoju mladost – rekoh. – Zašao sam u ozbiljne godine, a mladost mi već predstavlja teret. Želim da je se rešim.
– Nema problema – službenik je sa razumevanjem klimnuo glavom. – Hoćete li zasebno grobno mesto ili ćete je sahraniti u masovnu grobnicu?
– Zar postoji masovna grobnica?
– Da, od pre nekoliko godina. Znatno je jeftinije.
– Ja bih ipak zasebno mesto.
Službenik me je nekoliko trenutaka gledao ispitivački.
– Uzalud bacate novac. Vi ste profil čoveka čija bi se mladost odlično osećala u masovnoj grobnici.
Bio sam malo iznerviran.
– A kakav sam ja to profil?
Osmehnuo se samouvereno.
– Recite mi, zar niste rođeni u skromnoj radničko-službeničkoj porodici srednje klase, koja se tokom poslednje dve decenije rasula i propala.
– Mislite na moju porodicu ili na srednju klasu?
– I na jedno i na drugo.
Počešah se iza uva.
– Delimično ste u pravu – priznadoh.
– Živeli ste u velikoj, lepoj državi koja se takođe raspala, a slično se dogodilo i s njenim naslednicama?
– Da…
– Kao mali ste želeli da naučite da svirate neki instrument ali nikada to niste učinili?
– Pogodili ste, gitaru!
– Navijali ste za klub koji je jednom bio šampion sveta, a danas je trećerazredna fudbalska prćija?
– Tačno – rekoh gorko.
– S početka višestranačja u Srbiji svim srcem ste se zalagali za demokratiju, rizikovali život u borbi protiv diktatorskog režima, a danas mislite da su i vlast i opozicija samo gomila prevaranata kojima je jedini cilj da napune svoje džepove?
– Nego šta!
– Samo pukim slučajem preživeli ste bombardovanje i ratove?
– Nemojte me podsećati…
– Radili ste u nekada moćnoj državnoj firmi, koja je u međuvremenu propala. Posle privatizacije niste dobili ni cvonjka!
– Jeste, majku im…!
– Slavite slavu, ali ne verujete u Boga. O popovima mislite slično kao i o političarima?
– Pa dobro sad…
– Oženjeni ste, ali niste sigurni da vas žena voli. Deca vas ne poštuju koliko zaslužujete?
– Da…
– Pojma nemate hoćete li dočekati penziju i da li ćete u starosti imati od čega da živite?
– Tačno.
Službenik me je kroz šaltersko staklo podsmešljivo gledao.
– Jesam li vam rekao da se uklapate u profil? Dakle, da rezervišem u masovnoj grobnici?
– Rezervišite – rekoh konačno i krenuh prema izlazu.
Posle nekoliko metara nešto mi pade ne pamet. Vratih se do šaltera.
– Izvinite, a koliko je mesta planirano u toj masovnoj grobnici?
Službenik nije podizao pogled.
– Prema poslednjem popisu, oko sedam i po miliona.

