Srbin u Njujorku (satirični putopis)

Svaki čovek ima neku listu životnih želja pa tako i ja, još u svojoj mladoj dobi zamaštario sam da igram na Marakani,( ispunjeno), objavim knjigu (ispunjeno), imam dete (prebačena norma),  kresn…( dobro to sad nije važno, a nije ni ispunjeno), kao i da neizostavno posetim Njujork, zadnja pošta S.A.D. Zašto baš Njujork, a ne štatijaznam London ili Tbilisi, pojma nemam, ali me nešto oduvek privlačilo njemu, jesu li to filmovi ili knjige, ili je Frenk Sinatra, đavo bi ga znao, no vazda sam bio ubeđen da je Velika Jabuka  centar sveta i da ja tu varoš jednom moram omirisati i videti.
Pred svakom maštarijom stoje prepreke, a pred ovom mojom dugo godina bile su baš goleme, najpre nepravedene i ničim izazvane sankcije usled kojih niko ko nije turbo folk pevač ili lice s poternice nije mogao dobiti inostranu vizu, a potom i cena avionske karte koja je za moje hronično skromno imovno stanje bila vrtoglavo visoka.
No, mic po mic, stvari krenuše na moju vodenicu, najpre nam ukinuše sankcije i uvedoše vizne olakšice, a pre pet-šest godina u Njujorku se trajno nastaniše moja sestričina i njen tadašnji momak, oboje sveži diplomci na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu,  (diplomirali u istom danu, bio sam im na diplomskom, ništa ih nisam razumeo, ali su ćevapi bili odlični),  što umnogome podgreja moje nade da ako jednoga dana pređem „baru“ neću morati da plaćam smeštaj, hranu i boravišnu taksu. Mladim migrantima u Njujorku lepo je krenulo, prvom prilikom venčali su se u Las Vegasu, (lično sam u ranim jutarnjim časovima direktno pratio venčanje putem interneta, nikad na svadbi jeftnije nisam prošao), a pre dve godine dobili su i sina Vuka, kome ja ni kriv ni dužan ispadoh deda (moji stariji prijatelji na FB setiće da sam o tome već pisao, tačnije hvalio se i kukumavčio).
Elem, sve je teklo da ne može biti lepše, u međuvremenu je i cena povratne avionske karte pala na razumnih 500-600 evra, a izdejstvovao sam i pristanak svojih rođaka da ih posetim (kad nekome tokom razgovora sedamnaest puta pomenete da vam je životna želja da posetite grad u kome živi, njemu ništa drugo ne preostaje nego da vas pozove u goste), ostalo je još samo da mi neke pare padnu s neba pa da krenem na put.
Nisu mi pale s neba već iz Zrenjanina, naime tamošnji istaknuti glumac Jovica Jašin bio se dokopao moje knjige „Pisma iz Srbije“ i od nje sačinio monodramu „Ima jedna zemlja“ , koliko ištem na ime autorskih prava pita Jovica, ja momentalno izračunam koliko će me koštati karta do Njujorka i ukalkulišem džeparac, toliko i toliko, važi, kaže on, pogodismo se u dve reči i eto pade još jedna prepreka ka mom, umalo ne rekoh hiljadugodišnjem snu!
Da ću na put po svoj prilici krenuti sam,  svojoj ženi saopštio sam obazrivo da obazrivije ne može biti, „Nema problema,  Njujork nešto baš i ne volim“, reče ona kao bar triput nedeljno u Njujork ide pa joj se zgadio, „ustalom ja ću krajem godine sa drugaricom ići u Rim, a ti ćeš da čuvaš  decu“. Otkud ti pare za Rim, zaustih da pitam, da i tebi Jovica nije šta dao,  ali mi ona objasni da će od svoje firme, naravno državne, dobiti jubilarnu nagradu za samopregoran višedecenijski rad, koja će taman da podmiri put u Večni grad. Tako se nas dvoje brzo i lako dogovorismo kao oni bračni parovi u Danskoj, što jedan jednog vikenda izlazi, a drugi drugog, pa nit što jedno drugo pitaju, niti žele da znaju kako je u provodu bilo.
Ostade mi još da apliciram za vizu i kupim avionske karte, što sam smatrao jednostavnijim delom celog poduhvata, ali oćeš.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (2)

Kad su doznali moju nameru da idem u postojbinu „Seksa i grada“ među mojim prijateljima formirale su se dve škole mišljenja. „Ideš li samo u Njujork?“, pitali su prvi, kako „samo“ pobogu čudio sam se, pa tako šteta što ne možeš da skokneš i do Čikaga, tamo ima mnogo Srba mogao si ih videti, ha, da mi je da vidim Srbe ja iz Srbije ne bih ni odlazio,  u životu sam ih video sasvim dovoljno, a moguće i previše, nisu čikaški Srbi lužički pa da su nešto posebno, od skakutanja po Americi nema ništa.
Drugo pitanje beše: „Ideš samo na deset dana, što tako kratko, za Njujork ti treba baš mesec dana?“, drago mi je drugari što  vi mene vidite kao nekog besposlenog bonvivana koji ima vremena i novca na pretek, ali meni će i deset dana morati da bude dovoljno, a mojim domaćinima možda i previše, sumnjam da biste vi baš bili srećni kada bih u vašem toplom domu rezervisao pun pansion na jednomesečnom nivou.
Ipak, i jedni i drugi bili su složni da  su povratne karte do Njujorka sad jeftinije nego ikada, te da ne časim časa i što pre kupim jednu, polako, polako prvo da svršim posao u ambasadi, šta će mi karta ako nemam ausfajs, spuštao sam loptu na zemlju,  ali oni navalili ma dobićeš sigurno, sad si poznata ličnost, zar nisi nedavno gostovao kod Kesića, jesam ne sporim, ali ne znate vi kakav sam ja baksuz, nek ipak ide sve po redu, prvo da dobijem vizu pa ću onda da postanem biser rasut po celom svetu.
Tako i učinim i, što bi Vučić rekao, otpočnem  NJ1 fazu projekta, koliko sutra zakucam na  vrata internet sajta američke ambasade u Beogradu, dobar dan, dobar dan, koliko košta apliciranje (to se tako kaže) za vašu vizu – 16.000 dinara, ups, da nije malo mnogo braćo Amerikanci, to je skoro polovina naše prosečne plate, zamislite da mi vama u našoj  ambasadi u Vašingtonu naplaćujemo 2.500 dolara za srpsku vizu, kad bi ko od vas došao u Srbiju?
Ove ih moje reči ne umilostiviše, cena je 160 US dolara fiksno, ni dolar niže, može samo više, ako dinar padne ili dolar skoči, a pritom ti se novac ne refundira ako te za vizu odbiju, rukopisi se ne vraćaju što bi rekle moje kolege iz novinarske branše,  šta ću, kud ću, pristanem na cenu, još samo da ispunim formulare i zakažem intervju u ambasadi pa prelazim na fazu NJ2.
Moja drugarica Ljubica iz Ralje, koja je nedavno boravila u emotivnoj poseti baš  Njujorku, posavetova me da formulare na ispunjavam na internetu svojeručno već da to umesto mene uradi neka agencija, koliko to košta pitam – 1.500 dinara kaže, a jok, za te pare ispuniću ih sam,  ne može biti komplikovano, valjda nisam  toliko glup.
U daljem toku događaja ispostavilo se da ni jedno ni drugo nije baš sasvim  tačno, vrlo brzo sam shvatio da izraz „američka administracija“ ima svoje puno opravdanje, jer onaj ko je pravio sajt za podnošenje zahteva za vizu birokrata je da ne može biti veći, sve tamo lepo piše osim kako da brzo i jednostavno popuniš formulare, kao da im je cilj da što više ljudi odvrate od te rabote iako na njoj sasvim  lepo zarađuju. Da meni neko plaća 160 dolara samo da mu uzmem otiske prstiju i postavim par pitanja, formulare za vize bacao bih iz aviona, delimično već popunjene.
Narednih nekoliko dana osećao sam se kao da igram neku komplikovanu video igricu, taman pređem jedan nivo moram da se vratim na početak i probam ponovo, moja drugarica Jelena iz Belog Potoka, koja je takođe nedavno boravila u Njujorku (primećujete li kako podavalska naselja gravitiraju ka Njujorku?), dala mi je neke opšte smernice, ali je očito došlo do nekog nesporazuma, ili sam ja precenio nju ili ona mene, biće da je ovo drugo, sve u svemu počelo je da ne može traljavije, no Srbin se ne predaje, jedna za drugom padale su i  najteže birokratske zavrzlame, stigoh konačno i do formulara za vizu, beše to tek prava poslastica,  u više navrata morao sam da se zakunem da nisam terorista, ratni zločinac, trgovac drogom i narkoman, što sam listom i učinio, (šta god ti je sumnjivo samo klikćeš na NO i ne možeš da pogrešiš),  mic po mic mojim mukama konačno se nazirao kraj, kada sam se u foto radnji „Kostov“ fotografisao i pribavio svoj anfas u  propisanim dimenzijama i u ovlašćenoj banci „Intesa“ iz trećeg pokušaja uspeo da uplatim taksu, zakazao sam intervju – utorak, 9.00 časova, ni mnogo rano kad su službenici bunovni,  ni mnogo kasno kad su već umorni i nervozni – pomozi Bože!
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (3)

Došao je i taj dan, utorak, lepo se sećam ko da je juče bilo, a bilo je pre cirka tri meseca, izbrijan i  uparađen tako da ličim na sebe iz pasoša, zaputio sam se ka američkoj ambasadi. Na njihovom sajtu stajala je preporuka da se na razgovor dođe gradskim prevozom jer ambasada nema parking za obično pučastvo, savet prihvatim odmah, adresa ambasade Bulevar kneza Aleksandra Karađorđevića 92 (nisam ni znao da Karađorđev sin ima svoj bulevar u Beogradu, moja  bruka), koji prevoz ide to tamo, autobus 42, treba izaći na stanici „Šolina“ (Bernard Šo, Šaolin hram…?), odem na sajt GSP-a, proverim red vožnje, na Autokomandu stiže tačno u 8.20, odlično.
Ne možeš da pogrešiš, uvaravahu me moji jarani koji dan ranije, američka ambasada je tolika da je nemoguće ne spaziti, a uzdaj se i u pomoć one žene što u gradskom prevozu svako malo moli putnike da očitaju svoju kartu, čim kaže „Šolina“, ti siđi.
Ovim putem bih da pozdravim sve u studiju, a  GSP „Beograd“ naročito, jer je autobus 42 stigao tačno minut (crknite Bečlije!), beše čak i mesta za sedenje, ali avaj, iz aparata se nije čuo glas gospođe što najavljuje stanice, dal je na bolovanju ili je baš tada uzela slobodan dan ne znam, al’ ne beše mi pravo, moraću izgleda da se orijentišem u prirodi a to mi nije jača strana. Sreća me ipak pogleda, na sledećoj stanici uđoše gospodin i gospođa i odmah  progovoriše na čistom američkom, aha Amerikanci na privremenom radu u Srbiji, eto meni vodiča pomislih sa olakšanjem. Narednih par stanica slušao sam kako se gospodin divno proveo na skijanju u Banjskom, došlo mi da ga ukorim što svoju gasterbajtersku platu ne troši na primer na Kopaoniku, naša planinska lepotica zar je ružnija od bugarske?, ali nisam smeo, ko zna možda će baš on da odlučuje da li sam za vizu podoban ili ne, patriotizam još jednom ustuknu pred pragmatizmom.
Nova američka ambasada verovatno je naveća građevina u  Beogradu, veća od Skupštine i Delta sitija zajedno, zaista je teško promašiti je, ali ja ipak krenuh za mojim vodičima, posle par koraka shvatih da je broj Amerikanaca u autobusu bio mnogo veći nego što sam mislio, napravi se kolona, oni napred ja na začelju, jedan po jedan bez problema ulaziše u ambasadu, ali kad dođe red na mene ispreči se jedan pogolemi čovek i ljubazno me upita kuda sam namerio. Objasnim da sam došao na razgovor za vizu, pogrešili ste reče on, ovo je ulaz za službenike ambasade, konzularno odeljenje je sa druge strane, ja se stadoh izvinjavati prepadnut što sam nehotice povredio teritorijalni integritet i suverenitet Amerike, on samo pokaza rukom u suprotnom pravcu i ja se hitro udaljih.
Malo zatim dođe sve na svoje mesto, ispred ulaza ugledah masu svojih sapatnika, svaki je putnik namernik baš kao i ja ispod miške nosio fasciklu sa ličnim dokumentima i čekao da bude prozvan, od dokumenata smo svi manje više imali isto, izvode iz  matičnih knjiga svih ukućana, venčane listove, potvrde o zaposlenju, bris iz grla  itd., meni su savetovali da priložim dokaz o nekoj imovini i svoti na deviznom računu, ali kako ja nemam ni imovinu ni bankovni račun, poneo sam samo fotokopiju saobraćajnice dozvole opel astre klasik 2 i dokaz da imam dvoje dece. Da, za svaki slučaj kupio sam i „Večernje novosti“, (mada se Novosti i Amerika ne ljube baš naročito), na drugoj strani je rubrika koju svojim domišljatostima abdejtujem svakodnevno, ako dođe stani-pani možda mi to pomogne, „prepoznao sam vas po karikaturi“, reče mi jednom jedan automehaničar, možda će me sad prepoznati i ispitivač, mal ne rekoh islednik.
Prozivka se ispred ambasade vrši na svakih 15 minuta, ja bejah u drugoj turi, prođoh detektor metala i odokativnu kontrolu, izvolite niz ovu stazu, nigde ne skrećite, tamo dole vam je prijemno odeljenje. Rečeno-učinjeno, uđoh, predusretljivi službenici dadoše mi broj, sedoh u čekaonicu, ispred mene sijaset šaltera i povelik broj ljudi. Samo što sedoh iskoči moj broj, ovo bre ko tombola prolete mi kroz ludu glavu, ali se na vreme uobiljih i priđoh k čici. Beše to neki ljubazni ćelavac nalik meni, naše gore list, čime se bavite upita, ja rekoh da pišem TRN, oh, ja znam za tu rubriku, redovno vas čitam, predajte mi pasoš i doviđenja. To njegovo „doviđenja“ umalo me nije zakopalo, osokoljen što moje aforizme čita čak i službenik američke ambasade i uveren da je proceduri tu kraj, namah krenuh kući, ali me na ulazu srećom zadržaše i vratiše u čekaonicu, to je bila samo prva faza od ukupno tri, objasniše mi, o Jelena sunce ti žarko, ni to mi nisi spomenula!
Vratih se na svoje mesto, kad eto ti ga stiže nezavisni SNS analitičar Dragoljub Anđelković, a tu si tico,  veliki rusofil, a ište američku vizu pomislih ne bez zlobe, a on sede nedaleko od mene i napravi se da me ne prepoznaje,  što mu nije bilo ni teško jer se nikad nismo upoznali. Kad eto ti za njim i Radovana Kalabića, mog prvog urednika iz „Beogradskih novina“, ljubitelja svih emigranata a  naročito  četničkih, neuništivog posleratnog profitera, sad se ja napravih da ne prepoznajem njega, jeste nepristojno ali je ponekad korisno.
Na displeju opet izvukoše moj broj, priđem, Amerikanac me pita da li govorim engleski ja klimnuh glavom, on mi objasni proceduru uzimanja otisaka, poslušno gde treba stavih  prste sa sveže orezanim noktima, sve beše gotovo za minut. Treća prozivka ujedno beše i najvažnija, kod koga idete, zašto idete, čime se bavite, na sva pitanja znao sam tačan odgovor, Amerikanac me ozbiljno pogleda i donese presudu.
Da je ovo indijska serija ovaj dramatičan trenutak bio bi prekinut reklamama ili odjavnom špicom, publika bi s pravom udarila u negodovanje i psovke, srećom pa nije, ne menjajte kanal nastavljamo odmah –  službenik me dakle ozbiljno pogleda i  jednostavno reče  – DOBILI STE VIZU, za dva, tri dana stići će vam pasoš!

