Zašto sam opsovao na televiziji

njedan„Dobra psovka vredi više od hiljadu reči“, napisao sam pre par godina, ni ne sluteći da ću ovu  jeftinu mudroliju osetiti na svojoj koži jedne nedelje, zime gospodnje 2016. godine, posle gostovanja u jutarnjem programu jedne televizije, kojom prilikom sam iznenada,  sočno i prostački – opsovao.
Iznenadio sam tom prilikom sebe, nesrećnu voditeljku, kamermane, ali i većinu ljudi koji me poznaju, pa se već istog dana na mene obrušila lavina komentara, koja se kretala u rasponu od „kralju“ pa do „čoveče, šta ti je to trebalo“?!
– Nije bilo ni mesto ni vreme. – rekla mi je prekorno žena kada sam došao kući, i nisam mogao da se ne složim sa njom.
Zaista je tako. Pravo mesto i vreme  da glasno upitam „Koji je vama kurac?“, (jer to bila psovka koju sam izgovorio u jutarnjem programu televizije N1 na pitanje o odnosima u „regionu“, http://rs.n1info.com/a130755/Vesti/Bojan-Ljubenovic-u-Novom-danu.html), bilo je 25, 26  godina ranije.

„Koji je vama kurac?!“ trebalo je da pitam u leto 1990. ili kasno proleće 1991. godine, kada se grupa ludaka spremala da otpočne projekat pitomo nazvan „Razdruživanje Jugoslavije“, a u stvari krvavi pir neslućenih razmera koji je u crno zavio generacije ljudi.
Zajedno sa mnom to retoričko pitanje trebalo je da postavi još oko 22 miliona Jugoslovena, ali nije.  Ćutke smo odgledali  direktan prenos Četrnaestog kongresa SKJ (valjda jedini direktan prenos raspada jedne zemlje ikada), i čast izuzecima, nastavili da ćutimo.
„Koji je vama kurac?!“, trebalo je da pitamo pre nego je opalila prva puška u Sloveniji,  pre nego su hadezeovski neofašisti počeli da prodaju „čist hrvatski zrak“ u limenkama , pre nego su u  Srbiji formirane prve garde i dobrovoljački odredi, pre nego su na zagrebački aerodrom počeli da sleću ustaški veterani povratnici, pre nego su balvani počeli da postavljaju balvane…
Ali, nismo. Umesto toga prišivali smo šahovnice i kokarde na kape, kačili postere na šoferšajbne i bacali cveće pred tenkove.
A samo da se  nekoliko stotina hiljada normalnih ljudi okupilo u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Beogradu, Skoplju i Titogradu (a da jebe oca moralo je u onoj zemlji biti bar toliko normalnih), i Tuđmanu, Miloševiću, Kučanu, Izetbegoviću (nastavite niz), postavilo jednostavno pitanje „Koji je vama kurac?!“, možda bismo izbegli Vukovar, „Oluju“, „Srebrenicu“,  stotine hiljada smrti, spaljenih kuća, porušenih života.
Ali, nismo.
Ili da sam bar ja sam, ne čekajući te stotine hiljada ljudi, izašao na Trg republike i sa sobom poneo transparent sa tim pitanjem, možda bih nešto promenio. Grize me savest što nisam.
Da sam to uradio možda bih one jeseni 1991. godine otišao samo u vojsku, a ne i u rat, možda prve vojničke noći ne bih video kako u brčansku kasarnu dovoze mrtve i ranjene, možda u proleće 1992.  godine u Sarajevu ne bih sahranio četvoricu mučki napadnutih vojnika, od kojih nam je jedan umro pred  očima, možda me nikada HOS-ovci ne bi držali na nišanu raketnog bacača, možda ne bih video spaljenu Dobrinju, možda ne bih upoznao momke koji su nekoliko dana kasnije ubijeni u Dobrovoljačkoj ulici, možda mi na Lukavici Ratko Mladić ne bi držao govor, možda…
Ali nisam.