Javna ličnost

Ispričaću vam kako sam zamalo postao javna ličnost. Jednog jutra mi je zazvonio telefon.
– Dobar dan, gospodine – začuo sam prijatan ženski glas. – Ovde agencija za proizvodnju javnih ličnosti. Imate li minut vremana?
– Da, ali ja nikada nisam čuo za vas.
– Mi smo nova agencija. Bavimo se stvaranjem novih javnih ličnosti u našoj zemlji. Nastupila je nestašica takvih osoba. Znate, sve je veći broj televizija, radija, tabloida, „stori-glori” časopisa, tržište prosto guta javne ličnosti pa su nam neophodna nova lica. Jeste li zainteresovani?
– Iskreno, ne znam – rekao sam. – Mislim da ja nisam baš najpogodnija osoba za javnu ličnost.
– Nemojte sumnjati u sebe, gospodine – rekla je umirujuće moja sagovornica. – Dosadašnje iskustvo nas je naučilo da u našoj zemlji skoro svako može postati poznat.        Postaviću vam nekoliko pitanja pa ćete se uveriti. Kako se zovete?
– Mislim da zaista gubite vreme. Zovem se Petar Filipović.
– Hm, prilično obično ime – reče žena. – Imate li neki nadimak? Lepi Pera, Kobra, Munja ili tako nešto?
– Ne, zovu me prosto Fića – objasnio sam.
– Dobro, to se da srediti. A čime se bavite?
– Saradnik sam u naučnom institutu.
– Nešto u vezi sa nuklearnim oružjem, raketama, kloniranjem?
– Ne, bavim se poljoprivedom.
– Šteta. Imate li kakvih talenata. Svirate li, pevate, pišete?
– Nažalost, za muziku nemam talenta, ali povremeno pišem.
– Odlično – obradova se moja sagovornica. – Šta pišete, krimi, ljubavne, erotske romane?
– Ne, objavio sam dve knjige u vezi sa unapređenjem stočarstva.
– Uh – razočarano je uzdahnula. – Probaćemo drugim putem. Kakvo vam je bračno stanje?
– Oženjen sam.
– Imate li možda nameru da se razvedete?
– Šta vam pada na pamet, pa imam dvoje dece!
– Nemojte se uzbuđivati, neki spektakularni razvod bio bi sam odlična ulaznica u javni život. Da nemate možda ljubavnicu?
– Zar ne mislite da ste malo indiskretni – pitao sam iznervirano. – Ne, nemam ljubavnicu!
– Ako želite da postanete javna ličnost, morate se navići na indiskretnost – objasnila mi je žena mirno i nastavila ispitivanje. – Imate li običaj da javno vređate svoje prijatelje, kolege, komšije?
– Nemam.
– A da se napijete na javnom mestu, možda i potučete s nekim?
– Kad sam bio mlađi da, sada nikako!
– Da se u javnosti pojavljujete opskurno obučeni?
– Ne.
– Član ste neke političke partije?
– Ne.
– Bili ste u zatvoru ili tek treba da idete?
– Sačuvaj Bože – prekrstih se.
– Vi ste baš težak slučaj – promrmljala je. – Jeste li zainteresovani za učešće u nekom od rijaliti šou programa? Znate ono kad odete od kuće na tri meseca, pa vas zatvore u neki studio gde onda dubite na glavi, oblačite se u žensku odeću, pevate i plačete pred kamerama i izvodite razne druge ludorije.
– Ne pada mi na pamet da glumim pajaca – rekao sam.
– Vi onda, gospodine, ne shvatate prirodu javne ličnosti. Imam samo još dva pitanja. Da li biste bili voljni da u svoju kuću primate novinarsku ekipu da vam zaviruje u spavaću sobu, kupatilo, plakare, špajz, pa posle sve to objave na srednjim stranama u punom koloru?
– Ni u ludilu. Meni je privatnost najvažnija.
– Bojim se da će u tom slučaju moje poslednje pitanje biti bespredmetno.
– O čemu je reč – bio sam radoznao.
– Mislila sam ako slučajno negde imate neki amaterski video-snimak vas i vaše žene kako vodite ljubav. Kakav bi vam to adut za javni život bio, niste ni svesni. Odmah biste dospeli na naslovne strane.
Nisam verovao svojim ušima.
– Ne, gospođo, nemam takav snimak – rekao sam što sam mirnije mogao.
– Onda moram da vam kažem da ne ispunjavate nijedan uslov za javnu ličnost u Srbiji. Žao mi je što sam vam oduzela vreme, ali sada bar znate kriterijume, pa ako se nešto u vašem životu promeni, javite nam se…

– Hoću – obećao sam i spustio slušalicu.