Šta da vam kažem, osećao sam se kao da sam svršio veliku maturu, čim izađoh iz ambasade odaslah SMS-ove na sve četiri strane sveta, čestitke samo pljušte, ko da sam Vimbldon osvojio!
Iste večeri moja drugarica Mirjana  dala se u potragu za najeftinijom avionskom kartom, nije prošlo mnogo brzojavno mi javlja da je na nekom nemačkom sajtu pronašla bilete za 404 evra, odgovara li, odgovara jakako, imam li karticu za internet plaćanje, odakle mi, ja još ni bankomat nisam savladao, dadosmo se u potragu, do jutra nađosmo odgovarajućeg donatora, Mirjanina bivša koleginica Jelena pa njena rođena sestra Marija ima karticu koja meni paše, hoće i da učini, istog dana posle posla da se nađemo ispred Vojvođanske banke na Novom Beogradu, znak raspoznavanja Jelena, koja nas oboje poznaje.
Ne da mi đavo mira svratim ujutru do „Er Srbije“ na Tašmajdanu, tamo sve jedan kroz jedan, službenice ko platične jelke,  priđem jednoj pitam pošto je karta za isti let, kaže  445 evra, što tolika razlika, eto  moraju da naplate neku taksu, dobro, samo da odensem tetki lek pa ću da se vratim.
U međuvremenu svoje kartice ponudiše mi i Uroš sa Radio „Lagune“ i Dejan, visoki zvaničnik Njuzneta, hvala im, ali već sam dao besu, posle posla trkom na Novi Beograd, dve sestre me već čakaše ispred banke, uđosmo unutra, taka i taka stvar, službenici malo zbunjeni, nešto se domunđavahu, konsultovaše i bankarske knjige staroslavne, beše povuci-potegni, ali na kraju transakcija beše uspešno izvedena, karta plaćena, precizni Nemac iste večeri posla mi  potvrdni mejl –  NJUJORČE, HIR AJ KAM!
(nastaviće se,)

Srbin u Njujorku (4)

Put Njujorka krenuo sam u danu kada je u Makedoniji nova Kumanovska bitka bila na vrhuncu, počinje rat a ti odlaziš, prekori me jedan prijatelj, neka, mogu valjda i ja početak jednog rata da preskočim, do sada nisam imao neopravdanih izostanaka, uostalom ratovi su na Balkanu ko serija „Bolji život“, prođe par godina pa se repriziraju, sve i da hoćeš ne možeš da zakasniš.
Do Njujorka sam po redu vožnje imao da promenim dva samaljota, do Amsterdama jedan od Amsterdama drugi, prvi let beše zakazan u 6.40 što znači da na aerodromu moram da budem još u cik zore, koga da umolim da me u to doba preveze, da uzmem taksi nije dolazilo u obzir, prevoz od Kaluđerice do „Nikole Tesle“ koštao bi me koliko i karta do Njujorka, izbor pade na mog druga Aleksandra od milošte zvanog Mačak, odličnog momka, pritom neoženjenog (provodadžija u meni nikad ne spava), što mu je u ovom slučaju bila olakšavajuća okolnost.  Pribegoh lukavoj, neki bi rekli i pokvarenoj taktici, prvo sam ga pitao za podvoz a kad je pristao tek onda mu rekao da treba da ustane pre prvih petlova, kad je već dao besu više nema nazad, dogovorismo se u dve reči i zaista sve proteče po dogovoru, na aerodromu sam bio u propisanom terminu, dva sata pre zakazanog leta, zašto avio kompanije insistiraju na tolikoj dangubi za mene će zauvek ostati jedna od tajni univerzuma.
Na moje iznenađenje gužva  beše povelika, odliv mozgova izgleda je veći nego što sam mislio, ipak procedura oko prtljaga i karte prođe ne može biti bolje, da li kupim novine i tako ovdašnju svakodnevicu prenesem i preko okeana, razum mi je govorio da Amerika ima dovoljno svojih problema, ali uzalud, strast za štamparskom bojom još jednom je prevagnula, od dnevne štampe po službenoj dužnosti kupih „Večernje novosti“, a od nedeljne „Vreme“, šizofrenija na delu, u pravu ste.
Kroz aerodromsku kontrolu prošao sam kao odličan drugi, neki Kinez za prsa beše brži, ipak srebro sija kao zlato,  pre njega sam spazio jedan jedini utikač ispred izlaza C6 i i odmah kabl od laptopa udenuo gde treba, redove koji čitate behu nastali baš tamo, valjda  mi se taj divlji priključak na struju neće obiti o glavu.
Ukrcavanje proteče po planu, beše  ponedeljak pa okolo samo običan svet, nijedne estradne ličnosti  na vidiku, ispade da sam najpoznatija ličnost u avionu bio ja, samo što toga  niko drugi nije bio svestan, možda je i tako bolje, sa stuardesama JAT-a sam u sukobu još od onomad kad sam za Njuztačkanet napisao da su naše nebeske konobarice toliko zašle u godine da im pojedini putnici ustupaju mesta, to mi nije bilo dovoljno pa sam još domentuo da su neke od njih radile još u „Partizanskoj ekadrili“, jedna od njih mi u komentaru beše oštro otpisala, ako bi  na ovom letu moj identitet bio otkriven bojim se da se ne bih dobro proveo.

Uprkos tome što sam u čekaonici video dve tri zgodne plavuše u raspodeli mesta nije mi se posrećilo, levo od mene sede mladić kome je očito estetski uzor Džastin Biber, a desno se smesti takođe muškarac u srednjim godinama, običan do neopisivosti. Oglasi se i kapetan i požele nam ugodan let, naravno odmah se javi šaljivdžija da ga upozori da ne prosipa kafu po kokpitu, samo sam čekao ko će se toga setiti, tipovao sam bio na jednog glavatog tipa iz trećeg reda, ali greška, pobedu je odneo ćelavac ispred njega, nikad ne znaš gde se komedijaš krije, no dobro sve je bolje nego da čujem „Koga nema neka se javi“, od te putničke doskočice izbiju me pečati po celom telu.
Kao što je i red doručak beše odvratan, ali ga mi u celosti pojedosmo, sa mojim cimerima do Amsterdama nisam progovorio ni reč, Džastin je sve vreme nosio naočare za sunce i igrao se telefonom, dok je ovaj drugi iskoristio prvu priliku da se izuje i zadrema, gde li je sada ona baba iz autobusa „Niš ekspresa“ što mi se onomad kad sam putovao za Leskovac  odmah obratila rečima „Ja sinko do Aleksinac, a ti?“, pa da se sit ispričam.
Da li se plašim letenja ne znam ni sam, jednom kad sam leteo do Istambula sam se plašio, a u povratku nisam, i ovoga puta je ispalo da se ne plašim, jedino kad je kapetan nabrajao da ćemo nadletatati Srbiju, Mađarsku, Austriju, Slovačku, Češku i Holandiju pomislih,  kad bi se avion srušio gde bih voleo da se to desi, izbor pade na Češku, tamo nikad nisam bio.
Let do Amsterdama traje nešto više od dva sata, kad kolega s desne strane stade da se obuva shvatih da je sletanje blizu, kroz prozoh ugledah holandske oranice, savršenih oblika i pastelnih boja ko „Sintelonovi“ tepisi, malo potom uspešno sletesmo, aplauza niotkuda, i naš je putnik postao nezahvalan.
Aerodrom „Šipol“ kao i svaki drugi, samo nekoliko puta veći od beogradskog, a ima i one pokretne trake za putnike koji žure ili su nepopravljivi lenjivci, za razliku od našeg ima i mesta gde sasvim legalno možete da se priključite na struju, uključite laptop ili napunite telefon, besplatan internet može da se koristi tačno sat vremena i ni minut više,  sve ostalo je isto, u Beogradu najmanja flašica vode košta 120 dinara, u Amsterdamu kinesko jastuče za pod glavu 15 evra, derikože ovde, derikože tamo, sendvič i „Hajneken“ platio sam 7.35 evra, zaokruži na 7.50 rekoh kasiru, nek se zna kad Srbin časti!
Sledeći let imao sam tek sa tri i po sata, otuda ovaj gorki ton, i sam sam izgleda postao snob, do pre npr. 20 godina bio sam srećan kad kondukter u autobusu za Leskovac  vikne: „Stari hrast, pauza 20 minuta“, sa mi ne valja što presedam u rodnom mestu „Ajaksa“, sram me bilo.
Pre ulaska u avion za Ameriku prošao sam pravi islednički dril nekog nadrnadnog tipa, gde idete, čime se bavite, zašto niste poveli suprugu, mani me se čoveče nisi mi ti tašta da me tako nešto pitaš! Čeljust ogromnog „Erbasa“ izaziva strahopoštovanje, unutra skoro trista ljudi, mene dopade da sednem kraj nekog momka iz Holandije, ja njemu „haj“, on meni „haj“ i to beše cela naša konferzacija do Njujorka. Iako je na karti pisalo da me prevozi holandski KLM ispade da je to ipak „Delta“, ha kupujem „Vreme“, vozi me „Delta“, ne postajem li ja to Miškovićev čovek, pomislih zabrinuto.
Stjuardesama JAT-a još jednom se izvinjavam, u bilo kom životnom dobu da su prijatnije su za oko od tri američka feminizirana, sredovečna stjuarta, jeste braćo da ste ljubazni i vešti, ali zar ceo život da provedete kao ženski Petko, ne ide.
Uvek kad se avion popne na 10.000 metara spopadne me nagon za psovanjem, naizgled sam miran, a u sebi se pitam koji ću ja moj tako visoko, da se kojim čudom srušimo avioforenzičari bi u crnoj kutiji među mnoštvom paničnih glasova sigurno razabrali i jedno „e, do kurca…“, za sve je kriva „Nacionalna geografija“, onoliko emisija o avionskim nesrećama sam u zadnje vreme pogledao da mi se sad čini da svaki drugi avion završava na dnu okeana.
Vreme je da skrenem misli na drugu stranu, kud ću gde ću nego ka svojoj kući, da li je slučajno  što se baš uoči mog odlaska moja ožena sveže ondulirala i ofarbala, ima li to kakve posledično-uzorčne veze (više me zanimaju posledice nego uzroci), videćemo. Ni te misli mi se ne dopadaše, pa od stjuarta rado prihvatih poklon u vidu slušalica, monitor ispred mene nudio je širok izbor filmova i muzike, narednih par sati prođoše mi tako sa Kasparovim odigrah i dve partije šaha, beše časnih 1:1, da me sad vidi Dimitrije Bjelica!
Sunce je kroz prozor neprestano pržilo bez namere da zađe, moji rođaci brinuše se kako ću podneti vremensku razliku,  ništa ne brinite, ja sam sebe ubedio da sam mlađi bar deset godina, šest časova koliko Amerika kaska za Srbijom, za mene je mačji kašalj. „Delta“ ispadne izdašnija nego što sam očekivao, svaki čas donosiše po nešto za jelo i piće, ali ja sam vučićevski izdržavao da ne ustanem i odem do toaleta, Zoran Babić već bi mi se počeo diviti i fizički  mentalno da u foto finišu  moja bešika ipak ne pobedi moj karakter.
U tom dođe i sletanje, sve proteče po planu, stigosmo na Nuark, (zašto ne Njujork?, ovako zvuči ko kineski lažni adidas) jedan od tri aerodroma u Njujorku, aerodrom veliki, ali sasvim neugledan, ispred mene ogroman red i desetine šaltera, hteo ne hteo setih se scene iz „Kuma“ kada mali Vito Korleona dolazi na ostrvo „Elis“, hoću li i ja tako proći, kako se zovete pitaće me američki graničar, Bojan Ljubenović iz Kaluđerice reći ću ja, ha Ljubenović je prekomplikovano, Bojan Kaluđerica odlučiće carinik i legenda će biti rođena.
Sat vremena kasnije uzeh svoj prtljag, izađoh na propisani terminal i među čekaocima ugledah poznata lica.
Njujork
Jebote.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (5)

