Pisma iz Srbije (86) – Prisluškivanje

Dragi moji,
rizikujući da pomislite da sam paranoičan moram vam nešto reći. Mislim da me u Srbiji prisluškuju i prate! Znam da zvuči uvrnuto, jer ko sam, zaboga, ja da bi me neko špijunirao, ali uveravam vas da ne preterujem. Isuviše sam već dokaza prikupio da bi sve to bile obične slučajnosti.
Sve je krenulo od sitnica. Na primer, u petak popodneprimim platu i taman pomislim da je vreme da sebe obradujem nekim poklonom, kad neko zvoni na vratima. Otvorim, a tamo sam ispruženom rukom stoji gazdarica, traži zaostale kirije i kaže da zna da imam novac. Normalno, od poklona ništa.
Sledeći put, pak, do kasno u noć zaglavim u kafani, u povratku se pažljivo popnem do svog stana, pazim da me niko ne vidi, i mislim sve je u redu, kad ujutru opet zvono. Dobauljam do vrata, a tamo predsednik kućnog saveta protestuje što sam noćas puzao uz stepenice, kakav to, dođavola, primer dajem mlađima! Pretpostavljate da sam morao da se selim.
U sasvim drugom kraju grada uselim se u novi stan, ne prođe ni tri dana ispred lifta me zaustavi komšinica. Kaže da zna dam sam stranac, da sam neoženjen i da me je devojka juče ostavila, a ona, eto, baš ima sestričinu za udaju, vredna i lepa, al’ ko i ja nesrećna u ljubavi pa ako sam zainteresovan…Glavom bez obzira strčim niz stepenice!
I tako još sijaset slučajeva. Uveče dobijem neki sitniš na kladionici, a već ujutru me pola komšiluka tapše po ramenu i traži da častim. Pošaljem SMS koleginici iz kadrovske, cela firma počinje da se sprema za svadbu, mejlom apliciram za novi posao, poštar mi traži muštuluk.
Na kraju odlučim da svoje sumnje poverim kolegi s posla.
– Nije to ništa čudno, reče mi on mirno. – Mene prisluškuju već godinama.
– Zaista?, začudih se. – Kako znaš?
– Ih, kako! Čim ja nešto odlučim oni se potrude da me osujete. Život hoće da mi unište!
– Jel moguće?
– Nego šta! Uzmem kredit u švajcarskim francima, mislim stabilna valuta, a on već sutradan poludi! Rešim da prodam stan, a oni odmah srozaju cenu nekretnina. Čiju god da sam deonicu na berzi kupio, ta firma je ekspresno propala! Petnaest godina igram loto i nikad ništa nisam dobio. Jedan jedini put zakasnim na posao, šef baš tad našao da porani! Misliš da je sve to slučajnost?
Rešim da o tome porazgovaram i sa drugarom s fudbala.
– Ne samo da me prisluškuju, nego me i prate, reče on osvrćući se.
– I tebe?
– Naravno, ja sam im glavna meta! Četiri stranke sam promenio, u koju god da se učlanim ona se rapadne! Kojim ja putem krenem u grad tu se stvori najveća gužva! Onu malu plavušu iz butika prvi put izvedem u bioskop, a ispred se nacrta moja žena! Napišem anonimno pismo protiv direktora, on od tada samo reži na mene, tačno zna da sam ja. Treba li ti još neki dokaz?
Razgovarao sam još nekolicinom prijatelja i šokirao se. Sve do jednog neko nadgleda! Novinare, pisce, metalostrugare, čak i poslastičare! Niko ne zna ko to radi, ali je kao dan jasno da radi.
Predložio sam da odemo u policiju, ali se svi samo nasmejaše. Kažu da policiju najviše špijuniraju. Koga god policija hoće da uhapsi taj postane ministar ili bar poslanik.
Taman sam mislio da se žalim predesedniku, kad sinoć na vestima čujem da i njega prisluškuju. Pa sad recite da ja umišljam!

Vaš
Bojan Ljubenović

 

Speak Your Mind

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.