Duel

Prvo sam samo štrcnuo kroz zube u njegovom pravcu. Onako mangupski, kako smo kao klinci učili na selu. Pokazalo se da ni on nije mačji kašalj, jer mi je odmah vratio istom merom. U redu, pomislio sam, sad ćeš druškane videti s kim si se uhvatio!
Prvom zgodnom prilikom pljuvačkom sam ga pogodio pravo u čelo! Salom se prolomio gromoglasan aplauz mojih navijača. To ga je malo poremetilo, ali se brzo pribrao. Već u narednom minutu osetio sam kako mi se njegova sliva niz obraz. Sada sam bio siguran da protiv sebe imam iskusnog protivnika. Krišom sam ispraznio levu nozdrvu i pogodio ga u desno oko! Nije to očekivao, razume se, pa se jedva snašao. Iskoristio sam to pa sam ispraznio i desnu nozdrvu i već u sledećem trenutku strefio ga u levi obraz. Moja publika vrištala je od zadovoljstva! Nekoliko minuta sam uživao u prednosti koju sam postigao.
Nažalost, ne zadugo jer osetih da mi se lepljiva masa sliva niz uho. Poklonici mog protivnika skočiše na noge i vrištanjem pozdraviše uspeh svog mezimca. Mnogo sam se iznervirao, na uši sam naročito ponosan, pa mu već u sledećoj minuti zalepih šlajmaricu posred nosa! Đubre izdajničko, nije ni trepnuo, mirno se obrisao, a potom mi uputi takvu pljuvačku da mi se u glavi zavrtelo. Ne treba ni da pominjem da je njegova publika uživala.

Iako sam sebe smatrao iskusnim borcem, sada sam već bio izvan sebe od besa. Uzdahnuo sam duboko, pokupio iz pluća godinama naslagan duvanski katran i beogradski smog i taman se spremio da mu uputim najgori šlajm koji je naša politička scena ikada videla, kada mi voditelj pruži ruku.

TV duel bio je završen.

Lek

Odlučnim korakom ušao sam u lekarsku ordinaciju.
– Doktore, došao sam da mi date lek za zaboravljanje.
Sedokosi lekar podigao je pogled ispod naočara.
– Mislite protiv zaboravnosti?
– Ne, mislim lek za zaboravnost. Hoću neke stvari da zaboravim. Tačnije, mnoge stvari.
– Nikada nisam čuo za takav slučaj – rekao je doktor. – Čime se bavite?
– Ja sam novinar.
– Pa zar novinari ne bi trebalo da imaju dobru memoriju?
– U principu da, ali to u mom slučaju nije tako.
– Kako to?
Seo sam na stolicu i približio se lekaru.
– Vidite, doktore, ja sam novinar na gradskoj rubrici našeg najtiražnijeg lista. U poslednje vreme imam strašan problem da napišem tekst.
– Zbog čega?
– Zbog moje proklete memorije! Ona mi je najveća prepreka!
– Ne razumem…
– Razumećete ako vam kažem da se već trideset godina bavim gradskim temama. Pamtim petnest poslednjih gradonačelnika i bezbroj gradskih funkcionera, akcija i manifestacija. Neke sam i sam inicirao.
– To je lepo – prošapta doktor.
– Đavola lepo! Zbog svega toga danas ni običan tekst ne mogu da napišem! Evo, juče sam bio na konferenciji za novinare na kojoj je novi gradonačelnik obelodanio svoju nameru da izgradi Operu. I o tome nisam mogao da napišem ni redak!
– Zašto?
– Zato što sam o tome pisao još pre dvadeset godina i još pre petnaest godina i još pre deset godina! Iz istog razloga ne mogu više da pišem ni o novim mostovima preko Save i Dunava, kandidaturi našeg grada za Olimpijadu, trkalištu za Formulu 1, brzim prugama, borbi protiv korupcije, kriminala, građevinske mafije…
– Nije valjda tako strašno?
– Jeste, doktore, još je i gore. Da samo vidite s kakvim oduševljenjem mladi novinari, koji ništa od ovoga ne pamte, pišu o tim temama! S kakvim elanom, poletom i poverenjem slušaju obećanja novih funkcionera! Jedna koleginica juče samo što nije pala u trans kada je čula za ideju o spuštanju Beograda na obale reka. A ja sedim sa strane, grickam nokte i sećam se kako sam ista ta obećanja slušao pre dvadeset ili trideset godina. I znate šta, nijedno nije ispunjeno! Sve je bila jedna velika prodaja magle!
– U pravu ste…
– Šta mi vredi što sam u pravu kad ne mogu više da pišem. Izgubiću posao, doktore! U ovom gradu nikome više ne trebaju novinari s dobrim pamćenjem!
Doktor me je dugo posmatrao, a onda uzeo blokčić s receptima.
– Ubedili ste me – rekao je na kraju. –  Prepisaću vam ovaj novi lek za gubitak pamćenja. Ali nemojte misliti da ja kao lekar ne pamtim bar deset najavljenih reformi zdravstva koje su isto tako neslavno završile.
– Jeste, ali vi o tome ne morate da pišete – rekao sam.
– Da, to je moja sreća – složio se doktor i pružio mi recept.
Popio sam čitavu kutiju lekova i odmah osetio promenu. Sad pišem kao preporođen.
I jedva čekam da počne gradnja metroa u Beogradu.