Na Nuarku su me dočekali kiša i čak dva zeta, (lepo kaže naš narod ko nema zeta nema ni  ko da ga sačeka na aerodromu u Njujorku), susret beše emotivan kao što samo ume da bude kad se sretnu zetovi i šurak, kiša je ubrzo prestala, a zamenila je sparina, ja jedva da sam tu smenu i primetio, jer sam sve vreme zverao okolo kao Alisa u zemlji čuda.
Onog momenta kad sam kročio na američko tlo shvatio sam koliko je pretenciozna bila moja namera da kroz ovaj serijski program opišem grad u kome ću boraviti  samo deset dana, jasno je čitaoci moji malobrojni  da ću ogrešiti ili o vas ili o Njujork, praštajte ako ikako možete, namere su mi bile časne. Ono što budem napisao primite dakle s rezervom, ne donosite sud o Njujorku samo na osnovu mog skromnog iskustva, potražite mišljenje još nekog putopisca, a ja se sa svoje strane  obavezujem da ću vam preneti samo ono što lično budem video i čuo, koliko sam platio za toliko ću vam i prodati, od mene nećete čuti ništa što počinje sa „reče mi jedan čoek“.
Elem, moj prvi utisak o Americi staje u dve reči: veličina i bogatstvo. Sve je ovde veliko, mostovi, putevi,  zgrade, automobili… sve prostrano i bar dva broja veće nego što smo mi navikli, ni na čemu se ne štedi, reklo bi se da je skromnost ovde nepoznata reč. Moji rođaci stanuju u Nju Džerziju, to je poseban grad (i država) koga od Njujorka razdvaja samo reka Hadson, meni od ranije poznata po tome što je na nju bezbedno sleteo onaj putnički avion koji se prethodno sudario sa jatom ptica. Nisam pratio šta je dalje bilo, ne znam ko nije poštovao prvenstvo prolaza, avion ili ptice, znam samo da je predsednik Obama odlikovao veštog pilota, u Americi jednom heroj uvek heroj, a ne kao u Srbiji danas heroj sutra alkoholičar.
Izvinite zbog prekida programa, digresije su moja slabost, gde smo ono stali, da od Njujorka do Džersija stiže tunelom „Linkoln“ koji ide ispod reke Hadson, maločas na 10.000 metara, sad ispod vode, o hoću li se više svrteti na zemlji, pitao sam se dok sam kroz prozor posmatrao krajolik.
Na Kordunu grob do groba na američkim putevima džip do džipa, sve crni i glomazni, kao da se čitavo stanovništvo živi na Goliji ili se sprema za reli „Pariz – Dakar“, njima uz rame i kamioni sa onim prepoznatljivim njuškama, koliko li te grdosije samo troše nafte, ozonska rupa iznad Njujorka mora da je ko Libija.
Ne prođe mnogo a mi već stigosmo, susret sa sestričnom koju nisam video pet godina beše dirljiv, ali najbolje je tek dolazilo, svog dvogodišnjeg unuka Vuka nikada nisam video, pozdravismo se kao dva muškarca, na iznenađenje svih on čak priđe i poljubi me, umalo suza da krene niz staračko lice, ukućani navališe na njega da me oslovi  sa „deda“, on međutim to kategorički odbi, na čemu sam mu veoma zahvalan, med je medeni.
Radi boljeg razumevanja teksta koji sledi moram da objasnim  da ja  ne bejah jedini gost u domu moje sestričine i njenog muža, nedavno su iz Aleksinca stigli i njeni roditelji, moja sestra i zet, znam da zvuči komplikovano, ali zamislite kako je tek domaćinima, mladi bračni par verovato se već  pita koliko daleko treba da emigrira da bi  izbegao goste iz Srbije.
Ja sam skitnica, ne drži me mesto pa izađoh napolje da osmotrim komšiluk koji je za naše navike vrlo neobičan, kuće su čudne, uske,  visoke i većinom bez krova, sagrađene od nekog nepoznatog materijala, izolacije i plastičnih panela, a ipak izgleda prijatne za stanovanje i lake za održavanje. Čim sam stupio na trotoar saleteše me dve gospođice, ispunjava li se to moj američki san, ipak ne, sutra su izbori za gradonačelnika Nju Džerzija, pa me pitaju hoću li da glasam. Tek tad vidim kuća do naše oblepljena plakatima izvesnog Lerija, preko puta plakati njegovog protivkandidata Sakoa, sused Leri mi deluje kao metiljavko, a Sako kao mlađi brat Tonija Soprana, hoću li dakle da glasam nestrpljive su aktivistkinje, ja odmahujem glavom, ne želim da prekršim predizbornu tišinu.  Malo dalje postavljen predizborni štand,  siguran glasač dobija žutu majicu kandidata Sakoa, zar samo to cicije, kamo ulje, šećer, brašno?, Srbin se za majcu ne prodaje, žao mi je moraću da budem beli listić.
Šetam unaokolo, a sve mi se čini da sam ovaj prizor već negde video, da’l je de-ža-vi ili šta li je, jedna široka ulica na sredini, okolo radnje, supermarketi, perionice, prodavnice polovnih automobila, pobogu pa ovo je pljunuta Borča, konačno se dosetih! I zaista liči, samo u veličini XXL, ništa što oduzima dah, ali sve je jednostavno i praktično. Znatan deo stanovnika čine Meksikanci i ostali Latinoamerikanci pa se španski vrlo često čuje, sa  radošću shvatam da moj engleski nije ništa lošiji od njihovog, kažu da polovina žitelja Njujorka ne govori dobro engleski, mojim  dolaskom možda sad imaju i nadpolovičnu većinu, ako je tako mogli bismo naš nemušti jezik da proglasimo za službeni, a engleski neka se vrati u Englesku odakle je i došao. .

Na svakom koraku postaje mi jasno da je Amerika malko drugačija od Evrope, razlike nisu velike,  ali ih ima sijaset, čisto da daju šmek i aromu podneblju. Primera radi, kvake na vratima otvaraju se suprotno od naših,  klizni prozori otvaraju se vertikalno (videli ste to u filmovima, mnogi je kriminalac ili suspendovani policajac tako neovlašćeno ušao u tuđu kuću), da biste priključili računar, punjač ili bilo šta drugo na struju potreban vam je poseban ispravljač, pešački prelazi obeleženi su drugačije, tačnije jedva da su obeleženi, a američke samousluge to su i bukvalno, kupac sve radi sam, nakon što odabere robu, prilazi automatu, provlači barkodove i  plaća, a pametna mašina mu kusur vraća u cent. Na sve ovo i mnogo više stranac se brzo navikne, mada se razlikama isprva čudi ili divi, u zavisnosti od toga voli li ovu zemlju ili ne.
Iz mini Borče  vratih se ubrzo, kako ti se dopada upitaše me, utisaka puna glava, utisci nisu prolazni rekoh, ok, sad se odmori a sutra ćemo put Tajms Skvera i okoline, videćeš ništa nije komplikovano, rekoše moji rođaci, očito ne poznavajući me dobro.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (6)

