Pisma iz Srbije (91) – Kosovo

Dragi moji, 

čovek u Srbiji može živeti mnogo godina, a da mu neke stvari ni za nijansu ne budu jasnije nego onda kada je prvi put došao. Jedna od njih je i Kosovo. Dugo već želim da vam napišem koji redak o tome, ali se nisam usuđivao jer Kosovo je za mene kao stranca velika enigma. Međutim, kako je u Srbiji običaj da se najviše priča o onome o čemu se najmanje zna, tako vam i ja šaljem ovo pismo.
Dakle, ako sam dobro razumeo, Kosovo je južna srpska pokrajina koja uživa najviši stepen autonomije na svetu. Autonomija je tolika da je Kosovo međunarodno priznata država. Istina, Kosovo u Ujedinjenim nacijama još nema svoju stolicu, pa je zato primorano da mnogima sedi u krilu. Americi i Nemačkoj naročito.
Srbija se ne graniči sa Kosovom, ali se Kosovo graniči sa Srbijom. Na jugu Srbije većinski žive Albanci, a na severu Kosova većinski žive Srbi. Ono što je za Srbiju jug Srbije, to je za Kosovo sever Kosova.
Na Kosovu većinski žive Albanci i Srbi. Tačnije, Albanci žive većinski, a Srbi manjinski. Albanci žive, a Srbi izumiru. Albanaca ima deset puta više nego Srba. To je zato što su Albanci na Kosovu pravili decu, a Srbi manastire. I Srbi i Albanci smatraju da ovih drugih ima više nego što je Kosovu potrebno. Zato se svakih pola veka pobiju, trudeći se da brojčano stanje protivničke strane svedu na optimalni nivo – ako je moguće na nulu.
Kosovo je multietničko društvo u kome ravnopravno žive Albanci, Amerikanci, Nemci, Holanđani, Britanci, Kanađani i ostali. Srbima na Kosovu zagarantovana su sva ljudska prava, a naročito pravo na slobodu kretanja. U svako doba mogu slobodno da se odsele u Srbiju. Mir na Kosovu održavaju strani posmatrači. Kad god tamo izgori neka kuća ili crkva stoički posmatraju.
Preko Kosova vode važni međunarodni putevi. Na primer, da bi stigla do Evropske unije Srbija ne može da zaobiđe Kosovo. S druge strane, put do Velike Albanije takođe vodi preko Kosova. Ugledni trgovci iz Afganistana i Turske na putu ka Zapadnoj Evropi obavezno svrate na Kosovo.
Kosovo je obiluje rudnim bogatstvima. Posebno je bogato osiromašenim uranijumom. Nema Srbina, ni Albanca koji u svom dvorištu ili u telu nema bar malo ove retke rude.
Za svakog Srbina Kosovo je sveta zemlja i najskuplja srpska reč. Zato je Albancima prodaju po najvišoj mogućoj ceni. Ima i Srba koji svoju zemlju uporno odbijaju da prodaju. Takvi žive u enklavama. Enklave su mesta gde svi građani žive u kućnom pritvoru.
Neki srpski političari kažu da je Kosovo srce Srbije. Drugi, pak, tvrde da nije srce, već slepo crevo. Njihove albanske kolege ne mare za to ko je upravu, već traže transplantaciju organa. Ali, Srbi ne daju. Kosovo je neophodno i jednima i drugima. Kao brana, kao zaklon, kao strašilo. Kosovo je veliki kandar na kome se meri patriotizam. Nema Srbina ili Albanca koji se na tom kantaru nije izmerio.
Srbija nikada neće priznati Kosovo. Samo, nikada nikada nije bilo bliže nego sada. Vaš
Bojan Ljubenović

Comments

  1. E.P. says:

    Fantastican tekst!

  2. nina says:

    http://www.bojanljubenovic.com/aktuelno/pisma-iz-srbije-na-pozorisnim-daskama/
    autor je Bojan Ljubenovic, a ovo je 54. pismo u njegovoj knjizi

Ostavite odgovor na nina Odustani od odgovora

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.