Pa zašto sam onda to pitanje postavio danas, 2016. godine?
Zato što se ništa nije promenilo.
Četvrt veka je prošlo, a ludilo još traje. Mržnja se sistematski širi i raspiruje, u Hrvatskoj se prave spiskovi  izdajnika, u Srbiji spiskovi stranih plaćenika, hrvatski neo- neo fašisti zastrašuju šačicu preostalih Srba, srBske partiJote na Fejbuku pucaju iz svih oružja, naručuju se  se balističke rakete, u Srebrenici kamenuju srpskog premijera, u Beogradu Šešelj pali hrvatsku zastavu, u Hrvatskoj Tompson okupi sto hiljada ljudi kad poželi…
U Drugom svetskom ratu Nemci su ovde  zverski pobili na hiljade ljudi, ali su već posle deset godina od završetka rata naši ljudi išli „na privremeni rad u Nemačku“, a Nemci letovali na Jadranu. A danas, dvadeset godina od Dejtonskog sporazuma,  u Hrvatskoj još postoji Ministarstvo branitelja! Odgledaš tri hrvatska Dnevnika i pomisliš da rat još traje, da je Kapetan Dragan na ulazu u Zagreb, a ne u zatvoru u Splitu.
To nije normalno. Nije normalno da mržnja bude državni projekat, da se oni koji u vreme rata nisu bili ni rođeni mrze kao da jesu, da se strasti ne stišavaju već rasplamsavaju.
Strah me onoga što vidim i što čujem.
Imam desetogodišnjeg sina i ne želim da mu jednoga dana neko utrapi pušku u ruke i pošalje ga u rat. Strah me je rata, jer znam šta  je rat.
Zato i poručujem, jebeni ludaci prestanite više!
Umuknite, zaćutite!
I ni na kraj pameti mi nije da ovim omalovažavam žrtve, niti tvrdim da zločini treba da se zaborave, ali zaboga, prestanite da u ime onih koji su nevini stradali pre 70 ili 20 godine, mržnjom trujete generacije koje sa tim nemaju nikakve veze. U suprotnom, nikada nećemo izaći iz  rovova, krvavi balkanski krug se nikada neće zatvoriti, a prošlost će nam pojesti budućnost.
Razmislite, za čiji račun da opet krvavimo gaće? Za račun onih koji su u ratu razmenjivali šleper nafte za šleper cigareta, a posle rata pokupovali fabrike i televizije i zabranili da ih pitamo za prvi milion? Za račun profesionalnih patriota i domoljubnih profitera, onih koji parazitiraju na mržnji i kojima je sve što je normalno i ljudsko strano?  Nije njima stalo ni do Jasenovca, ni do Blajburga, ni do unesrećenih u Vukovaru, ni u „Oluji“, jedini do kojih im je stalo su oni sami. Takvi kakvi su u iole normalnom društvu nemaju šta da traže, pa čine sve da do normalizacije ne dođe…
Zbog svega toga  sam u ono nedeljno jutro, uživo na televiziji, na čistom srpskohrvatskom jeziku upitao: „Koji je vama kurac?“.
Bolje ikad nego nikad.

Bojan Ljubenović

Comments

  1. Rajkonen says:

    Zato što srljamo tamo gde se pogube svi, ne samo mi, a bude nam malo lakše kad upotrebimo psovke kao izduvni ventil, makar i na kratko.

  2. U JNA sam otišao septembra 1989. Činjenica da odlazim u Sarajevo izgledala mi je kao „pun pogodak“. Obožavao sam ovaj grad, njegov rokenrol, novi primitivizam, „Top listu nadrealista“. Njegovu bajkovitost, mešavinu kultura, vera i običaja.

    A onda je došlo ZLO…za sve normalne ljude na prostoru nekadašnje zajedničke nam države.

    https://knjazpress.wordpress.com/2015/08/01/bese-nekad/

  3. Radmila says:

    Kod nas su TV programi inace „rezervisani“za psovke pa u cemu je problem.?

  4. Divna says:

    Bravo Bojane, sve si lepo rekao. Pozdrav od bivse koleginice??

  5. Revizor says:

    Lepo ste sve to napisali, ali naivno. Kao kada je Raskovic hteo Gandijevski mars da organizuje u Hrvatskoj dok su na sve strane odjekivale ustaske budilice i ostrile se kame. Koji je vama kurac. (na ovoj tastaturi nemam znak pitanja, samo usklika!) Koji je vama kurac pa izjednacavate onako titovski da su sve strane jednako krive, vama je isto kada Seselj upali hrvatsku zastavu a Tompson okupi 100.000 Hrvata i peva o klanju Srba! E pa nece da bude! Vama su isti oni koji su rusili Jugoslaviju i pripremali klanicu i oni koji su hteli da je odbrane od takvih. Hajde malo razmislite.

  6. lik iz nemog filma says:

    Apsolutno tacno mnogo nas se kaje sto tada nismo reagovali,mozda bi ovo ludilo bilo izbegnuto.
    Ipak ekspresni raspad Jugoslavije nije potekao samo od nas koji smo u njoj ziveli,bilo je tu i uvoza sa strane.I danas posle toliko godina kad cujem Hej Sloveni najezim se,prokletnici su mi ukrali domovinu…

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.