Sledećeg jutra probudih se u osam, američki san ne traje dugo, moji domaćini behu već ustali, muči li te vremenska razlika pitaše me, ma jok, volim kad USA bar u nečemu zaostaje za Srbijom, na džet leg sam izgleda imun, da sam to znao ranije mogao sam biti pilot ili trgovački putnik, a ne tek ubogi satiričar.
U tom začuh poznati glas, nešto me preseče u predelu stomaka, bacim pogled ka televizoru kad imam šta i da vidim, tamo vesti RTS-a, moje pravo da znam sve prati me kud god da krenem, fala nije trebalo. Uključim telefon  a tamo sijaset poruka, notifikacija i besplatnih poziva, polako braćo, dajmo šansu nostalgiji, kako da vas se uželim kad smo neprestano na vezi, ako tako nastavimo pitanje „Šta ima novo“ otići će u zaborav, šta da ima novo kad se čujemo na svakih pola sata!
Plan obilaska grada bejasmo skovali još sinoć,  moja sestra i zet iz Aleksinca predložiše da prvog dana posetimo Tajms skver, Bruklinski most, Vol strit i još koješta, ja se odmah složih, njima je ovo treći put u Njujorku, oni će biti vodiči, a ja turistički šegrt.
Izađosmo na JFK bulevar, tu staje autobus 51 koji ide na Menhetn, gde se kupuju karte, nigde, kako nigde, lepo, plaćaš direktno vozaču, keš onli, karata nema. Jel moguće da njudžerzijanci još nisu čuli za „busplus“, zapitah se zapanjeno, (Đilas mora da se sad  prevrće u gradonačelničkoj penziji), ispade da je moguće, kroz par minuta naiđe prevoz, neka vrsta našeg minibusa, samo starija bar četvrt veka, putnici na stanici uredno stadoše u red, ulazi se samo dok se ne popune mesta za sedenje, stajanja nema, prekobrojni moraće da sačekaju sledeći. Karta u lokalu košta 1,5 dolar, a do Njujorka duplo više i plaća se pri izlasku iz vozila koje  nije baš da odiše čistoćom, naprotiv, drajver hispanoamerikanac pravi je multipraktik, vozi, prodaje karte, vraća kusur, i jednom rukom, mehanički otvara i zatvara vrata.
Ako mislite da me je tog dana zapao kakav autobuski raritet, a da su ostali novi i ili moderniji, varate se, retko koji je rođen u 21. veku, od elektronske opreme imaju samo žmigavce i kasetofon, ali vrše poso i stižu na svakih pet minuta.
Dok smo se vozili sunčanim bulevarom razmišljao sam kako vlasnici transportne kompanije mogu biti sigurni  da se njihovi vozači neće polakomiti na gotovinu i ništa nisam smislio, možda je tajna u poštenju i poverenju, vrlinama koje su u mojoj zemlji u izumiranju, a možda gazde u autobuse ubacuju i lažne putnike, prikrivene brojače putnika, koji sa samo odjednom sa digitronom u ruci iskoče pred lakomog vozača i cap, više ga nema.
Malo zatim uronismo u tunel „Linkoln“ ispod reke Hadson, osećam se već kao ptica kormoran, čas sam na površini, čas pod vodom, na ulasku u tunel plaća se i putarina i to samo u jednom pravcu, kako samo u jednom, tako što je logično da ćeš vratiš odakle si krenuo, praktičnosti u ovoj zemlji nikad dosta, primera radi vozač na stanicu ne staje ako putnik ne uzvikne NEXT STOP („Ima izlaz, majstore“, prim.prev.), lako je domorocima, ali kako da ja to uzviknem kad ne znam ni gde je sledeća stanica,  nikoga nije briga, moj problem, što pre savladam maršutu manje ću da pešačim.
Izvinjavam se na ovom podugačkom opisu njudžezijanskog GSP-a, ali me je zaista fascinirala njegova jednostavnost i odustvo svakog tehnološkog nameta i začkoljice, dolazim iz grada u kome je u toku bratoubilački rat između konduktera i putnika, ovo neka bude moj doprinos miru u svetu.
„Pedesetkec“ dođe do kraja puta, terminus je u podzemnoj garaži ispod  Tajms skvera, ja jedva dočekah da izađem na svetlost dana, imao sam rašta i čekati jer me tamo dočeka –  američki film!
Ljudi je li ovo moguće, pomislih kad ugledah prizor isred sebe, nisam li možda upao na snimanje kakvog muvija, ja sam sve ovo već toliko puta video, i ovog policajca na raskrnici i ovaj školski autobus, i ovog vozača limuzine i vatrogasna kola čija sirena neprekidno zavija i ove stotine ljudi koji mi  žurno idu u susret i talase žutih taksija koji se razlivaju svuda unaokolo. Verujte, ništa u američkim filmovima nije izmišljeno, u stvarnosti je sve potpuno isto, dovoljno je da čovek stavi kameru na stativ i pritisne REC i eto ti filma, glumci, statisti, scenografija, sve je autentično da ne može biti bolje.
Nikad nisam video grad kakav je Njujork.
Na Tajms skveru  vri kao u košnici (metafora jest izlizana ali  tačno opisuje stanje), žamor, sirene, svetleće reklame, sve se stopilo u jedno, sve pršti od selfija i stranih jezika, energija prosto nosi sve pred sobom.  To nije pešačka zona, bar ne onakva na kakvu smo mi navikli,  niti ih u centru Njujorka uopšte ima, trotoari su široki, pešacima imaju da budu dovoljni, život ne može da stane. Ipak, našlo se ipak mesta za tridesetak metalnih stolova i stolica, kome li su gradski oci dozvolili da tu otvori letnju baštu, nikome, stolice su tu da putnik namernik sedne i odmori, ako šta kupi u okolnim kioscima kupi, ako ne nikom ništa, eto ti  kapitalizma sa ljudskim licem na delu.
Svuda okolo su prodavci vaučera za turističke autobuse, zanesenjaci sa transparentima koji nam poručuju da nas Isus voli, Miki Maus, Spajdermen i Betmen spremni za fotografisanje, ups, tu je i  staramajka sa gitarom, duboko zašla u šestu deceniju, a gola ko od majke rođena, silikoni prefarbani u američku zastavu, mene sramota i da pogledam, ali Sorajina baba za to ne mari, svira sve u šesnaest. Tu su i čuvene crvene stepenice gde se kupuju karte za brodvejske predstave, ja teško da ću kupiti neku, koštaju između  60 do 80 dolara, ali sam se na stepenicama  slikao kao da sam uz mjuzikle odrastao.
Naš vodič dade znak za pokret, pravac Bruklinski most, natovaren rancem, fotogaparatom, telefonom i kamerom mora da izgledam kao šerpas pripravnik, srećom svi oko mene liče ne mene, na semaforu crvena šaka,  ali Njujorčani za saobraćajne propise baš i ne mare, ulicu prelaze čim im se učini zgodno, kad u Njujorku vidiš da pešak čeka zeleno svetlo možeš se kladiti da je turista iz Evrope.
Na putu do sabveja novi šok, ispred mene se ničim izazvan stvori  ulaz u „Njujork tajms“, je li ovo prst sudbine, iskušava li me svevišnji da uđem unutra i upitam treba li im aforističar, vaša vlast zar bolja  je od naše i o njoj bih imao štošta da spočitam rekao bih im, umesto toga samo fotoaparatom ovekovečih trenutak, neka to bude poslednja opomena V.Novostima da mi povećaju platu, konkurencija inače oteće me.
Do Bruklina ići ćemo naravno metroom, karta nalik na našu kartonsku „Bus plus“ karticu, košta nešto manje od tri dolara i dopunjuje se na automatu, provučeš je kroz mašinu i uđeš, eh, toretski ljubav lepo zvuči, malčice je drukčije u praksi, sestra i ja uđosmo bez problema, ali zetov prolaz beše blokiran, zašto  ne znamo, vrata neće da se otvore, a kredit uredno skinut, zar Srbin u vicu uvek na kraju ne zezne  Amerikanca, šta sad ovo bi?
I da nije bilo te drske krađe njujorški metro na mene ne bi ostavio naročiti dojam, jeste da ima više od dvadeset linija, ali je u odnosu na bečki, pa i budimpešstanski star, prljav i loše obeležen, u vagonima nema mape linija, a iz zvučnika jedva da se čuje ili se uopšte ne čuje glas koji turisti možda i život znači.
Bruklinski most zato je divan, ispod Ist River, levo i desno saobraćajne trake, iznad pešačka i biciklistička staza (biciklisti voze kao manijaci), pogled na ostrvo Menhetn i jednu turistkinju iz Danske beše  prelep. Na sred mosta Kineskinja prodaje suvenire, ono što je na Tajms skveru šest dolara kod nje je tri puta jeftinije, eto braćo Amerikanci zašto je kineska ekonomija u ekspanziji, kupih punu šaku privezaka i magneta, kad se vratim u Srbiju poklanjaću ih ko Bora Todorović penkala u seriji „Vruć vetar“.
Kad pređosmo most, dođosmo do mesta gde su nekad bile kule bliznakinje, jedna od njih već je obnovljena i sad je najviša zgrada u Njujorku, druga se upravo gradi, na mestu srušenih zgrada upečatljivi spomenici, tek kad se čovek primakne nesreći shvati njene razmere, tako je bilo i biće.
Na putu ka finansijskoj četvrti naiđosmo na Triniti crkvu, kažu jednu od najbogatijih na svetu jer je svoje livade na Menhetnu izdala investitorima pa sad lepo živi od rente, svaka verska zajednica ima svog Filareta, pomozi sebi pa će ti i Bog pomoći.
Eto nas na Volstritu, to vam je dauntan, (pamtite, neću da ponavaljam), znao bih to i da mi vodič nije rekao, gomila japija svuda unaokolo, dolari i moć prosto štipaju za oči, šta li ja radim ovde, bogatstvo nije zarazno, ah, evo i njujorške berze, najveće kladionice na svetu, tu li si nesrećnice i uzročnice svetske ekonomske krize što je još pre sedam godina došla u Srbiju pa nikako da ode.
U blizini banaka uvek se unervozim, a ovde ih ima prs i pleva pa se brzo udaljismo, kakva je ono gužva, to ti je bik sa Volstrita,  legenda kaže da će onaj ko uhvati bika za muda ili rogove imati mnogo para, da to bi moglo da objasni prisustvo ovolikog broja Kineza ispod njegovih genitalija, hoćeš i ti da se slikaš, hvala ne, istina verujem da  su svakome za bogatstvo potrebna muda, samo ne bikova već njegova.
Vreme je već bilo da se kola krenu i da pođemo kući, spustismo se u prvi metro, on nam ukrade još tri dolara, a da se vi braćo ugledate na Nju Džerzi, „Bus plus“ nikome dobra nije doneo pa neće ni vama.
Stigavši predveče kući moja sestra i zet saopštiše mi  da je što se njih tiče moj tečaj upoznavanje Njujorka završen te da ću sutra u obilazak grada morati da idem sam, čovek je otišao na Mesec pa možeš i ti do Empajer Stejt Bildinga, rekoše i meni ne preostade ništa drugo nego da se složim.
Biće to mali korak za Njujork ali veliki za mene.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (7)

U školskom programu TV Beograd krajem prošlog veka beše emisija „Opstanak“, daleki predak „Animal planeta“, neki od vas mora da se sećaju epizode kad se mali ptić sprema da po prvi put napusti majčino gnezdo, o hoće li njegova krhka krila izdržati probni let, hoće li se vratiti kući ili će se negde izgubiti i postati plen predatora, drhtali smo pred televizorom u koloru, e takva slična scena događala se u jednom stanu u Nju Džerziju ovih dana kada sam ja polazio na svoj prvi samostalni obilazak Njujorka.
Domaćini moji opremiše me mapom, flašicom vode i savetom da se ne udaljavam mnogo od Tajms skvera, on neka mi bude orijentir, u metro ni slučajno da ne silazim, kad ga nas troje juče nismo savladali, kako ću tek ja sam, tutnuše mi u džep i dva kvotera i brojeve svojih telefona na papiru, zlu ne trebalo, ako bude stani-pani samo da im  otkrijem svoju poziciju, oni će se pobrinuti za ostalo, osetih se kao pilot borbenog aviona koji verovatno srušiće se iza neprijateljskih linija.
Mili moji ostajte u zdravlju, odnosi me život dalje, ja bojim al’ šta mogu, sudbina me na put šalje, izađoh na JFK bulevar, utom naiđe i bus 51, vozač beše isti kao i juče ili mi se to samo učinilo, smestih se kraj putnice koja se odmah zainteresova za moju majicu na kojoj ćirilicom pisaše „Beograd“, rado bih vam je poklonio gospođo, ali to ne samo da mi je draga uspomena sa sportskih igara, već mi danas može spasiti glavu, naš rođak iz Beograda izgubio se na Menhetnu, oniži, proćelav, zaokrugljen, na sebi je imao plavu majicu sa čudnim slovima, ok,  reći će dežurni na 911,  to će nam potragu bitno olakšati, ništa ne brinite dovešćemo ga kući do „Porodičnog blaga“.
Dobro, malo preterujem, nisam baš sve tako crno gledao, izaći ću na poslednjoj stanici, Tajms skver odmah je tu iznad, posle je sve u mojim nogama, uostalom šta nepredviđeno može da se desi.
Desilo se nepredviđeno da je posle samog izlaska iz Linkoln tunela šofer otvorio vrata i sve nas izbacio napolje, neko je zakrčenje ispred, on ne može dalje. Gospodine Pančo Vilja, htedoh da protestujem,, nisam ja protiv pešačenja, naprotiv, ali u ovom slučaju ono može da bude pogubno po mene, naturalizovani Meksikanac me ni ne sasluša, uze mi tri dolara iz ruke i samo pokaza u kom pravcu da se izgubim. Umesto da me uhvati panika, uhvati me smeh, u Njujorku godišnje nestane  nekoliko hiljada ljudi, ja danas mora da sam oborio rekord u brzini gubljenja, gradonačelnik Blumberg možda će me i odlikovati kad me jednoga dana budu pronašli.
Kako da se orijentišem kad zvezda severnjača još ne beše izašla, mahovine ni od korova, svo moje znanje iz izviđača pokaza se beskorisnim, u taj mah kraj mene zastadoše kola hitne pomoći u pratnji policije, o zar se već pročulo pomislih, ali oni odjuriše dalje.
Na moju sreću  urbanista koji je projektovao Njujork morao je na umu imati baš ovakve kao što sam ja pa je ovaj grad stvorio prilično jednostavnim, ulice se pod pravim uglom seku sa avenijama, i jedno i drugo obeleženo je brojevima, samo Brodvej umetnički vrluda između i to je uglavnom to, ako čovek ima kartu i malo zdravog razuma izgubiti  se skoro je nemoguće. Ja sam srećom imao i jedno i drugo i kroz par minuta eto me na Tajms skveru, tu se seku 7. avenija i 42 ulica,  scena ista kao i juče, gužva i vreva neopisiva, samopouzdanje raslo mi je iz minuta u minut, krenuću ka Empajer Stejt Bildingu, ako moraš da progutaš žabu, prvo progutaj najvišu.
Ako mislite da je ovaj grad mlad, lud i brz samo na Tajms skveru, mnogo grešite, ista gužva, buka i energija je na čitavom Menhetnu, neverovatno je koliko je ljudi svuda okolo, sirene policijskih i vatrogasnih kola neprestano se čuju, na svakih par minuta poneki Njujorčanin izgleda zaboravi da isključi peglu, poslovni ljudi i turisti utrkuju se jedni s drugima, ali sve teče bez napetosti i nervoze. Njujorčani su obučeni skoro u dlaku kao Evropljani, svet je globalno selo, pa svi globalni seljaci izgledaju isto, ipak vidi se da su žitelji Velike Jabuke skloni fenseraju, gojaznih retko da ima, svi vode računa o formi i liniji, Njujork nije Amerika čuo sam ovde već nekoliko puta, šteta što nije. Svi su zaljubljeni u svoje telefone i ostale gadžete, na ulici ti je teško da priđeš nekome i pitaš ga za savet, svima neke žice vire iz ušiju.
Empajer Stejt Bilding, dugo godina najviša zgrada u Njujorku, nalazi se na uglu 34 ulice i 5. avenije, lako vam se može dogoditi da ga ne primetite ako ne podignete glavu, a onda ćete shvatiti da je grdosija tačno iznad vas. Karta do vidikovca košta 32 dolara, nije ni malo, priđoh livreisanom gospodinu na ulazu i upitah da li novinari imaju kakav popust, sada ne, ali u stara dobra vremena su imali, reče on, story of my life, umalo ne rekoh, ja sam za sva stara dobra vremena zakasnio, daj tu kartu pa se vinem u nebesa, možda me tamo čeka Meg Rajan, kad je u „Besani iz Sijetla“ mogla da čeka Toma Henksa može i mene, ja je volim više, srešćemo se gore, potom ćemo otići da ubijemo njenog plastičnog hirurga, a onda nastaviti da živimo srećno do kraja života. Peripetije do vrha su brojne, jednim liftom do 80. sprata, a drugim do 86, ali pogled sa vidikovca je što bi se reklo spektakulran no ko bi u njemu mogao da uživa od gomile Kineza i njihovih štapova za selfije, tako su mi u Veroni i Juliju ogadili, što sad ovde nije King Kong pa da ih sve pobaca dole, nikad ga nema kad je najpotrebniji.