 Kriza

Ministar finansija užurbano je ušao u kabinet predsednika Vlade Srbije.
– Gospodine premijeru moram da vas izvestim o razmerama svetske finansijske krize.
– O čemu? – upitao je premijer ne dižući poged sa novina.
– O finansijskom kolapsu svetskih berzi i multinacionalnih osiguravajućih kompanija…
– Da, da, čuo sam nešto o tome. Jel’ to bilo sinoć na Dnevniku?
Ministar finansija klimnu glavom.
– Jeste, odmah posle izveštaja o onom teniskom turniru.
– Tačno! Znam da mi je od nekud poznato! I, šta sad ti hoćeš?
– Dužnost mi je da vam kažem da je njujorška berza bankrotirala, a da slična sudbina očekuje i berze u Londonu i Šangaju.
– Ma, jel’ moguće! – iznenadi se premijer Srbije – Zaigrala mečka i pred njihovom kućom, a?
– Jeste, gospodine, ali se plašim da se neće na tome završiti. Rusija trpi gubitke iz minuta u minut, a japanski premijer jutros je izvršio samoubistvo zbog sloma tamošnjeg finansijskog sistema.
Srpski premijer se uozbiljio.
– Ti Japanci mnogo primaju stvari k srcu! Kad bih se ja ubijao svaki put kad nešto krene naopako šta bi od mene ostalo!

Ministar finansija se blago nakašljao.
– Pokušavam da vam kažem da postoji mogućnost da se svetska kriza prenese i na našu zemlju…
– A jel’? Kako to?
– Naš izvoz mogao bi biti ozbiljno ugrožen.
– Daj čoveče nemoj da me zajebavaš! Ti bar znaš da mi ništa ne izvozimo!
– U pravu ste… Ali može doći do obustave investicija u našu zemlju.

Premijer je skinuo naočare.
– Ministre, možeš li se, majke ti, setiti kad je neko ozbiljan investirao u našu zemlju?
– Iskreno, ne mogu – rekao je ministar finansija posle kraćeg razmišljanja – Ali kriza može dovesti do nerealnog kursa dinara prema evru.
– Kurs dinara prema evru već godinama je nerealan, pa šta nam fali! Šta još imaš?
– Na zapadu je došlo do propasti nekoliko veilikih banaka. Svojim štedišama su ostale dužne milione…

Premijer se nasmejao.
– Kod nas se to ne može dogoditi. Ovde građani duguju bankama milione!
– Jeste, ali Beogradska berza može biti ugrožena… – nije odustajao ministar finansija.
– Prvi put čujem da Beograd ima berzu – rekao je premijer. – Čime se oni bave?
– Trguju akcijama. Uglavnom propalih državnih preduzeća.
– Onda nema zime. Špekulanti nikad ne propadaju. Ima li još nešto?
– Inflacija…
– Za inflaciju ne brini. Dok je nama ovakvih statističara inflacija će uvek biti jednocifrena.
– To bi onda uglavnom bilo sve, ali…
– Nema ali!, presekao je premijer – Vidiš da je situacija pod kontrolom. A sad lepo idi i izdaj saopštenje za javnost da je naš finansijski sistem bezbedan. Da se narod ne sekira.
– Razumem, predsedniče, ministar je krenuo prema izlazu.
– I još nešto, dodao je premijer. – Kad si već pri olovci napiši i telegram čestitku našim teniserima. To nam je sada najvažnije!