Kad sve dobro islikah i bejah islikan, krenuh naniže, kad eto ti zasede, gospodine evo vaše fotografije na vrhu, kupite je za uspomenu cena 20 dolara, hvala najlepše ali ne, verujete da moja fotografija ne vredi toliko.
Sa obe noge na zemlji krenuh dalje, tu u blizini je najveća robna kuća na svetu, volim sve što je najveće pa uđoh unutra, zapljusnuše me arome parfema, sedam spratova ženske garderobe i dodatne opreme, zar je to rodna ravnopravnost, gde je departmen za muškarce, ulaz je sa druge strane ser, džaba vam je sada, izgubih interesovanje, od mene beli dolar nećete videti.
Reših da se vratim na početnu tačku pa da savijem desno i izbijem na Ist River, ali se već bejah umorio, srećom setih da su mi dragi ljudi preporučili da malko počinem u Brajant parku, tako i uradim. To je lep parkić na uglu 5. avenije i 42. ulice u kome je nekad odmarao i Nikola Tesla, eto istorija se ponavlja. Ispred je  Javna biblioteka (postoji li tajna?), a park  je zaista prijatan kutak za odmor, beše vreme pauze za ručak pa javnu zelenu površinu preplaviše japiji i japijke, jedni se izuli i izvalili na travnjak, drugi se drže za ruke i treniraju (?) jogu, meni najzanimljivija beše grupa koja vežbaše žonliranje sa loptama i čunjevima, čovek u poslovnom odelu  u sred bela dana uči da žonglira nije li to čudno, u Njujorku nije.
Po Nikoli Tesli jedan ćošak Brajant parka dobio je ime, ja takođe sedoh u ćošak, šta mi privuče pogled nećete verovati, nekolicina mladih ljudi na tamna odela nosi crvene čarape na štrafte, šta im to znači nisam uspeo da dokučim, nadam se samo da ta moda neće stići i do nas pa da se sa ženom oko čarapa moram otimati. Muškarci u Njujorku generalno imaju problem sa cipelama, japiji listom nose žuto-braon, kao Nebojša Stefanović onomad u „Upitniku“, drugi preferiraju kabriolet verziju, u trendu je model koji su naši očevi i dedovi s radošću pazarili u „Borovu“, nek se vukovarski obućari spreme, nemoj posle da bude da im nisam reko.
Kutak za modni trenutak je prošao, idemo dalje, krenuh da se spuštam niz 42. ulicu, malo zatim naiđoh na prelepo zdanje Grand central stanice stare tačno 102 godine, ne odoleh da ne uđem, više liči na muzej ili operu nego na železničku stanicu, poželeh da se slikam, ali kako kad sam sam, igrom slučaja kraj mene dve devojke, jedna lepa i druga nelepa plavuša, zamolih za uslugu, ona lepa odmah pristade, traži i da proverim da li mi je slika po volji, naravno da jeste, kako mi se dopada u Njujorku upita me, rekoh da mi se čini da je sve opušteno, ne čini li se i njoj tako?
Ja sam iz jednog sela u Nemačkoj, reče ona, navikla sam na opuštenost, jel moguće obradovah se ja, pa moj deda je bio u zarobljeništvu u nekom selu u Nemačkoj, da nismo možda rod, dođi padni mi na grudi, ili ću još bolje ja tebi…
Moramo da idemo javi se ona nelepa i tako pokvari trenutak, nelepe uvek to urade, još u osnovnoj školi mi se to dešavalo, baj, baj hev a najs dej, žurim i ja, moram  do zgrade Ujedinjenih nacija, idem da proverim šta je s tom rezolucijom 1244.
Zgradu UN na Ist Riveru videli ste toliko puta da vam je ne moram opisivati, meni se uživo učini manje spektakularnom nego na televiziji, ispred kapije parkirano cirka 25 policijskih autobila, da se nije šta desilo, zabrinuh se, nije li možda Vuk Jeremić silom krenuo da osvoji presto generalnog sekretara, izgleda da ipak nije. Duž ograde zastave svih  zemalja, gde je srpska upitah jednog čuvara, on mi ljubazno reče da su zastave poređane po abecednom redu, ne budem lenj uputim se ka slovu S, kad eto ti nje stvarno tamo, pokušah da je slikam ali se ona nešto sneveselila, duni vetre malo sa Neretve, vetar stvarno dunu, srpska zastava se zaviori, doduše malo nevoljno, ali za fotografiju sasvim dovoljno.
Šta sad da radim pomislih, da se vraćam kući rano je, kad vidim neki ljudi ulaze na kapiju Ujedinjenih nacija, što da ne probam da uđem i ja, šta je najgore što može da se desi, mogu samo da me izbace napolje, baš me briga, neće biti prvina na UN izbacuju Srbiju iz svog društva.
Prođem kroz kapiju kad tamo odeljenje za kontrolu i pretres kao na aerodromu, „What’s up?“ upita me ogromni crnac, imam samo Viber, umalo ne odogovorih ali se vreme uozbiljih, hteo bih da uđem rekoh, nema problema, dajte mi svoj pasoš. Šta mi je ovo trebalo mislim se dok skidam kaiš, šta se mene tiče šta rade Ujedinjene nacije, ali već je kasno, pasoš je skeniran, propusnica je u mojim rukama.

Zgrada UN naslanja se na reku Ist River, ali mi na obalu ne dadoše da izađem, na platou lep spomenik, pištolj kome je u čvor zavezana cev, može li se u zgradu, može. Uđoh unutra, ne znam ni ja zašto,  malo gluvarih okolo kad ugledah slike bivših generalnih sekretara, e ovde ću se slikati odlučih, koga da zamolim, eto ti neke Kineskinje kraj mene, rada je da pomogne. Kad slikanje beše završeno ja se zahvalih, zahvali se i ona meni, da li Kina ostaje pri stavu da neće priznati Kosovo upitah je, ona obeća da neće, ja se takođe zarekoh da Srbija nikad neće priznati Tajvan, doviđenja, doviđenja, moja diplomatska misija beše završena, za pola sata uradio sam isto što i Vuk Jeremić za ceo mandat, a sad pravac  Nju Džerzi da se moji ne brinu.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (8)

Umeš li da igraš skvoš?, upita me jedne večeri moj mladi domaćin, jel to ono kad se dvojica zatvore u praznu sobu pa besomučno udaraju lopticu što se odbija o zidove, jeste, samo se u Americi zove roket bol, ne to nikad nisam igrao, odlično, ovde u Njujorku nikoga ne mogu da pobedim, ti si mi dobro došao da malo povratim samopouzdanje, hoćeš li da igramo, sala nije daleko. Naravno da hoću, volim sve što vole mladi, pristadoh iz cuga, lepo moja majka za mene kaže „gde je jedan ti si drugi“, krenusmo odmah.
Kad ti u Njujorku kažu da nešto nije daleko računaj najmanje na pola sata vožnje, velika je ovo varoš, ipak stigosmo brzo, dadoše nam rekete i loptice, cena 40 dolara,  ja sam u životu dosta igrao stoni tenis, ponekad i veliki tenis, eto sad prilike da objedinim sveto trojstvo, kakva su pravila, takva i takva, udri gde hoćeš samo loptica ne sme dvaput da dodirne parket.
Svrha ove igre je da igrači iz sebe izbace stres i kalorije, ja u sebi u dovoljnim količinama imadoh i jedno i drugo, koliko puta sam samo na filmu gledao kako znojavi japiji padaju ničice posle završenog poena, američki skvoš traži dakle mnogo trčanja i celog čoveka. Ali kako ja ni u čemu nemam običaj da dajem celog sebe, jer šta će onda meni da ostane, tako sam i ovde od početka pokušavao da finesama nadomestim zalaganje, igrao sam uglavnom sa osnovne linije, moj stil odista beše novina u ovoj igri, ko igra za raju a zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazerdnom Vratniku,  tako i ovaj put bi, poražen bejah katastrofalno.
Šta sutra obilaziš, upita me moj osokoljeni rođak, Central park rekoh, znaš li kako da dođeš do tamo, kako ne bih znao, Njujork je za mene pročitana knjiga, jedino me nerviraju oni silni turisti od kojih mi domaći ne možemo ulicom da prođemo.
I zaista sutra ujutru, ispraćen sa mnogo manje bojazni, opet krenuh put Tajms skvera, tamo se davao isti film, hiljade ljudi, reke automobila, sirene, svetleće reklame itd, kad eto ti odjednom ispred mene Morgana Frimena, Morgane ti li si, ipak nije, to je samo njegova voštana figura koja dežura ispred ovdašnjeg Muzeja Madam Tiso, ulaznica košta 40 dolara, ali posetilac unutra svakog uvoštenog odmah prepozna, ih lako je tako, dođite vi u naš muzej u Jagodni pa tamo identifikujte koga ako možete.
Do Central parka može se i metroom, ali kako sam s njim u zavadi spustih se na Petu aveniju, tim sokakom se pravo stiže do parka. Koračam nogu pred nogu, Njujork je fascinantan na svakom koraku, turista prosto ne zna gde prvo da gleda, da li u  živopisne prizore ispred sebe ili u bezbrojne nebodere iznad (od čega ga posle boli vrat), stvarno se ne zna šta je upečatljivije i fotogeničnije. Njujorčani su izuzetno fin i ljubazan svet, stanu li ti samo na senku odmah će se izviniti i podariti osmeh gratis, beskrajno su strpljivi pa tako nije neobično da neko na sred ulice izađe iz kola i skokne da nešto kupi dok iza njega čeka cela kolona, takvom bi u Srbiji štucala cela familija, ako ga i šta gore ne bi snašlo. Svojim očima sam gledao kako iz džipa iz koga je treštala muzika na sred Tajms skvera izlazi mladić, odigra uz muziku nekoliko taktova, onda se vrati u auto i nastavlja dalje kao da ništa nije bilo.
Za ljubitelje automobilizma da kažem da u Njujorku ima vrlo malo evropskih marki, mercedes, bemve i poneki audi, sve ostalo su fordovi, linkolni, produkti Krajslera i Dženeral motorsa i u ogromnim količinama tojote, honde i nisani. Za sve ovo vreme nisam video nijedan opel, reno, citroen ili pežo, o našem fići i da ne govorim,  zašto je to tako naslućujem ali ne znam pouzdano. Automobil se ovde registruje na svake dve godine, a tehnički pregleda jednom godišnje, vozi se ugašenih svetala, interesantno, ali  znak za zabranjeno parkiranje nigde nisam video, u Nju Džerziju na primer dovoljno je da je ivica trotoara ofarbana u žuto pa da tu niko ne sme da stane, jedno takvo parče žute trake nacrtalo se baš ispred kuće mojih rođaka, predlagah mi da kupimo malo sive farbe i tako rešimo problem, pogledali su me kao da nisam normalan.
Za više informacija o ovoj temi  bratite se Mirku Alviroviću, već je vreme da napravi patrolu od Bubanj Potoka do Njujorka, ja se vraćam na temu, eto me dakle na Petoj aveniji baš ispred ulaza u Rokfeler centar, ispred njega lepa fontana i statua u zlatnoj boji, neki bi rekli kič, ali jebeš bogatstvo ako ga svima ne pokažeš, hoću  li ići na  vidikovac, neću, cena je 30 dolara, a sličan prizor sam već video sa Empajer Stejt Bildinga. Svuda oko mene dosadni turisti, slikaju se besomučno, zamolih jednu gospođu da fotografiše i mene, ona naravno pristade, čak reče da sam hensom, hvala vam staramajko, konačno da to neko u ovom gradu primeti.
U Petoj aveniji nalaze se sve poznate kompanije i robne marke (reč brend od mene nećete čuti), tu su „Kartije“, „Guči“, „Versaći“, „Valentino“ (i Renato), „Zara“ i na stotine manje ili više nama poznatih, s vremena na vreme negde bih zavirio i gle, cene ne behu nimalo više nego u „Ušću“.  Evo i zgrade Donalda Trampa, „Trump tower“, ispred nje crni lakej, da li je Donald kod kuće, nije, verovatno začešljava kosu ili traži Obaminu krštenicu, svratiću drugi put. Odmah potom naiđoh na „Tifani“, najpoznatiju zlataru na svetu, otmen svet u tamnim odelima neprestalno ulazi i izlazi, ja bejah u otmenoj tamnoj trenerci i patikama, pogađate već da sam ušao. O, ti nakinđureni vrataru zašto me tako potcenjivački gledaš, otkud znaš da nisam neki kraljević koji se prerušio u prosjaka pa luta Menhetnom da vidi kako prost svet živi, tvoj posao je da budeš prema svima isti, šta ako te sad iznenadim pa kupim dijademu od ko zna koliko karata! Uđoh dakle i prvo što primetih jeste kako mi stopala upadaju u mekani tepih, posvuda zlatni kavezi sa đinđuvama na kojima ne behu istaknute cene, ko nema para, daj pet dijamanata dođe mi da viknem, ipak bio sam manji od mahovog zrna, ne usudih ni kamerom da snimam prizor, šta ako neki bodigard pomisli da sam dopisni član „Pink pantera“, odgovarajuće geografsko poreklo već imam, a advokata nemam. Malo zatim napustih „Tifani“,  doručak vam i nije neki, odoh na hot dog.
Kad smo već kod pasa moram reći da za sve ovo vreme u Njujorku nisam video nijednog psa lutalicu, kako taj problem rešavate upitah domaćine, oni priznadoše da ne znaju, slabo sam viđao i da neko na povocu vodi psa, to se ovde radi ili rano ujutru ili kasno uveče.
Pored „Roleksa“ prođoh kao pored turskog groblja, njihovi satovi ič mi se ne sviđaju, moj „Fosil“ (pored koga sam takođe prošao) je sto puta lepši i posle podosta pešačenja stigoh na posletku pred ulaz u Central park gde me pešačenje tek čeka, s leve strane ogroman hotel i fontana, ispred mene kočije i konji koji po ceni od 50 dolara provešće me kroz čitav park., hvala, ipak ne, kretaću se sam,  ima u meni dovoljno konjskih snaga.
Central park je park kao i svaki drugi, samo ogromniji  od ogromnog, ako ste mislili da će vas dočekati engleski travnjaci uređeni pod konac pogrešili ste, jeste sve uredno, ali ništa više od toga. Draž ovog mesta je u njemu samom, čudesno je da u samom centru ove urbane džungle postoji ovakvo mesto sa tri jezera i bezbroj mesta da odmor. Na svakih sto metara čeka vas parkovski svirač, inokosno ili u bendu, momci zaista odlično sviraju, tu je i crnačka  grupa koja izvodi razne akrobacije, ali ne samo to, sve zajedno to je jedan vrlo duhovit šou, u tunelčiću ogromni crnac peva operske arije i dobija aplauze na poluotvorenoj sceni, još jedna ogromna fontana, potom jezero u kome možete da veslate, sa desne strane zoološki vrt i naravno, na stotine ljudi koji posvuda džogiraju, vežbaju ili prosto leže. To vam je Central park.
Posle dobrih dva sata tumaranje odlučih da je dosta, izađoh na istočni izlaz i pravo pred Metropoliten muzej, grandiozan i prelep dom svakolike umetnosti, ispred fontana i upečatljive stepenice i naravno pregršt umetnika koji vam za jeftine novce nude svoje rukotvorine. Uđoh unutra, pošto je karta, koliko date, prilog je dobrovoljan, uh što to mrzim, nema boljeg načina da čovek ispadne cicija, svaki put kad na svadbi treba da platim ruzmarin imam tremu hoće li me deveruše oceniti kao stipsu, pogledam iz prikrajka, neki daju dolar, neki pet, odlučim se da dam dva, ipak ja dolazim iz srednje nerazvijene zemlje.
Moje poznavanje istorije umetnosti skromno je, ali sam već u prizemlju ostao očaran eksponatima iz Starog Egipta, dok su me na spratu neki italijanski slikari za koje nikada ranije nisam čuo, potpuno oduševili. Da bi se Met (kako Njujorčani zovu svoj muzej) u potpunosti obišao turisti je potreban čitav dan, ja toliko nisam imao, pa sam posle par sati teška srca krenuo nazad.
U povratku naleteh na zgradu „Ejpla“, treba li napominjati da je grandiozna, vidim gomila ljudi ulazi unutra, treba li napominjati da sam ušao i ja, spustih se stepenicama jedan sprat niže, a tamo njihova ogromna prodavnica, laptopova, tableta i telefona koliko ti duša ište, znate li braćo da jedna učesnica srpskih „Parova“  neovlašćeno pronosi slavu vašeg ajfona, ili je tužite ili se okumite, ovako dalje ne ide.
Stomak me upozori da je vreme da se nešto pojede, u dobar čas jer sam baš bio ispred besmrtnog „Mekdonaldsa“, koji nije ni izbliza lep kao naš, ali ko te pita, račun beše šest dolara ja dadoh deset, ali na ulici shvatih da mi je prodavačica vratila dolar više, da li da se vratim i upozorim je na grešku ili da se pravim da ništa nije bilo, odlučih se za dobitnu kombinaciju, smatrajte Ameri  da sam ja ovim ratnu štetu naplatio, mogli ste i gore proći.
Stignem u Džerzi i  ispred moje privremene adrese spazim neko događanje, šta je bilo, uklanja se propagadni materijal kandidata za gradonačelnika, ko je pobedio – Sako, tako sam i mislio, tunjavko Leri nije imao nikakve šanse. Sakijevi navijači razdragani, postoji li braćo ovde „Beoinfo“, treba li pobedniku  novinar sa iskustvom, kad sam u Beogradu mogao veličati gradonačelnike, od Đinđića do Đilasa, mogu vala i njega.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (9)

Njujorški metro abolirao sam onog trenutka kad sam odlučio da posetim Kip slobode i ostrvo Elis, do najužnije tačke Menhetna odakle kreću brodovi ima i previše milja, primoran sam dakle da ti oprostim krađu od šest dolara, ali gledaj  da ti se to ne ponovi, rekoh sabveju kad sam na Tajms skveru ulazio u njega. Ta stanica je povelika, ali liniju „1“ nekako ipak pronađoh, metro karticu provukoh kroz aparat i trokraka vratašca me propustiše, kritika je dakle urodila plodom.
O njujorškom metrou nemam vam šta novo reći, sve ste već videli u filmovima, sem da demantujem da se tu okuplja sumnjiv svet, moji saputnici bejaše sasvim  pristojni ljudi, mada su meni svi pristojni dok ne dokažu suprotno. Mogu ipak da potvrdim  da u ovom gradu postoji podela na one koji se voze taksijem i one koji koriste železnicu, ovih drugiih je dakako više, mada ni ljubitelja jelov keba nema malo, treba da vidite red koji se krajem radnog vremena na trotoaru formira za prvo slobodno vozilo.
Moje krajnje odredište beše South Ferry, to je ujedno i poslednja stanica, najviše volim kad je tako, gde svi izlaze izađi i ti učili su me još kao malog, tako i sad uradih. Na izlazu me dočekaše desetine prodavaca vaučera za krstareće kruzere i brodove izletnike, polako braćo da se prvo orijentišem u prirodi, okean je levo, Volstrit je desno, idem ka okeanu, brodovi su obično tamo.
Usluga koju turistička organizacija Njujorka na ovom mestu nudi dvojaka je, znatiželjnik može da se ukrca na kruzer i za 50 dolara da krstari unaokolo, dok nešto manji brodovi po ceni od 18 dolara putnicima organizuju turu do Kipa slobode i ostrva Elis. Pogađate već koju sam kartu kupio, ne bejah usamljen, naprotiv na doku je red bio poveliki, naime pre ulaska u plovilo turisti moraju da prođu rigorozan pregled, u dlaku isti kao na aerodromu. Zašto je tako nije mi baš najjasnije, sličan dril prošao sam i prilikom posete Empajer Stejt Bildingu, FBI verovatno zna nešto što ja ne znam, uglavnom u redu provedoh dobrih pola sata pre nego što sa još tristotinak drugih uđoh na brod.
Do Kipa slobode vožnja traje petnaestak minuta, prekratko da čovek dobije okeansku bolest, ali sasvim dovoljno da Njujork snimi i fotografiše i iz te perspektive, pogled je zaista veličanstven. Tek što izađoh na pramac osetih se nekako džeksperovski, vetar poče da mi mrsi kosu, dobro nije bilo baš tako, ali svjedno trenutak beše za pamćenje, egzaltirana je i devojka u helankama kraj mene, da li hoću da je fotografišem, naravno i više od toga, hoće li i ona mene, si, odakle si lepa neznanko, iz Brazila, o to je vrlo lepo, samo da znaš da mislim da je Pele bolji od Mesija, u tom se pojavi i njen muž, ipak je dakle gospođa, gospodine, samo vežbamo za film, umalo ne rekoh.
Kad me već pitate za žene u Njujorku,  mada dobro znate da ja žene retko kad gledam,  osim za potrebe pisanja putopisa, dakle u službene svrhe, mogu vam reći da  bele Njujorčanke izgledaju sasvim pristojno, evropski su obučene i doterane, ali nijedna na mene nije ostavila naročiti dojam. Meleskinje pak i crnkinje ne samo da su potvrdile visok plasman u mom oku nego su ga i premašile, dok sam prijatno iznenađen  prirodnom lepotom i figurom Azijatkinja. Meksikanke listom liče na svoje majke, ako shvatate šta hoću da kažem i još samo da dodam da sam svestan da je ova  rasna segregacija  svakako neumesna, ali je ističem da je  koristim samo u službi estetike i ni u koje druge svrhe.
Toliko na mrsku temu, imajte u vidu da ove redove iz prikrajka čita i moja žena, eto me dakle ispred Kipa slobode, prizor od koga zastaje dah, u prvom planu statua u drugoj obrisi Njujorka, zaista lepo. Ovaj spomenik Americi poklonila je Francuska krajem 19. veka, sa postoljem visok je skoro sto metara, a posetici mogu da se popnu sve do baklje,  ali to se rezerviše mesecima unapred.  Ja među rezervistima nisam bio tako da sam Kip slobode slikao i snimao iz žablje perspektive, e, da naš „Beogradski pobednik“ ima bolji PR mogao bi stati uz rame gospođi Slobodi, ko zna možda bi se nešto i više izrodilo, jeste da je naša gologuza dika tridesetak leta mlađi, ali ljubav ne pita za godine. U maštanju i šetnji prođe mi dosta vremena, posetio sam i  prodavnicu suvenira i sve što već sleduje, ali ubrzo počeh da pogledujem ka pristaništu, turista nema vremena za gubljenje.
Brodovi srećom nailaze na svakih četvrt sata, gužva pri izlasku i ulasku je neopisiva, ali sve se nekako završi za dvadesetak minuta, pravac ostrvo Elis. Tamo stigosmo uistinu brzo, na sred ostrva velika zgrada u koju krajem 19. i početkom 20. veka stizali doseljenici, a oko nje neka vrsta prstena na kome su ugravirana imena svih koji su tu logorovali. Pod slovom „LJ“ nema nijednog Ljubenovića, moje je pleme izgleda  uvek otadžbini verno bilo, čini li me to prvim Ljubenovićem u Americi, zapitah se, hoće li moji daleki potomci stvoriti legendu o meni, naš je pradeda Bojan prvi iz familije prešao okean, pamtimo ga po tome što je u Srbiju doneo pregršt magneta i privezaka, veliki je to čovek bio.
U muzeju se mogu videti fotografije, lična dokumenta i stvari nesrećnika koji su pre sto i kusur godina snevali američki san, slike govore da ih je bilo iz celog sveta, a evo i jedne ispod  koje piše „Ciganska porodica iz Srbije“, nadam se braćo lažni azilanti da ste se u Americi lepo snašli, predsednički kandidat Romni možda je baš vaš izdanak, i da znate drago mi je da niste baš svi emigrirali u Beč.
I ovde se zadržah oko sat vremena, tura sve zajedno traje oko tri sata, opet na brod i nazad u luku, iskrcavanje bogami potraja jer se lađa beše nešto uzjogunila, jedva je kapetan privole k doku. Ovako li izgleda kad se mornari vrate sa plovidbe, pomislih dočepavši se čvrstog tla, nažalost nikoga ne beše da me dočeka i da mi se obesi o vrat, a ja da bacim kačket u zrak, te se pokunjeno uputih dalje.
Čuo sam ovde negde postoji Muzej američkih indijanaca, koga da pitam, naravno policajca, taka i taka stvar, on samo odmahnu glavom, nikad čuo. U isti mah podignem pogled, a iza njega i mene voolika zgrada na kojoj piše „Muzej američkih indijanaca“, da li da junaka policijskih viceva prosvetlim ili da ga ostavim u blaženom neznanju, odlučih se za ovo drugo,  sve što kažem može biti upotrebljeno protiv mene.
Ulaz u muzej je besplatan, ali na vratima opet aerodromska kontrola, dokle bre više braćo Amerikanci, da su vas Indijanci tako rigorozno kontrolisali i razoružavali kad ste za  Kolumbom  stizali u ovu zemlju  danas biste ovde bili manjina, na Divljem  zapadu ne bi bilo ni dvoboja, a kamoli okršaja kod OK korala, možda bi baš na ovom mestu sada stajao „Muzej američkih belaca“. Zgrada muzeja, treba li reći, grandiozna je i veoma lepa, ali postavka na mene ne ostavi naročiti utisak, lukovi, strele, vigvami, nakit, nošnja i to je manje-više sve, mada me nemojte baš držati za reč da je tako jer ja imam lep običaj da u muzeju promašim najvažnije stvari.
Odatle pravac metro, hoću li kući ili da svratim u kinesku četvrt, kineskih radnji preko glave mi je i u Beogradu, ali kad voz stade na stanicu „Kanal strit“, ja iznenadih samog sebe i izađoh. Specifičnost kineske četvrti u Njujorku je u tome što prodavnice sa kineskom robom drže uglavnom Indijci, baš kao i u celom Njujorku. Veoma sam neprijatno iznenađen količinom fejk proizvoda koji se u ovom gradu prodaju čak i u boljim buticima na eksluzivnim lokacijama, naravno nas sa Balkana  kineski falsifikati ne mogu da zavaraju,  ali ostali kupuju li kupuju. Primera radi, suveniri, obuća i garderova  koji se u centru grada prodaju za par desetina dolara u kineskoj četvrti koštaju tri ili četiri puta manje, ali i to nije fiksna cena. Jedan simpatični Indijac pokušao je da mi proda foru o tome kako je neka majica original, samo sam blago pogledao i rekao mu da sam iz Srbije, „O, to nije dobra vest za mene“, reče on, a onda upola glasa dodade da će mi dati dve za tu cenu, ali da Skandinavljani ne čuju.
Već na izmaku snaga spustih se u metro, ali oćeš, mašina mi ponovo proguta tri dolara, višestruki povratnik dakle!, ovoga puta ne budem lenj prijavim krađu gospodinu za info pultom, on samo klimnu glavom i pokaza mi da prođem kroz emrdžensi vrata, pravda beše zadovoljena.
U Džerzi sam stigao kasno predveče i odmah otišao u krevet, spavanje je dobro za ten, a ja moram da budem lep, sutra idem da posetim Keri Bredšo.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (10)

Turista planira a zet mu se smeje, nameran sam bio da  danas odem u posetu gospođici Bredšo, ali nam ujutru moj zet džunior iznenada saopšti da ćemo svi zajedno ići u zoološki vrt u Bronksu.
Bronksu?
Dragi moji domaćini ne bih da ispadnem cepidlaka ali Bronks je u Srbiji  na dosta lošem glasu, do nas su stigle glasine da u tom kvartu vladaju nasilje i svakoliko bezakonje, malo li je je puta u filmovima neki nesrećnik baš u Bronksu pao šaka članoviima tamošnje maloletničke bande, moramo li baš tamo ići, uostalom životinje ko životinje, kad vidiš jednog pingvina  video si ih sve.
Idemo u Bronks, bio je odlučan vođa puta i tako i bi, uskoro izađosmo na hajvej, putarina nemalih 14 dolara i posle 40 minuta vožnje eto nas u ozloglašenom kvartu. Dok smo tražili parking mesto kroz prozor naše „tojote“ osmatram okolinu, sad mi je jasno kako se oseća karavan kauboja koja ulazi u klanac sluteći da ih iz prikrajka vrebaju besni Apači, oštrim okom pokušavam da otkrijem zasedu, debela gospođa koja izbacuje đubre sigurno je izvidnica, onaj mršavi što na ćošku sedi i čita novine takođe mi je sumnjiv, čitači novina nikad nisu nevini, ovaj ogromni crnac u „linkolnu“ što nas kao ljubazno propušta da prođemo sto posto će za nama zatvoriti stupicu.
Ništa od toga ne beše, vozač ubrzo pronađe slobodno mesto i mi se uputismo  ka ulazu u vrt, zar je ovo Bronks upitah glasno, jeste to je, pa gde su  narko dileri, prijateljice noći, crnačke bande što o ramenu nose kasetofone i vitlaju skakavcima, uzviknuh, ovo bre liči na  „Braće Jerković“ samo čistije i uređenije! Još mi samo recite da u Harlem mogu slobodno da uđem pa da se moja predstava o Njujorku potpuno raspadne, naravno da možeš, reče moj domaćin, to jesu sirmašniji mahom crnački kvartovi, ali sloboda kretanja se ne dovodi u pitanje, neko je oklevetao Hegela, a izgleda i Bronks, stambeno naselje ko i svako drugo.
Ulaz u životinjsko carstvo  košta 34 dolara, za te pare mora da će nam kineske pande jesti iz ruke, a mladunci dinosaurusa nam se motati oko nogu, pomislih pre nego što uđosmo u najveći njujorški zoo vrt (ukupno ih u gradu ima četiri), koji je na prostoru od 100 hektara otvoren još krajem 19 veka i koji godišnje poseti više od dva miliona ljudi.
Odmah na početku iznenađenje, sačeka nas pravi mali vozić koji nas na par metara iznad zemlje provede kroz „Azijski kvart“, gde imadosmo prilike da vidimo razne životinje iz tog dela sveta, moje proročanstvo se odmah ostvari jer nas iza prvog ćoška sačeka crvena panda, malo zatim i tigar koji slobodno šetaše šumom, namah mi postade jasno da je ovaj vrt znatno drugačiji od beogradskog, naime milioni su ovde uloženi da bi sve izgledalo kao da nije uložen ni dolar, netaknuta priroda posvuda, životinje mora da se osećaju kao kod kuće.
U cenu behu uračunati i poseta bioskopu sa 4D projekcijom o pticama, veštačkoj amazonskoj prašumi, afričkom staništu gorila, izložbi raznih leptira, čak i kući miševa, meni  ipak najzanimljivije beše kad se ispred mojih očiju iznenada stvori čopor lavova a ograde nigde, između nas i njih iskopan je samo širok kanal, stručnjaci su izgleda procenili da nijedan car životinja nije u stanju da ga preskoči, lepo od vas braćo, ali šta ako se u nekome od njih krije Ivana Španović pa iznenada obori svetski lavovski rekord u skoku dalj, te osvoji zlatnu medalju  u vidu kakvog posetioca ili još gore – mene.
Dragi čitaoče ne boj se, neću ti sada opisivati svaku životinju na koju sam u narednih pet sati nabasao, na kraju su me noge toliko bolele da poželeh da zatražim nužni smeštaj u nekom kavezu, ostaj u zdravlju džunglo, prašumo, stepo i savano, odoh ja u Džerzi, gde ću večeras mlađanog zeta pobediti u šahu, to neka mu bude kazna što me je odvojio od Keri.
Iste noći napravih mapu puta za sutradan, osetih se kao Srbija dok stremi ka Evropskoj uniji, prva stanica srpska crkva u Njujorku. Ujutru ranac na leđa pa u bus 51, onda ispod Hadsona, ne znam da li sam vam već pomenuo ali baš u tom tunelu je Silvester Stalone u filmu „Daylight“ spašavao živu glavu sebi i ostalim putnicima, bilo ne ponovilo se, početna tačka opet Tajms skver, pa onda naniže pešice, metro me više neće videti.
Bolje vam je da sa mnom nikad ne šetate Njujorkom, jer ja brzinu i pravac menjam svaki čas, zavirujem, njuškam i istražujem sve što mi zapadne za oko, ako me kojim slučajem agenti FBI prate, sigurno su već davno odustali. Kao sunđer upijam njujorške običaje, dijalekte i mirise, već sam ih nagomilao ohoho, moj nekadašnji urednik Esad jednom je davno bio u poseti Klivlendu, pa je godinama posle toga svaku drugu rečenicu započinjao sa „Kad sam ja bio u Klivlendu…“, e boljem se ni od mene ne nadajte.
Srpska crkva nalazi se u 26. ulici između 5. i 6. avenije, objekat u kome je smeštena  od njujorških vlasti otkupljen je pre 70 godina, nekada je to bila protestantska kapela, a potom su joj dodavani arhitektonski motivi karakteristični za  SPC.
Ja naravno naiđoh s pogrešne strane, ali me to ne omete da smaknem lanac i uđem u dvorište, svoj sam na svome, nažalost za crkvu to beše neradni dan, vrata zamandaljena, u blizini ni popa ni crkvenjaka. Oštar sam protivnik da bilo koja crkva u bilo koje vreme bude zatvorena, da je po mome svaka bi radila kao dragstor, jer nikad se ne zna kad je verniku potrebna uteha ili utočište, šteta što mi prota Đokan njujorški nije prijatelj na Fejsbuku da pročita ove redove. Iza crkve, među kantama za smeće, nalazi se bista Mihajla Pupina, crni Pupine šta si dočekao, a ispred samog ulaza spomenik je Nikoli Tesli, kao i jedan prazan pijedestal, kome li je namenjen da mi je znati.
Nastavih naniže jer mi je u planu da vidim i hotel „Njujorker“ u kome je živeo i umro Nikola Tesla, nalazi se na uglu 34. ulice i 8. avenije, visoka zgrada koja dostojanstveno stari, fotografisah je iz daljine, a onda se u meni probudi istraživački novinar, uđoh unutra i jedno žensko službeno lice upitah da li u hotelu postoji bilo kakav trag naučnikovog boravka ovde. Na moje više nego prijatno iznenađenje ona mi reče da siđem u suturen gde se nalazi Teslin kutak, stvarno je tako, u jednom ćošku njegova bista, nekoliko fotografija i pribor za jelo i čaj koji je koristio. Osetih se nekako ponosnim i bliskim sa tim čovekom koji je daleko od rodne grude samovao ovde, ipak Njujork mu nije ostao dužan, retko koji velikan u ovom gradu ima čak četiri spomen obeležja.
Sa istorije i nauke prelazimo na sport, tu blizu nalazi se i Medison Skver Garden, dom košarkaša Njujork niksa, košarkašica Njujok libertija  i hokejaša Njujork rendžersa. Turista može da obiđe čitav kompleks, ali ja nisam imao vremena, neka oproste košarkaši i hokejaši na adresi Perry street 1866 imam audijenciju kod gospođice Bredšo. Turisti iz celog sveta obilaze izmišljenu stambenu jedinicu izmišljene stanarke, taj izazov za mene beše ko izmišljen uputih se dakle  ka dauntaunu, koji beše u većem daunu nešto što sam zamišljao, što se mene tiče Keri je trebalo da živi i nešto bliže centru Menhetna kad je već mogla da bira.
Njen komšiluk neodoljivo podseća na deo Beograda oko ulice Strahinjića bana, samo bez parkiranih automobila  na sred kolovoza, koga da pitam gde je tačna adresa, naravno taksistu. Poslove vozača, obezbeđenja, prodavaca, đubretara i drugog uslužnog osoblja u Njujorku uglavnom obavljaju afro i hispano amerikanci (primećujete kako sam politički korektan), gotovo da nisam video nijednog pripadnika bele rase koji im se meša u posao. Crni vozač taksija ljubazno me uputi u željenom pravcu i da nije to uradio iz daleka bih video gomilu turista koji se fotografišu na čuvenim stepenicama.
Sklonite se da prođem, Zverka je stigao, taman zaustih da kažem, kad primetih da u na čuvenoj zgradi u toku radovi na rekonstrukciji, američki dunđeri svuda okolo, srećan rad majstori, kakva je domaćica, daje li šta da se popije, umalo ne pitah. Na zgradi nema nikakvog obeležja da je ovde snimana serija „Seks i grad“, Njujork je izgleda pametniji od svojih posetilaca. Strpljivo sačekah svoj red za snimak, Nemice, majka i ćerka, poziraše bogami podugačko, na posletku ih zamolih da i mene opale, pristadoše obe, bratstvo zaljubljenika u samofotografisanje nikad ne odbija uslugu. Ako se slično meni zateknete negde u svetu a nemate invalidski štap za selfi toplo vam savetujem da za uslugu uvek zamolite kakvog Kineza ili Japanca, oni obožavaju da slikaju i budu slikani, umesto jednom fotografisaće vas najmanje tri puta i pritom zamoliti da mu kažete da li vam se njegov ručni rad dopada.
U neporednoj blizini kafić sa lepom bašticom, svratih i naručih jedan Badvajzer, cena pića u kafeima je između 5 i 9 dolara, tu se malo okrepih pre nego što uzbrdo, uzbrdo, uzbrdo otpešačih na Tajms skver i uhvatih bus za Nju Džerzi. O Nju Džerziju sam vam do sada malo govorio, sem da je država veličine možda i Srbije, kraj u kome moji rođaci žive je North Bergen, tu u ogromnoj većini žive Meksikanci i ostali Južnoamerikanci, govori se isključivoo španski, ima žitelja koji engleski uopšte ne znaju. Ako se zbog svog slabašnog englesko pribojavate dolaska u Njujork odmah da vam kažem da vam je strah bezrazložan, vaš engleski je sasvim dovoljan, ovde knjižvenim jezikom niko ne govori, gramatika je suvišna, prednost svi daju praktičnosti, važno je sporazumeti se. Deo Nju Džerzija zvani Hoboken prelep je kutak uz reku sa šetalištima, marinom i travnjacima na kojima mnogi zaljubljeni par piknikuje kao na filmu.
Taman sam stigao u stan kad moj zet džunior predloži da odemo kod njega u firmu, tamo imaju stoni tenis pa da malo poigramo, aman čoveče odmor u USA pretvori mi se u radničke sportske igre. Iz razloga skromnosti i dobrih međurođačkih odnosa neću vam otkriti koji je razultat na kraju bio, taman sam pomislio da je vreme da odem za zasluženi počinak kad pade nova komanda – idemo u biskop!
Kakav sad bioskop već je skoro 22 časa zavapih znojav i umoran, SO WHAT?, reče mlađani Milan Panić, idemo da gledamo novi „Pobesneli Maks“ i tačka. U lep i moderan sinepleks stigosmo minut dva pre početka filma, karta za 3D projekciju košta 12,5 dolara, na displeju izabereš mesto i uđeš. Unutra tek desetak ljudi, ali komfor iz snova, stolice kao tajkunske fotelje, najbolje beše tek dolazilo, pritisneš dume i fotelja se očas posla pretvori u krevet.
Iz ležećeg položaja u narednih dva sata gledao sam film koji bi mirne duše mogao da se nazove „Pobesnela Šarliz“, jer je očito da je umesto Toma Hardija u glavnoj roli Šarliz Teron, e moj Mel Gibsone vidiš li kakav te papučar nasledio, kod tebe se bar znalo ko otvara vrata, a ko vozi traktor.
(nastaviće se)

Srbin u Njujorku (11)

Šta mi je još u Njujorku ostalo da obiđem, verovatno još mnogo toga, ali jedno nisam mogao da preskočim, a to je da Tajms skver vidim noću u svom njegovom glamuru i blještavilu. Put grada krenuo sam kasno popodne, ne ostaj dugo upozoriše me moji domaćini, ništa ne brinite, opasnost je moje zanimanje, umirih ih i krenuh.
Kako da ubijem vreme dok se ne smrkne, da li da još jednom krenem ka dauntaunu ili da se Brodvejom popnem do Central parka, odlučih se za ovo potonje i to beše odluka koje ću se vrlo rado sećati, a u redovima koji slede videćete i zašto.
Stigavši Brodvejom do 53. ulice najednom primetih da se nešto čudno dešava, policija beše građane sabila na trotoare, građani čas zviždaše, čas podvriskivaše, nekoliko televizijskih ekipa bilo je u borbenoj gotovosti, prava dakle poslastica za turistu poput mene.
U prvi mah pomislio sam da se snima neki film, a da su okupljeni građani u stvari statisti, to mi ne beše prepreka da se umešam među njih, kao pravi Srbin ušao sam u frku pre nego što sam i znao o čemu se radi. A radi se o tome, objasni mi ljubazni čovek koji se takođe tiskao u gomili, da čuveni voditelj televizije CBS Dejvid Leterman snima svoju oproštajnu emisiju, nalazimo se tačno ispred njegovog studija punog filmskih i ostalih zvezda koje samo što nisu izašle napolje, malopre su najavili da će Alek Boldvin povući nogu.
E, kad je tako dozvolite da izvadim kameru i da se promuvam malo napred, to ovde nije teško jer, rekoh vam već, Njujorčani su fin i ljubazan svet, uz tri „ekskjuzmi“ probih se skoro u prvi red. Konkurenciju u laktanju činio mi je mladi, nevaspitani crnac koji je takođe zahtevao bolji vidik, uputih mu jedan oštar pogled, dečko ne igraj se sa  prestavnikom naroda koji je ulaske preko reda doveo do savršenstva, bolje ti je probaš na nekom drugom mestu, ne volim kad me neko čačka dok čekam Aleka Boldvina!
Moj novi položaj beše dobar ali ipak ne idealan za snimanje, preko puta gde je rezervisan boks za snimatelje i fotoreportere mnogo je zgodnije, ali kako stići do tamo, razmišljao sam cupkajući s noge na nogu, kad mi u neko doba sinu da sam i ja novinar, te da svoju beogradsku pres karticu uvek nosim sa sobom. Pristup novinarima čuvala su dva njujorška policajca, što meni beše još već izazov, u sekundi odlučih da pokušam.
Svoje teško stečeno mesto predao sam bez borbe i uputio se preko ulice, u jednoj ruci držao sam kameru  u drugoj telefon, a pres karticu stavio sam među zube i pravio se da sam zauzet telefoniranjem. Hoće li me policajci  propustiti ili će reći da na Brodveju moja  novinarska nadležnost ne važi, (policajci u filmovima obožavaju da se spore oko nadležnosti),  kad sam stigao do njih nisam ih ni pogledao, samo sam prošao, kao da sam dobitnik Pulicerove nagrade u najmanju ruku. Jedan njujorški plavac samo ovlaš baci pogled na moju legitimaciju, ali je ne zatraži na pregled, nije mu se mililo da prebira po mojim zubima, na to sam i računao.
I eto me u društvu njujorških estradnih novinara, oni okićeni najsavremenijom opremom ja samo kamkorderom, ali ne boj ne bije svijetlo oružje, već srce u junaka, kuražih se. Samo što sam stigao masa poče da ciči i vrišti, „Alek, Alek“!, začu se iz desetine grla, ja spremih kameru, kad oćeš, ispred mene se podiže živi zid snimatelja i fotoreportera, svi oni na hoklicama i merdevinama, ja u parteru, od slavnog glumca videh samo pola glave, desnu ruku i desnu nogu pre nego što uđe u limuzinu.
E pa nećemo tako kolege, pomislih, zar moj kućni video da trpi zbog vašeg posla, doskočiću ja i vama. Probijanje laktovima i ekskjuzmi ovaj put nije dolazilo u obzir, fotoreporteri i snimatelji gadna su fela kako u Srbiji tako i svuda u svemu, moja je šansa samo  lukavstvo. Sledeći put dakle kad se policija i obezbeđenje uzjogune  a crni se džipovi počnu primicati, biće siguran znak da će  nova zvezda zakoračiti na ulicu, e tada ću ja da pomerim zaštitnu ogradu i da iskočim ispred svih, takvoj se drskosti niko ne bi nadao.
Zamišljeno –  učinjeno, čim sam primetio da nam se približava onaj džip veličine autobusa iskočio sam napred i savršeno usnimio poznatu ličnost koja za mene ispade totalno nepoznata uprkos tome što joj je masa klicala i molila je za autogram. Sličan postupak ponovio sam još dva puta, oba puta iz pravca Letermana dođoše meni nepoznate žene de i odjezdiše u luksuznim automobilima, taman sam mislio da se manem ćorava posla kad mi se treći put posreći – pravo pred mene i moju kameru nacrta se superstar Džim Keri, doduše omršaveo i bradat, ali on.
Opa bato, prvi put u Njujorku a već si video celog Džima Kerija i trećinu Aleka Boldvina,  pohvalih sebe, još ako ispadne da su i ostale usnimljene ličnosti vredne pomena, biće ovo baš zgodna anegdota koju ću prepričavati na slavama i ostalim blagdanima. S njujorškim televizijskim novinarima i paparacima provedoh još desetak minuta, svi smo čekali da se pojavi gosn Leterman lično i počasti nas sa par rečenica , međutim pojavi se samo njegov PR i reče da od toga neće biti ništa, that’s all fox.
Okupljena masa ostade okupljena, ali ja se odmah raziđoh, bacih pogled na nebo, ali tamo znakova skorog smrkavanje ne beše, da nema možda i u Njujorku belih noći, nisam valjda toliki baksuz, zabrinuh se. Vreme do smrkavanje proveo sam u Central parku gledajući kako mladež i starež trči unaokolo ili igra bejzbol, hokej na betonu, pa čak i fudbal, mada ovo poslednje bolje da nisam ni gledao jer se odmah vidi da je fudbal Amerikancima sporedna stvar na svetu.
U povratku reših sebi da ispunim jednu davnašnju želju, a to je da svratim u jedan klasičan američki bar sa onim duuuugačkim šankovima, sednem  i naručim pivo pa nek ide život. Samo što sam to pomislio,  u 8. aveniji ugledah bar pod imenom  „Rumour“ i bez razmišljanja uđoh. Bar beše skoro pun ali se za šankom našlo jedno mesto, ja sedoh i pozvah „badvajzer“, kao da to čitavog života činim. Da bi ugođaj bio potpun fali samo još jedna lepa tuča, pomislih, ovu devojku  što sedi kraj mene mogao bi na primer sad neki neotesanko da počne da  kinji, a ja da se umešam i kažem „Ostavi damu na miru“, posle čega bi grubijan nasrnuo na mene, ja bih ga jednim udarcem poslao na pod. Devojka posle toga ne bi imala kud, pogledala bi me ovim krupnim očima, nasmešila se i rekla ja sam Sindi ili tako nešto, bio bi to početak jednog divnog prijateljstva.
Naravno od tuče ništa nije bilo, cura kraj mene nastavila je da pije svoje pivo i zuri u svoj telefon, nesvesna da sam joj malopre spasao čast a možda i život, od grubijana takođe ne beše ni traga ni glasa, ovaj tip sa moje desne strane što jede voćnu salatu teško da će da se razgoropadi,  a ona tri dečkića u uniformarma mornaričke vojne škole verovatno će grubijani postati  za par godina, ali ja toliko ne mogu  da čekam.
Popih svoje pivo i napustih „Rumour“, mrak već beše pao, svetleće reklame posvuda zasvetleše, prizor lep i nezaboravan, stižem. Stigao sam za desetak minuta, skver beše pun kao oko, polovina prisutnih  behu Indijci, oni izgleda u ovom gradu u opasnim scenama  zamenjuju Kineze, islikah na brzinu blještavilo i njujoršku policiju na konjima i zaputih se kući, ko zna da li „pedeset kec“  i Pančo Vilja voze  u sitne sate. Zbogom Tajms skveru, moj orijentiru, moja luko i moja sigurna kućo.

UMESTO EPILOGA
„Hoće li od ovoga što pišeš o Njujorku postati knjiga ili novinski članak?“, upita me jedan moj ovdašnji poznanik, ni jedno ni drugo, odgovorih, za knjigu je prekratko, za novine je predugačko. „Zar je moguće da pišeš samo za Fejsbuk, koliko tamo imaš prijatelja?“, pitao je dalje, moguće je, na Fejsbuku imam blizu 500 prijatelja, a ove moje njujorške razglednice prosečno lajkuje njih pedesetak, znači jedna desetina, ako računamo da još desetak njih to ni ne čita već samo lajkuje iz kurtoazije, ispada da ima 40 čitalaca kojima se moj putopis dopada.
„Pišeš za 40 ljudi“, nastavi  on da se iščuđava, da, zar je to  malo, upitah sada ja, 40 ljudi svakodnevno se obraduje novom nastavku, malo li je svakog dana obradovati toliko duša, koliko ti ljudi usrećiš dnevno?
„Ali ti to radiš besplatno, zašto?“, čuđenje doseže vrunac, da besplatno, ja sam kralj besplatnih poslova, rekoh i time stavih tačku na ovaj razgovor.
Ali to njegovo „zašto“, možda je suštinska razlika između američkog viđenja života i našeg, ovde nema besplatnog ručka, sve mora da se zaradi i tako i biva. Amerika je radna i bogata zemlja, vidi se to na svakom koraku, ovde se lepo i lagodno živi, ko hoće da radi može da zaradi i da uštedi, ko neće živi od socijale i preživljava, na ulicama prosjaka nema više nego u Beogradu, a i oni što prose ne čine mi se stvarno ugoženim, jer kako drugačije tumačiti nekoga ko na radnom mestu prosjaka čita knjigu?!
O Njujorku i Americi vam neću više pričati, pričao sam i previše, pokušao sam samo da vam prenesem ono što sam lično video, bez ulepšavanja, naprotiv i bez suvišnog poređe sa Srbijom, jer suštinskog poređenja ne može ni biti. Nastavka neće biti, posle ovoga ću samo da postavim album sa slikama, čisto da ne mislite da sam vas sve vreme lagao 
Njujork je čudestan grad koji treba videti, ali za naše uslove to je skupa ekskurzija, ne može se preko okeana bez 1.500 evra, zato sam ponekad bio preopširan, ali ako je neki čitalac posle ovog, možda i predugačkog, serijala ovu zemlju bolje razumeo, to znači da nisam uzalud pisao.
A sad je pisanja dosta, piši, piši pa olovku za uvo zadeni, sutra se vraćam u Srbiju, nema raja bez rodnoga kraja.
Hvala na pažnji i laku noć.
(kraj)
Bojan Ljubenović

Comments

  1. Ranko says:

    e, izgubih radi dan citajuci, ali isplatilo se…kao da sam licno bio u Njujorku. I jos sam se lepo ismejao 🙂

  2. Tanja says:

    Ne znam za ovih 40 čitalaca, ali ja sam se oduševila. Nije da sam neki fan Amerike i Njujorka, ali ovo što si napisao, je informativno, duhovito i zanimljivo! 🙂

  3. Zorica says:

    Bila, videla, slicno ga dozivela ali ovo pisanje je fasssscinantno.
    Boze odakle toliko duha , odakle toliko sjajnog humora, feeenomenalno.
    Hvala milion puta.

  4. Danilo says:

    Daj da pošaljemo čoveka još negde, ulepša mi dan 🙂

  5. Leonid says:

    Divno, koncizno. duhovito poučno i učtivo.
    Svaka Vam čast

  6. Ivan says:

    Sjajno!

  7. Verica says:

    Oduševljena!!! Jedva čekam da pročitam neku od Bojanovih knjiga.

Ostavite odgovor na Zorica Odustani od odgovora

*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.